Jedan pametan čovek rekao je da "ima poraza, koji su vredniji od svake pobede", jer poraz probudi razum, otrezni od euforije, osvetli slabosti, ukaže na stranputice i zablude. Međutim, u "nacionalnoj tragediji" povodom neuspeha košarkaša ponovo se juri iz zablude u zabludu - nazire se već viđeni krug mnogo buke, a malo promena uhodanog gubitničkog kursa. Bekstvo od istine, strategija prećutkivanja mnogo čega trulog i aferaškog postalo je zakon i usled biznis-sporta. Pokušava se slučaj "debakla košarkaša" posmatrati izolovano od "sportskog sistema u državi", njegove deformisanosti i samodegradacije.

Opšta neodgovornost

Setimo se svetske veštine totalne neodgovornosti u slučaju neodlaska fudbalske reprezentacije (SRJ) na Svetsko i Evropsko prvenstvo i nezapamćenog poniženja i ekonomske štete u "azerbejdžanskoj havariji" fudbalskog "broda". Čiča i njegovi poverenici su "truli fudbal" otvoreno gurnuli pod tepih i nikom ništa - milioni niz vodu, a vinovnici sebi produžuju mandate na funkcijama.

Očigledno i dramatično sport u svetu biznisa, posebno u zemljama u tranziciji, doživljava svoju najveću deformaciju i negaciju, skoro pravo samoubistvo. Novac kao opšta prostitutka, urušio je mnoge sisteme, pa je i od sporta napravio antisport. Globalna strategija sportizacije društva, gradnje mreža i kanala za (ne)legalni odliv ogromnog kapitala od naroda i države u džepove klanova i elitne mafije ugrožava zdravlje nacije u moralnom, mentalnom i fizičkom pogledu. A i naša vlast strateški beži od donošenja strategije razvoja fizičke kulture i sporta u našoj zemlji.

Dr Duci Simonović, košarkaška legenda i naučnik, davno je digao svoj glas zaštite sporta i sportista od ropstva i robotizacije, sportskog sunovrata olimpizma i svetske politike u ovoj sferi. Nedavno je i Marko Nicović u medijima iznosio upozorenje na opasne trendove u savremenom sportu. Međutim, svedoci smo globalne zloupotrebe sporta.

Selektor je pedagog

Iz pedagoškog ugla posmatran neuspeh košarkaša pokazuje da u sportu nedostaje znanje, bolja organizacija, pedagogija, medicina, psihologija, demokratizacija, debirokratizacija, depolitizacija. Reagovanje selektora Željka Obradovića je nepedagoški čin (stalna praksa"igrači su uvek krivi" i kada rukovodstvo greši i kada je protivnik bolji).

Ne može selektor javno, u paničnom tonu, odbranaški iznositi "prljav veš" svojih izabranika, jer i međusobna mržnja i nesaradnja mogu se stručno i blagovremeno (timski) prevazići. Selektor mora biti i pedagog i drugi roditelj svojim reprezentativcima. Pitanje slobodnog vremena sportista je velika ljudska i stručna tema od koje se, takođe, beži. Nije smak države ako ne osvojimo medalje, već je smak države žmurenje nad sportskom močvarom i njenim podzemljem.

Sportski novinari su veliki krivci za stanje u posrnulom i sve tragičnijem sportu. Nema objektivne, istraživačke i stručne sportske kritike, već površnost, nestručnost, navijaštvo, sve do korumpiranosti o strane moćnika u sportu. Lako je danas senzacionalistički pisati o debaklu košarkaša, ali je pitanje ko sve treba da sedne na optuženičku klupu. Ima li snage u našem sportu da se sruši birokratska blokada sporta i klanovska mreža, u kojoj su sportisti samo bogati robovi i roboti.

Prvo i prvo, ko to nas naziva "zemlja košarke" ili "spotska nacija" ili "svetska sportska sila"? Nismo mi zemlja "sporta", već zemlja kulture, obrazovanja, nauke, poljoprivrede i tako redom. Još samo da se proglasi tri dana žalosti zbog običnog poraza košarkaša, u kojem najviše strahuju političari zbog budućih izbora. Igrače ne treba vređati, mada ima među njima i nevaspitanih, ali znatno manje nego među političarima. Teško je biti medijska zvezda, sa velikim bogatstvom i ostati trezan u životu. Ne slažem se da kolektivno plačemo za peharima i medaljama. Važnije je da shvatimo da je sport najnerentabilnija investicija u političkoj šemi "hleba i igara".

Sportisti ponavljači

Kada će se državni organi, pa i stručnjaci raznih profila, pozabaviti totalno štetnom rabotom koja se zove "sportske škole", sportski kampovi, pa tzv. Savez za školski sport i olimpijsko vaspitanje, koji (kažu) 35 godina deluje u našoj zemlji. Niko da ostvari uvid u ovu profitabilnu delatnost sportskih sekti, koji opterećuju decu ligomanijom i turnirima, medaljomanijom i sličnim mamcima, pa stvaraju od sposobnih učenika ponavljače za skupe članarine. Pohvalno je što je sadašnje Ministarstvo prosvete i sporta dalo manje novca za ovu parasportsku delatnost profit-entuzijasta.

Beogradske škole nemaju 52 sale, a rasipamo sredstva na tzv. Savez za školski sport i olimpijsko vaspitanje. Najzad, gde su granice u razvijanju sportskog navijaštva, školovanju sportskih fanatika, koji lako zaplivaju u huliganske vode, pa ih posle novinari, policija i rukovodstva oštro žigošu za ispade. Dokle ćemo žmuriti nad ulogom vrhunskog sporta u razbijanju zajedničke države na političkom i ekonomskom polju?

Moramo ozdraviti sport, spasiti ga od trgovaca i lopova, pa da postane činilac zdrave nacije, zdrave omladine. Dokle će sportsko novinarstvo negovati agresivni rečnik i stvarati atmosferu "pobeda ili tragedija"? Sportska država mora se pozabaviti svojim nedonoščetom - vrhunskim sportom u globalnoj mreži. Jer, svima će nam se prljava lopta obiti o glavu.

Prof. dr Drago T. Pantić, Beograd

S velikim interesovanjem pratim u Glasu javnosti raspravu o ulozi intelektualaca u društvu. Ovih dana se moja učenica finskog jezika Milena Podolšak koja je, boraveći u Finskoj, bila oduševljena stilom života, opredelila da u Helsinkiju studira jezik, istoriju i kulturu malog, vrednog naroda Finske. Iz tog podneblja donela je malu, neobično zanimljivu knjižicu, putopisnu ispovest mudrog ruskog prosvetitelja Grigorija Petrova "Zidari života", u kojoj je zabeležio svoja zapažanja putujući po siromašnoj Finskoj početkom 19. veka. U to vreme, na inicijativu umnih obrazovanih Finaca, otpočeo je širom zemlje veliki prosvetiteljski rad. Rad koji je doprineo da je Finska danas zemlja sa najvišim standardom života, velike kulture i razvijene parlamentarne i socijalne demokratije.

Iz knjige Grigorija Petrova citiraću nekoliko pasusa koji se odnose na intelektualce. Na jednom skupu profesora, pisaca i umetnika, predavača prosvetitelja, veletrgovac Jenjrvinen, koji je od siromašnog uličnog prodavca slatkiša za decu, upornim radom i mudrošću, postao u to vreme finski kralj slatkiša". Jervinen govori:

"Gospodo, ja možda više nego vi cenim inteligenciju. Inteligencija, to je goruća narodna misao. Inteligencija, to je narodni mozak zemlje. Nesrećna je ona zemlja koja nema svoju inteligenciju. Vaša inteligencija je vaša dužnost, vaša služba. Vi ste svetionik narodu, a sveća, kad se zapali, ne drži se pod kapom, nego se meće visoko na svećnjak da svetli svima okolo.

Vi, moji učitelji, svetlili ste i svetlite na stotine drugih takozvanih inteligentnih ljudi, koji ni sami tačno ne umeju da kažu šta su učinili za prosvetu miliona svog naroda? Gore li oni čistim ognjem uma i znanja? Vi činite neizmerno veliko delo. Mudrost života iznosite na ulicu, među narodnu masu. Ali, znajte, iz vaših škola većinom izlaze ljudi koji sami ne poznaju mudrost života. To nije inteligencija. To je samo imitacija inteligencije. Tako je sa ljudima koji imaju diplome viših škola.

To nije inteligencija. Govorite vašim đacima da više škole nisu radionice u kojima se izrađuju diplome, nego da su to tvornice živih sveća, da je to centralna stanica za umno i moralno osvetljavanje čitave zemlje. Dajte narodnim masama mudru živu reč. Govorite narodu o lepoti mudrog života. Razvijajte u narodu želju za pametnim radom, za svetlim i radosnim životom".
Gde bi nam bio kraj kad bi se naši obrazovani ljudi i intelektualci posvetili prosvećivanju naroda i rešavanju društvenih problema.

Čedomir Cvetković, Beograd

Cilj novinskih rubrika poput Glas čitalaca u Glasu javnosti ili Među nama u Politici i u drugim sličnim novinskim rubrikama je poznat: "da se čuje glas naroda". Ali, razmotrimo pobliže šta to praktično znači. A trebalo bi da znači da građani upozoravaju nadležne da nešto treba da se poboljša, promeni nabolje, dakle, da to dopre do nadležnih. Da li dopire? Jedva. Ako nadležni i pročita takav napis, koji se odnosi na njegovu oblast rada, najčešće odmahne glavom, pređe na sportsku rubriku, ili na čitulje. U tom slučaju, građanin je pisao čitaocima lista da vide "šta je kod nas sve moguće". Drugim rečima - razonodna informacija.

Međutim, ako napise građana u tim rubrikama shvatimo kao vid demokratije, onda bi iz temelja trebalo izmeniti odnos prema napisima građana. A to podrazumeva da u kabinetima predsednika Republike, predsednika Skupštine i vlade i ministara, ili u službi rukovodioca ustanove, neko mora ne samo da čita novine, već i da svog rukovodioca upozna s napisom koji se odnosi na njihov rad. Negde se to postiže tzv. klipingom, tj. naručenim biltenom, u kome se navode napisi u štampi koji se odnose na ustanovu- naručioca klipinga. Pri tome se, naravno, podrazumeva da postoji politička volja, odnosno volja rukovodioca ustanove da reaguju na napise građana.

Idealno bi bilo da predsednik ili potpredsednik vlade bar jednom mesečno "prođe" kroz klipinge svih ministarstava, dakle da se upozna sa mišljenjem građana o društvenim problemima. Da ne budu kao po običaju, neinformisani.

Istina, ima, mada retkih primera, kada rukovodioci ustanova i bez klipinga i biltena brzo reaguju. Kad je u jednom listu upozoreno da jedna lokalna televizija previše upotrebljava latinicu, glavni urednik je odmah doneo odluku da prednost da ćirilici. Ili, kad je jedan Beograđanin u štampi izrazio čuđenje što je na memorijalnom, malom trgu u Katićima postavljena limena piljarnica, građevinski inspektor opštine Ivanjica pismeno je obavestio autora napisa da je inspekcija bila na uviđaju i da će preduzeti zakonom predviđene mere.

Efekat rubrika "za narod" u izvesnoj meri zavisi i od toga koliko sam list pridaje pažnju takvoj rubrici. Na primer, Glas javnosti u svom internet izdanju jedino rubriku Glas čitalaca prezentira u celosti, dok je Politika odnedavno sasvim izbacila svoju rubriku Među nama iz internet izdanja.

Jovan Stanković, Beograd

Sećate li se gospodo hajke na bivšeg poslanika Radikala Lekića koji je napustivši svoj poslanički klub i stranku, prešao u jedan politički opozicioni pokret!? Taj politički pokret tada je danima bio izložen medijskoj torturi. U toj hajci prednjačili su, naravno, bivše stranačke kolege gorepomenutog poslanika, ali ništa manje nisu bili žestoki mnogi mediji, a najbrutalniji u osudi toga čina bio je šef poslaničkog kluba vodeće stranke na vlasti. Toliko plakanja, toliko buke i vike oko prelaska jednog minornog poslanika u drugu političku opciju odavno nije viđeno.

Vidimo, međutim, da politički kvantaš radi punom parom u aktuelnoj koaliciji, gde se transferi nekada opozicionih poslanika brzinom svetlosti promovišu u zamenike ministara u Vladi Srbije. Sporazum Vlade Srbije i nekadašnjih članova jedne opozicione stranke odrađen je na najvišem nivou, sa obrazloženjem da je to u duhu zajedničkih opredeljenja i uključenja SCG u evropske integracije. Šta reći na ovo saopštenje vladajuće koalicije!? Vlast očito računa na kokošje slepilo i zaborav našeg svekolikog javnog mnjenja, koje će ovu priču da proguta kao legitimnu, moralnu i džentlmensku!

A kada to isto uradi politička konkurencija u opoziciji to proglašavaju za kriminalni akt, kupovinu, trgovinu, i još pride sa tucetom uvreda. Toliko o moralu, toliko o dvostrukim standardima, toliko o licemerju, toliko o lažnom moralisanju po svaki cenu. Pa ko proguta -proguta, a ko ne, neka traži lavor.

Milutin Mlađenović, Beograd