GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Ponedeljak, 26. 9. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Intervju


Profesor dr Volfgang Rorbah, slavista, ekonomista, istoričar i srpski zet

Od pacovske zabune do uglednih Bečlija

- Austrija je zemlja sa najviše investicija u SCG. U Beču živi 150.000 Srba, a u Austriji više od 300.000. Ima čak 45.000 mešovitih brakova. Za pet godina navršava se 150 godina od osnivanja Srpske crkvene opštine u Beču. Zajedno sa knezom Eugenom izgonili Turke iz Evrope.
- Govorili su i bili najglasniji i najbahatiji oni koji bi trebalo da ćute, a intelektualci i oni koji su morali da govore - ćutali su. To su uzroci ratova i raspada Jugoslavije. I Austrougarsku monarhiju razbili nacionalisti. Srbija može da ponudi Evropi hranu, autoputeve, drvo, kulturni turizam. Sponzorstvo ne shvatati kao prosjačenje, već ozbiljnu ugovornu obavezu

BEOGRAD - Doktor slavistike, predavač ekonomike zdravstva na medicinskim fakultetima u Beču i Salcburgu i stručnjak za zdravstveno osiguranje, generalni opunomoćenik i rukovodilac za menadžment u koncernu za osiguranje Unika, publicista, istoričar i potpredsednik Društva Austrija - Srbija i Crna Gora, nekadašnji košarkaš i član rukovodstva Austrijske inicijative za zaštitu evropskog kulturnog nasleđa, srpski zet i veliki prijatelj Srbije - Volfgang Rorbah.

Visok kao krilni centar, blagog osmeha, srpski govori odlično i srdačno, čovek različitih znanja i interesovanja, autor knjige "Na tragu Srba u Beču" koju izdaje Matica iseljenika Srbije, uz pomoć Ministarstva kulture Republike Srbije. Odličan povod za intervju sa vrsnim poznavaocem srpsko-austrijskih odnosa, istorije dvaju naroda, inicijatorom ideje da Srbi na 150-godišnjicu zvaničnog prisustva na austrijskom tlu dobiju i status manjine.

Koji argumenti idu u prilog Vašoj inicijativi da Srbi dobiju status manjinske zajednice?
- Srbi su pristigli u Beč pre više od tri stotine godina. Najveći broj njih došao je prilikom druge turske opsade Beča, bežeći pred osvajačima. Oni su umnogome i pomogli odbranu Beča i sprečavanje prodora Turske dublje u Evropu. Imali su iskustvo u borbi sa Turcima i znali njihov mentalitet, i to su iskustvo preneli Bečlijama. Srbe su tada zvali Rajci ili Raci, odakle i potiče naziv Ratsen štadl. Tako se zvala prva srpska naseobina na obodu Beča. Austrijanci su zbog problema sa izgovorom došli do pogrešnog naziva "ratsen" pacov, pacovi" pa su ovo naselje zvali pacovsko mesto i pomalo zazirali od njega. Dakle, istorija ne počinje 1914. godine, već odnosi između dva naroda počinju da se razvijaju mnogo ranije.

Srbi su se uključili u društvo, a oni koji su ušli u vojnu službu napredovali su na društvenoj lestvici sticali veći ugled i status. Srbe su zvali i graničari jer je veliki broj njih čuvao granice Evrope od Turske. Srbi su odigrali i u Vojnoj krajini značajnu ulogu u odbrani Evrope. Oni nisu odmah prihvatali katoličanstvo jer to nisu dopuštali srpski patrijarsi. Ipak, 1690. godine njih 40.000 prešli su u katoličanstvo dobivši dozvolu Arsenija Trećeg Čarnojevića da to učine, što je bila u to vreme mudra odluka zbog političkih prilika i težnje da se očuva srpski narod i dobije povoljniji položaj u Evropi. Ratujući na strani monarhije Srbi su dogurali i do činova potpukovnika i pukovnika i zajedno sa knezom Eugenom proterali Turke prvo preko Dunava i Save, došli do Petrovaradina gde je niklo i poznato utvrđenje, a onda ih odbacili sve do ispod Niša. Tako je 1718. godine granica bila kod Niša.

Srbi su se potpuno uključili u društvo, u Beču su štampane i prve knjige i novine na srpskom, tu je živeo i radio Vuk Karadžić, a 1860. osnovana je i Srpska crkvena opština u Beču i podignuta pravoslavna crkva. Izgradnju je finansirao Milan Obrenović. Prema austrijskom zakonu potrebno je živeti najmanje 150 godina na tlu ove zemlje da bi se dobio status manjine. To će se upravo dogoditi 2010. godine. Ustanovljenje crkvene opštine, dugo prisustvo i brojnost Srba, sve su to argumenti za dobijanje ovog statusa. Knjiga "Na tragu Srba u Beču" je i napisana da bi ljudi shvatili da Austrija i Srbija imaju mnogo toga pozitivnog u svojim odnosima, koje preovlađuje nad onim negativnim. Njome želim da doprinesem građenju naših odnosa u budućnosti.

Kakvi su odnosi SCG i Austrije danas, posle petooktobarskih promena 2000. godine?
- Dovoljno je reći da je Austrija zemlja koja je na prvom mestu po investicijama u SCG. Intelektualni deo Austrije potpuno pozitivno gleda na međusobnu saradnju u budućnosti ali, naravno, postoji i deo građana koji emotivno i sa predrasudama posmatra ljude iz SCG. U tome je određenu ulogu odigrala i propaganda, ali i činjenica da i u austrijskom društvu kao i u većini drugih imamo uvek deo nacionalista koji su uvek rezervisani prema drugim narodima. Problem i srpskog i austrijskog društva je donekle sličan jer su se obično više čuli i glasniji bili oni koji su trebali da ćute, dok su oni koji imaju šta pametno da kažu ćutali. Zbog toga deo Austrijanaca naročito posle poslednjih ratova devedesetih i dalje ima predstavu koja počiva na predrasudama i vidi prosečnog Srbina kao bradonju sa šapkom na glavi i flašom rakije u ruci. Ali, kada doputuju u Beograd, bivaju potpuno iznenađeni i shvataju da tu žive ljudi koji su Evropljani kao i oni i stvari se ipak menjaju i dobijaju pozitivniji tok.

Knjiga u Starom dvoru

Matica iseljenika Srbije pored štampanja knjige "Na tragu Srba u Beču" priprema i njeno CD izdanje. Knjiga će biti predstavljena u Starom dvoru, a ambasador Austrije u SCG gospodin Gerhard Jangl i gradonačelnik Beča Mihail Kojbl pozvani su da svojim prisustvom uveličaju ovaj događaj.
Mr Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije, izjavio je za Glas da će knjiga sigurno doprineti jačanju veza između dva naroda i dati doprinos građenju odnosa dvaju zemalja u budućnosti.

Možete li nam reći Vaše viđenje položaja naših građana u Austriji?
- Većina se potpuno uklopila u društvo, ima mnogo ljudi koji su uspeli u biznisu i rade veoma ozbiljne stvari. Mnogi su već dugo u Austriji rade i žive, sasvim normalno. Ti ljudi ćute, ponašaju se kao i svi drugi Evropljani, i ne ističu svoje srpstvo. Ipak, oni izuzetno vole svoju zemlju i ne ćute zato što ne žele da ih povezuju sa Srbijom. Naprotiv, to su civilizovani ljudi koji smatraju da upravo radom i kulturnim ponašanjem čine najviše za svoju maticu. Oni koji su kukali u Srbiji kako im je neko drugi kriv što ništa nisu stvorili, kukaju i ovde nalakćeni na sto. Oni galame i oni su najglasniji. Oni idu i kockaju se, gunđaju, za sve su im krivi drugi. Na sreću, to je mali broj ljudi, kakvih ima u svakom narodu. Isto bi "radili" i da su u svakoj drugoj zemlji. Ali, loše je to što ovi najglasniji izazivaju kod jednog dela Austrijanaca negativne emocije prema Srbima. Oni koji su galamili krivi su i za ratove koji su pogodili bivšu Jugoslaviju.

Austrija je i posle Drugog svetskog rata, naročito sedamdesetih, bila značajan ekonomski partner Titovoj Jugoslaviji. Mnogo naših ljudi se sedamdesetih otisnulo put Beča.
- Da, ekonomski odnosi su bili dobri, stvari su krenule na bolje, ali su ratovi devedesetih učinili svoje. Ipak, u Austriji ima čak 45.000 mešovitih brakova. Samo u Beču živi preko 150.000 Srba, što je više nego u Torontu i nekim drugim velikim gradovima, dok ih je u Austriji više od 300.000. Ono što je važno učiniti je, približiti dva naroda, razbiti predrasude, i naučiti mlade ljude da saslušaju druge bez obzira na različito mišljenje. Zbog toga smo i osnovali u Beču Akademiju za uslužni biznis u jugoistočnoj Evropi koja bi trebalo da obuči mlade menadžere koji će upravo imati ulogu da upoznaju mentalitet i da koordiniraju i povežu Balkan i Srbiju sa Evropom. Oni će moći da neopterećeni prošlošću komuniciraju i sa Austrijancima i Srbima i utiču na prevazilaženje predrasuda na obe strane.

Da li bi svake godine trebalo voditi stotine srpskih građana na neku vrstu ekskurzija u Austriju, slati mlade, studente, kako bi se uverili da naši ljudi koji su tamo uspeli, pa i Austrijanci, nisu vanzemaljci, već običan radan svet koji je sve postigao radom?
- To je dobra ideja i mislim da ćemo to činiti što više možemo. Srbi koji su se obogatili u Austriji su obični ljudi, koji su sve izgradili sami, svojim radom, sa svoje dve ruke i deset prstiju. Ti ljudi su jednako uspešni kao i rođeni Austrijanci i dobri Evropljani. U ovakvim kontaktima se može doći do jednostavne istine da se može napraviti plan, preuzeti odgovornost za ono što se radi i napredovati. Oblast od koje bi možda trebalo krenuti je ekologija.

Vi se bavite i ekonomikom zdravstva i zdravstvenim osiguranjem, zaštitom kulturnog nasleđa. Dobro poznajete ovu oblast, Beograd ima Kalemegdan, tu su i drugi važni kulturno-istorijski lokaliteti u Srbiji, ali na svakom ćošku se može videti smeće, PVC ambalaža, ima mnogo divljih deponija, fabrike zagađuju reke. Ne poklanja se dovoljno pažnje i ne ulaže u ove važne resurse. Tu se sigurno mnogo može naučiti od Austrijanaca.
- Volim Srbiju, moja supruga je Srpkinja, poznajem Beograd. Moram da kažem da ne vredi ako mi u Austriji imamo filter pored fabrike koji čisti hemijski otpad, ne bacamo na primer PVC ambalažu posvuda ili nemamo prljave termoelektrane koje u nebo šalju opasne čestice, ako u susedstvu nemate sređene deponije pa u podzemne vode odlaze različite materije. Sve se to na neki način vraća i ugrožava okruženje. Ne mislim samo na Srbiju. Primetio sam ovde da svuda ima bačenih PVC boca i plastične ambalaže. Tu se nešto mora učiniti. Ova ambalaža se reciklira i može se koristiti čak i u proizvodnji dizel-goriva. Ima divljih deponija gde bi trebalo skinuti 30 santimetara zemlje sa svim tim otpadom, spaliti sve to i onda vratiti očišćenu zemlju tamo gde joj je mesto. Moramo naterati ljude da shvate da ne mogu baciti štetne materije u reku, a onda odvesti svoje dete da na njoj peca. Tu onda nema ništa od zdrave hrane, jer se vodom zalivaju i usevi. Ekologija je bitna i za region i za ceo svet i može biti jedna od važnih tačaka saradnje.

Nacionalisti su razbili i Srbiju i Austrougarsku

Oni koji su se izdavali za patriote, a to uopšte nisu, u stvari šovinisti, naneli sa najveće štete srpskom narodu, priča profesor Rorbah. Ljudi sličnog profila u austrijskom narodu nacionalisti razbili su ustvari Austrougarsku monarhiju. Franjo Josif je još kao mlad vladar napravio grešku kada je u saradnji sa ruskim carem ugušio revoluciju 1848. godine u Mađarskoj. Saradnja sa Rusijom, njena težnja ka velikoj Bugarskoj i panslavizam koji je za ideju imao ustvari dominaciju Rusije nad drugim Slovenima, ubijanje uglednih mađarskih oficira i promena odnosa imala je kasnije teške posledice. Početkom dvadesetog veka Mađari i njihovi carinici su umnogome pomogli da dođe do carinskog takozvanog "Svinjskog rata" sa Srbijom, koja je izvozila svinje u monarhiju. Nacionalisti su sastavili i spisak uslova kakve Srbija nije mogla da prihvati, a Franjo Josif bio je već starac sa 84 godine i on nije želeo rat. Čekao se samo povod za rat. Srbija je pre toga već bila u sukobu sa Bugarskom, i rat 1914. bio je neminovan. Nakon rata monarhija se raspala. Srbija je još od 1881. godine imala tajni ugovor sa Bečom, mnogi ugledni Srbi su se krili u Beču od Turaka, ali nakon unutrašnjih potresa, zatim ubistva Aleksandra Obrenovića promenila se dinastija. Srbija se okrenula Rusiji. Sve su to uzroci zbog kojih je došlo do 1914. godine.

Brzog bogaćenja nema, ali šanse za napredak postoje

Šta Srbija može da nauči od Austrije, a šta Austrija i Evropa mogu dobiti od Srbije?
- Već se razgovara o ulasku Turske u EU. Grčka je južnije od SCG, a već je u Uniji. Do 2007. godine pridružiće se i Rumunija i Bugarska. Stvorila se neprirodna rupa u karti Evrope, članice nisu još Hrvatska, BiH i SCG. Evropi su potrebne veze sa jugoistokom, pruge, autoputevi. Dunav je veliki, i za EU važna reka i plovni put. Srbija može ponuditi Evropi i voće, povrće, vašu odličnu rakiju, hranu, drvo, kulturni turizam. Veliki kapital je i kulturno-istorijsko blago, manastiri, što bi interesovalo turiste iz Evrope. U SCG je pre svega neophodno da svaki građanin preuzme odgovornost, što je i evropski koncept. Uljuljkani decenijama u Titovo doba, kada je o njihovom obrazovanju, zdravstvu, zaposlenju i socijali brigu za njih vodila država neophodno je da se ljudi probude i vide šta sami mogu da preduzmu. Oni ne smeju da čekaju samo da država rešava njihove probleme. Francuska i Nemačka ratovale su hiljadu godina, ali su pedesetih napravile ugovor o čeliku, prevazišle sukobe i predrasude i rodila se EEZ, a zatim Evropska unija. EU ima svoje dečje bolesti, nesuglasice, ali ima već i svoje ozbiljne institucije. Mora se shvatiti da nije dobro biti izolovan i da Srbija jeste deo Evrope. Pored toga, ljudi moraju da shvate da nema brzog bogaćenja, ali da šanse za napredak postoje. EU je dosta investirala u Srbiju i dala niz donacija. Ali, bilo koje sponzorstvo ne sme se shvatiti kao da ste prosjak sa ispruženom rukom koji moli za neku paru. Sponzorstvo podrazumeva da preuzimate kao onaj ko dobija određena sredstva i obligaciju, obavezu da se neki posao obavi.

Ivan Stojković


vesti po rubrikama

^tema

Intervju: Profesor dr Volfgang Rorbah
 
 


     


FastCounter by LinkExchange