Iz Brisela najavljuju da će Havijer Solana doći uskoro u Beograd s planom stvaranja saveza nezavisnih država Srbije i Crne Gore. Nimalo iznenađujuća najava ako se zna da je Solana i do sada ispoljavao veliko razumevanje za stavove i interese Mila Đukanovića, što ne treba poistovećivati sa interesima crnogorskog naroda.

U očekivanju tih eventualnih pregovora, pravo je vreme da se skrene pažnja na određene probleme. Kakav će konkretno biti taj savez? Kako će biti regulisani međudržavni odnosi dve članice saveza? Na kojoj osnovi će funkcionisati ekonomski odnosi? Da li po modelu nezavisnih država ili po nekom posebnom režimu koji bi bio povoljan za Crnu Goru, odnosno nepovoljan za Srbiju - kao danas? A to nije apstraktno ili teorijsko pitanje. Iskustvo saveza nezavisnih država bivšeg Sovjetskog Saveza je vrlo poučno.

Nedavno je predsednik Putin, sa velikim zakašnjenjem, doneo odluku o ukidanju povlašćenih cena za naftu, gas, a možda i za neke druge proizvode koje je Rusija izvozila članicama Saveza. Sada su cene tih proizvoda kao na svetskom tržištu. Da se i nama ne desi da u budućem savezu sa Crnom Gorom izvozimo u Crnu Goru naše proizvode po povlašćenoj ceni.

Ali, nije reč samo o ekonomskim odnosima. Ima i drugih pitanja. Na primer, da li će u budućem savezu nezavisnih država crnogorski studenti imati, kao danas, privilegije da stanuju u jeftinim komfornim studentskim domovima u Srbije u kojima studenti iz Srbije teško dobijaju mesta? Da li će se crnogorski "kadrovi", po završetku studija, u Srbiji i nadalje lako zapošljavati posredstvom poznatog moćnog crnogorskog lobija u Srbiji?

Naš čovek danas nema skoro nikakvih uslova da se zaposli u nekoj drugoj nezavisnoj zemlji, osim u Crnoj Gori, ali samo kao čistač ulica i kanalizacije, što je Crnogorcima ispod časti da rade? Kako će se regulisati odnosi u zdravstvenoj zaštiti? Kakav će biti status Crnogoraca u Srbiji koji imaju crnogorsko državljanstvo i Srba u Crnoj Gori koji se izjašnjavaju kao Srbi? Da li će se onemogućiti moćni crnogorski lobi u Srbiji i činjenica da su Crnogorci na najistaknutijim funkcijama u Srbiji? Jer, ako ćemo biti dve nezavisne države, onda treba da budemo i "svoj na svome".

Sigurno da postoji i čitav niz drugih pitanja u odnosima Srbije i Crne Gore. Vlada Srbije, poslanici srpskog parlamenta, predsednik Republike moraju do detalja da usaglase stavove po pomenutim i nepomenutim pitanjima budućih odnosa sa Crnom Gorom. Da nam se ne desi da nam Solana skroji i taj savez po želji i interesima suprotnim interesima građana Srbije.
Bilo bi važno da se o ovome hitno oglase stručnjaci.

Čedomir Cvetković, Beograd

Ovih dana dnevni listovi, među njima i Glas, obaveštavaju javnost o tome da su pojedini lekari zaboravili na datu Hipokratovu zakletvu, pa su na nezakonit način dolazili do novca. Zbog ovakvog rada završili su na optuženičkoj klupi. Ali, nećemo o takvim zdravstvenim radnicima.

Biće reči, naprotiv, o lekaru koji je daleko premašio propisane Hipokratove obaveze - o prof. dr Božidaru Banićeviću, našem priznatom i u svetu veoma dobro poznatom hematologu.

Imao sam nesreću da se davno, pre 31 godinu, razbolim od teške bolesti - kancera limfnih žlezda, Hočkinove bolesti (po lekaru Tomasu Hodginu) - opisane 1932. godine. Istovremeno, imao sam i veliku sreću da o meni preuzme brigu prof. dr Božidar Banićević, lekar Interne "A" klinike u Beogradu.

Lečenje je počelo avgusta 1974. godine i trajalo je vrlo dugo. Primao sam citostatike punih pet godina. A, kada je prof. dr Božidar Banićević rekao 1979. da je lečenje uspelo, bili smo svi u porodici srećni, a profesor, verujem, još i više - spasao je život jednog svog pacijenta.

Tada sam mislio da ću se s poštovanim profesorom Banićevićem viđati samo ponekad - tu i tamo - an pasan. Međutim, prof. Banićević nije tako mislio. Dobro poznajući prirodu ove opake bolesti i mogućnost recidiva, pratio je i dalje svoje pacijente. Zbog toga je i posle izlečenja zakazivao lekarske preglede ovim bolesnicima, među kojima sam bio i ja.
Zakazao mi je, najpre, tromesečni, pa šestomesečni, a zatim i godišnji pregled. Kada je posle trogodišnje kontrole (1982) konstatovao da je postignuta apsolutna remija i da je Hočkin pobeđen, značilo je da je, posle osam godina, naše permanentno "druženje" završeno.

Ali ja sam se opet prevario. U svoj rokovnik o prijemu pacijenata prof. Banićević je zapisao: iduće godine, dana toga, u toliko časova, - "Đorđo", kako me je zadnjih godina zvao, "da se vidimo." I tako, "viđenja", uz obavezan potpuni pregled i razgovor o eventualnim zdravstvenim problemima - traju 31 godinu. Kao da je slutio i bio siguran jer ove 2005. godine, istog meseca kao i 1974, moj organizam je ponovo oboleo od jednog oblika ove bolesti - sa dijagnozom "Ne-Hočkin", koji me je vratio na Hematološku kliniku KBC u Beogradu.

S obzirom na to da prof. dr Božidar Banićević i dalje pruža pomoć svojim starim pacijentima, njemu sam se obratio. Primio me je ne samo kao starog pacijenta već kao svog najbližeg - kao rođaka, iako s njim nisam ni u kakvom srodstvu. Uputio me je, vodio po klinici dok me nije smestio, posećivao, interesovao se kod mlađih - nekadašnjih svojih studenata, koje je obavestio o toku i istoriji mog oboljenja i celokupnog prethodnog lečenja.

I eto, u prvom redu, zbog njegovih ljudskih i humanih, a posebno visokomoralnih osobina, zbog psiholoških i pedagoških kvaliteta u prilazu, pacijentima u upoznavanju sa ozbiljnosti oboljenja, u ličnom angažovanju profesora da podstiče aktivnost i želju pacijenta da se bori i izbori sa bolešću, da redovno dolazi na određenu terapiju do izlečenja, i uopšte da stvara pozitivnu energiju - prof. dr Božidar Banićević zaslužuje posebnu zahvalnost. Koristim ovu priliku da poručim pacijentima, mojim saputnicima po bolesti, da se ne predaju, da se bore i da ne misle samo na svoje oboljenje, već da rade čime se inače bave, da žive po savetu svog lekara, a da imaju veru u Gospoda Boga i u sebe samoga.

I pored dugotrajnog i teškog oboljenja i lečenja intenzivno sam radio, a aprila ove godine dočekao objavljivanje 103. stručne knjige, uz ranije i za vreme bolesti objavljenih 1.200 članaka u stručnim časopisima, štampi i drugim publikacijama. Zato ja molim Boga da svim zdravstvenim ustanovama podari bar po jednog lekara poput prof. dr Božidara Banićevića, a Gospodu bih bio blagodaran da moja tri deteta (u istoj struci) budu na radnom i životnom putu profesora Banićevića.

Zbog svega učinjenog, moja porodica, a posebno ja, doživotno smo zahvalni profesoru Banićeviću, njegovoj supruzi i članovima porodice, sa željom za dobro zdravlje i dugovečnost.

Voditi brigu o jednom pacijentu više od tri decenije, što je jedinstven slučaj ne samo u nas, uz sve svakodnevne radne i porodične obaveze, zaista je primer za Ginisa.

S poštovanjem, Đorđe Marković, Beograd

Pravi, veliki i pošteni intelektualci vrlo retko idu u politiku, i to je pravilo maltene u čitavom svetu, posebno u Srbiji gospođo Beker. Ovo je direktno obraćanje gospodina Bjelića iz Amerike meni lično i ja se po običaju pristojnosti osećam dužnom da odreagujem ali zaista poslednji put na pisanja dotičnog gospodina.

Iskreno, ne razumem potrebu da se potencira svoja ličnost kada o opštoj problematici. Spremna sam da razumem situaciju gospodina Bjelića, ali mene više dodiruje situacija miliona građana koji žive u neizvesnosti, naročito kada se radi o sigurnosti u društvu. Ta sigurnost manjkava je u Srbiji jer Srbija nije pravna država. Ma kako i šta neko mislio i o toj Americi, ali ona primenjuje prava i izvodi svoje građane pred lice pravde odmah. To se videlo i u slučaju zloupotrebe njihovih vojnika u Iraku koji su omalovažavali iračke zatvorenike. Izvedeni su odmah pred lice pravde, čim je afera izašla na videlo.

O tvrdnjama gospodina kako na zapadu (a zapad je za njega samo Amerika!) deca rade od 16-e godine suvišno je polemisati. Ima mnogo zemalja u kojima i manja deca rade i to u veoma lošim uslovima, dok u mnogim zemljama deca rade, ali to se zove "pomoć u kući''. Uostalom, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih i Srbija je izvezla svoju decu kao piliće na "truli zapad'', dok je tada bila u sastavu SFRJ, u kojoj je "školovanje bilo besplatno". Bila sam dete kada sam to posmatrala.

Nonsens su sva ta poređenja kao i tvrdnja da "pravi, veliki i pošteni intelektualci vrlo retko idu u politiku'', i da je to "pravilo maltene u čitavom svetu''. Lično živim u zemlji u kojoj se politikom i te kako bave pravi, veliki i pošteni intelektualci i zato je u njoj pri svakoj anketi većina građana zadovoljna svojim položajem. Ovde jedan profesor može skromno da živi od samo 20 radnih sati nedeljno. To nije puno, morate priznati, a prosto je neverovatno da i u Americi nije tako.

Ono što zabrinjava je pasivnost intelektualaca, konkretno u Srbiji, a gde je zapravo neophodna jedna šira intelektualna debata o stanju u zemlji. Međutim, veći deo njih (čast izuzecima) zadovoljava se sitnim, a i krupnim privilegijama i ne mari naročito za opšti interes i većinu. Svi traže veće plate, ali da li neko od njih može da plati onoliko koliko oni mogu da ne rade?! Svi se kriju iza nekih birokratskih funkcija i primenjuju liniju manjeg otpora, ćutanje. Zato i nema segmenta u društvu u Srbiji, a koji nije udavljen u haosu korupcije i kriminala.

I ja sam dete iz siromašne porodice koje je Matica izvezla kao pile za eksport, ali koje je zapad školovao i gle čuda - besplatno. Dok sam studirala, ja sam radila, ali novac koji sam zarađivala ostajao je moj, studije je plaćao moj poslodavac jer je u meni video neku vrednost. Ono što sam zaradila svojim rukama za čitav svoj radni vek, oteto mi je u Srbiji na prevaru. I ja sam htela da se vratim u Srbiju i da gradim u njoj kao svojoj rodnoj zemlji, ali neki tamošnji ''intelektualci'' povratak nas iz rasejanja doživljavaju kao pretnju sopstvenoj poziciji. Jer, onda sigurno ne bi mogli da love u mutnom kao do sada, dok država ništa ne čini da ih spreči u njihovoj otimačini.

A ona ih je školovala, i to besplatno, da zemlju dovedu na dno dna korupcijom i otimačinom. Nije valjda da je to cilj ''besplatnog školovanja'', toliki doktori prava u Srbiji, a od pravne države ni traga ni glasa?! Još tuže državu za velike plate i to sudije koje predmete drže u fiokama po dvadeset godina, dok se u sudnicama razmenjuju recepti za kiflice, kompleti Armani i Versaće i gradski tračevi.

Duška Beker-Isaković, Holandija

Pitanje izgradnje beogradskog metroa, kao glavno rešenje saobraćajnog kolapsa, koji sve više steže za gušu naš Beograd, ovih dana sve je aktuelnije. Treba reći da su u prošlosti propuštene mnoge šanse za ostvarivanje ovog grandioznog projekta. A Rusi su davno nudili Beogradu da za klirinški dug izgrade Metro koji bi dosezao čak do Novog Beograda.

Krakovi bi išli ispod Dunava, umesto kao u Budimpešti most iznad Save. Ali tadašnje rukovodstvo reklo je: Ne! Ali, na Budimu je Metro još uvek na Moskovskom trgu. Siguran sam da se može naći ekonomska računica za investitore beogradskog metroa i zato predlažem nadležnima da odmah ozbiljno počnu da se bave tim problemom.

Miloš P. Đorđević, Beograd