Iz Skupštinske zgrade grada Kragujevca u jesen i proleće tokom vikenda izađe dvadesetak novopečenih bračnih parova. Nakon čestitki najbliže rodbine, kumova i prijatelja, prvo što ih dočeka u novom, zajedničkom životu jesu zvuci violine i trube. Nekoliko orkestara svake subote i nedelje nadmeće se na samim vratima opštine ko će pre do svatova, da ih uveseli i uzme neki dinar, od koga, izgleda, može sasvim pristojno da se živi. Znaju svirci da se na ovakvim svečanostima daje novac i za ono što nije neophodno i odmah nakon venčanja "udaraju po onima koji su najtanji" - domaćinu, kumu, starom svatu ili mladoženji.

Prošlog vikenda, friški mladenci izlazili su iz gradske kuće "ko sa trake", maltene na svakih deset minuta. Niko nije hteo da maleriše na taj dan, već je muzikantima od srca davao novčanice - po sto, dvesta dinara, a bila je i po neka hiljadarka. Svatovi se koji minut provesele uz pesmu "Danas majko ženiš svoga sina" ili zvuke "Svilenog konca", a zatim opletu koje kolo i odlaze.

- Svake subote i nedelje smo ovde, poslednjih trideset godina. Ima nas trojica. Ratko Paganini, moj sin Mile i ja. Bude u sezoni, to jest kad je lepo vreme, i po dvadeset svadbi. Nije neka para, ali od toga se živi. Nekada za dan zaradim i po hiljadarku, a nekad nema ni petsto dinara. Ranije je bilo bolje, bilo je dobrih domaćina, stave na violinu celu platu. Sad nema takvih - jada se Stevan Savić, stari violinista.

		I, naravno, Džej Osim orkestara iz Vranja, a tri ih je i žestoka su konkurencija jedni drugima, Paganinija, Steve i Mileta, stalni gost isped opštine je i kragujevački Džej. On je solista. Svira na gitari koja ima tri žice. Teško mu je da se probije od orkestara i pridobije neku mušteriju za sebe. Ipak, zaradi i po pet stotki dnevno. Za novine neće da priča, traži da mu platimo pivo, pa se onda predomisli. - Ma svi me znaju u grad. Kad ne sviram ovde, ja po kafane. Teško, i grlo me izdalo, al' nema gde. Sad su došli ovi stranci, uzeli nam posao, al' ja sam ipak zvezda - priča nam Džej uz širok osmeh koji krasi zlatan zub.

Priča nam kakve su svadbe u Kragujevcu nekad bile. Dođe po osam stotina duša u svatove, pa igraju ispred opštine po pola sata. Leti lova na sve strane. Seća se i da je bio svedok kad se mlada "odrekne" venčanje, pa on i Ratko Paganini zasviraju "Rastanak".
Njih trojica, Paganini i Stevan sa violinama i Mile sa belom harmonikom, dočekuju mladence na samom ulazu u salu za venčanja.

Njihova konkurencija na samo nekoliko kvadratnih metara je dvojac Sveta i Dragan na harmonici i violini. Oni, kažu, sviraju unutra, u sali, čim mladenci izgovore sudbonosno "da".
Ispred Opštine čekaju trubači, i to vranjanski. I nema tu ko prvi mladencima, njemu pare. Zna se red - prvo izlazi domaćin, jer on prvi čestita mladencima. Onda idu kum, stari svat. Mladenci izlaze tek na kraju, dok se sa svima izljube. Kažu, važno je domaćina svadbe očarati. On ili kum posle te pozovu, uveče, kad je ono glavno.

Muzičari iz "Džaja benda" već su zauzeli poziciju i vrebaju goste. A Džaja, tako se predstavlja, mlad i okretan, kao pravi menadžer, ima dobro uigranu ekipu. Njegovi trubači stoje skoro na samim vratima opštine.

Priča da sa svojim orkestrom iz Vranja svakog leta dolazi u Kragujevac i tu boravi po nekoliko meseci u iznajmljenom stanu.
- Nismo kao ovi što dolaze samo vikendom. Imamo stan, Šumadinci već znaju gde smo stacionirani, pa kad nekom zatreba, oni pokucaju na vrata. Može da se zaradi, al' tek toliko da se preživi ili pristojno živi, zavisi kakvi su kome prohtevi - kaže Džaja.

- Koliko daju ovde?
- Malo. Po koju stotinu, padne i neki evrić, zavisi dal' je domaćin dasa ili ne. Ako se isprsi madloženjin otac, onda eto ga odma' i mladin, da ne zaostaje. Mora nešto da se radi, šta ćeš - pričaju nam dok se laktovima probijaju do potencijalnih "investitora".

Za trubačke orkestre subotom i nedeljom od podne pa sve do četiri sata po podne nema odmora. Tad je špic. Otvaraju četvore oči, dočekuju svatove. Muvaju se između sveže isfeniranih frizura, satena i svile, visokih potpetica i ganc novih odela i svirkom zarađuju svoj hleb. Iskusnim okom merkaju ko je ko u opštoj gunguli, po izrazu lica, ili po cvetu na reveru prepoznaju ko je najveseliji, ko bi mogao najviše da zadene... Kad nastupi pauza, posedaju na stepenište Skupštine grada, zapale duvan, podele pazar i čekaju neke nove mladence, kojima će uveseliti prve zajedničke trenutke.

Olivera Jeremić