Dan 13. jula ove godine u devet sati pre podne u sali 408 Filozofskog fakulteta u Beogradu kandidat za magistra istorijskih nauka Srđan Cvetković branio je svoju disertaciju pod naslovom "Represija u Srbiji od 1944. do 1953. godine". Izlaganje kandidata je trajalo jedan sat. Posle cifara i grafikona o masovnim likvidacijama, lokacijama stratišta i hiljadama nevinih pobijenih bez presude i dokaza o krivici, predsednik magistarske komisije profesor dr Đorđe Stanković, šef katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, uzeo je reč i pred začuđenim auditorijumom uzeo u odbranu boljševičke poglede na najcrnje dane Titove socijalističke revolucije.

"Zbrinjavanje" partizana

Profesor Stanković nije u prilog svojih tvrdnji naveo nijedan dokaz i nijednu činjenicu. Zauzvrat, on je napao brojne časne ljude. Na njegovoj meti bili su najznačajniji srpski privrednici - Vlada Ilić, Vlada Mitić, Teokarevići, jedan od najznačajnijih Srba za vreme okupacije, komesar za izbeglice Toma Maksimović, koga su Srbi zbog zasluga prozvali "srpska majka". Za njega je Maksimović "lažni svetac", dok je glumica Žanka Stokić izdajnik.

S druge strane, profesor Stanković za upadanje partizana u stanove Beograđana i izbacivanje nedužnih ljudi na ulicu ima razumevanja. On to zove "poboljšanje socijalnog stanja partizana". Najžešći napad profesor je usmerio na jednog od najzaslužnijih Beograđana za vreme - okupacije profesora univerziteta Branka Popovića, dekana Tehničkog fakulteta, poznatog srpskog slikara, patriotu i ratnika od 1912. do 1918. godine, potpukovnika odlikovanog najvišim srpskim odlikovanjima i francuskim krstom Legije časti, ranjenog u Kumanovskoj bici, velikog poštovaoca francuske demokratije i kulture, politički u sukobu sa Aleksandrom zbog njegovog ličnog režima i velikog neprijatelja nemačke soldateske.

Njegova glavna optužba protiv Branka Popovića, koji je likvifiran 1944. godine sa mnogim drugim uglednim Srbima, bila je što je Popović za vreme okupacije službovao na položaju dekana Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Patriotu za izdajnika

Uz to dolaze i laži da je na fakultetu organizovao skupove od preko 100 studenata koji su crtali, pisali letke, plakate i propagandni materijal protiv narodnooslobodilačke borbe i komunista. U prilog tih kleveta komunisti do sada nisu objavili dokaze i niti imena. Nasuprot komunističkoj praznoj retorici o izdaji i kolaboraciji zaslužnih Srba postoje brojni dokazi, navodi svedoka sa imenima i adresama, pisani dokazni materijali koji ilustruju patriotski otpor kojim se Branko Popović suprotstavio okupatoru.

Zbog takvog stava on je 1941. godine uhapšen i sproveden u zloglasni logor Jajinci, gde je proveo dva meseca. Po izlasku iz logora, spasao je mnoge kulturne, tehničke i umetničke vrednosti od pljačke okupatora. O patriotizmu Popovića svedoči i iskaz Slavke Stevović, žene pokojnog profesora Mašinskog fakulteta u Beogradu Stevana Stevovića, o spasavanju arhive Studentskog kluba i partizanske organizacije iz kandži specijalne policije u jesen 1941. godine.

U prostorijama kluba nalazila su se i druga dokumenta studenata i njihovih društava, kao i spiskovi članova komunističke organizacije. Policija je zapečatila prostorije Studentskog kluba i pod pretnjom smrtne kazne zabranila ulazak u njih. Rečeno je da će sutradan doći inspektori da detaljno pretresu i pregledaju dokumentacije. Tek što je policija napustila zgradu Tehničkog fakulteta, Branko Popović je žurno pozvao svog mlađeg kolegu docenta sa Mašinskog fakulteta Stevana Stevovića, kasnijeg profesora.

Saopštio mu je šta će se sutradan dogoditi i predložio da se u zapečaćene prostorije uđe, spiskovi pokupe i unište. Stevović je prihvatio savet starijeg kolege. Kroz skrivena vrata ušli su u prostorije kluba, pokupili sve spiskove sa imenima članova kluba i partizanske organizacije i spalili ih.

U nastojanju da omekša srž teme kandidata i opravda užase "crvenog terora", profesor Stanković je mašući pred slušaocima studijom pozorišnog reditelja i neuropsihijatra profesora Huga Klajna o poremećajima psihe boraca "individualne" zločine pokušao da pravda patološkim pojavama.

Konstrukcije za opravdanja

Sam profesor Stanković priznaje da se na balkanskom tlu, između dve Morave, s jedne strane, i Vrbasa i Une, s druge, odigrala za vreme rata boljševička klasna revolucija. On je uvija u prihvatljiviju formu "jugoslovenske revolucije". Takva konstrukcija bila je potrebna profesoru Stankoviću da bi pred auditorijumom u kome je bilo ljudi koji su sami žrtve i svedoci komunističkog terora dočarao svoju sliku boljševičke klasne revolucije: "preterivanja kojih je bilo, plod su neumerene reakcije oslobodilačke vojske suočene sa populacijom koja je svesrdno pomagala Nemce i patoloških pojedinaca obolelih od padavice."

Prijezda Popović, advokat u penziji, predsednik političkog Udruženja građana "Apel 50", Beograd

U jednom naselju, u jednoj beogradskoj opštini, u blizini jednog lepog izletišta sa 50 kućica, više nego skromnih vikendica, žive stanovnici, uglavnom penzioneri, sa najniže platežne skale, i izbeglice. Dakle, manje-više sirotinja.

Kroz naselje prolazi uzani put, do pre nekoliko godina seoski i blatnjav. Javno preduzeće za izgradnju opštine nema obaveze da put popravlja niti da dovede ulično svetlo, jer naselje još nije ušlo u urbanistički plan, dakle - divlje naselje. Ali, da bi pomoglo siromašnim meštanima naselja, Javno preduzećeÇ mimo svojih strogih pravila, dalo je naselju u toku tri godine 30 kamiona kamena - rizle, dobrim delom besplatno. Jedan manji broj kamiona, za prevoz rizle, ipak se morao platiti. E, baš tu i počinje ova tužna priča.

U troškovima nasipanja puta i postavljanja uličnog osvetljenja učestvuje jedna polovina žitelja naselja. Druga polovina neće, ne zanima ih. Mogu da gaze i po blatnjavom putu i da se noću kreću po mraku. A, ipak, svi koriste i put i svetlo. Što da ne kad se tako može, tj. kad već to drugi, komšija plaća. Neplatiše su smislili genijalno jednostavan izgovor - uslov na prvi pogled logičan: "Platiću, ali tek kad i poslednji stanovnik naselja plati!" Veoma zgodan uslov kad se zna da u svakom žitu ima kukolja. Put je popravljen, moderne žute ulične svetiljke sijaju duž puta. Sve je kako treba, osim...

Sada jedna polovina žitelja ne govori sa onom drugom polovinom. Nema više zajedničke komšijske jutarnje kafice, popodnevne rakijice ili čaše piva i, pre svega, komšijskog ćaskanja. I kakav je to vikend odmor kad te komšija preko plota gleda popreko kao da si predstavnik Saveta bezbednosti na Kosmetu.

Zbog nesolidarnih komšija, sada više niko neće da se angažuje u održavanju puta! Kad neće oni, nećemo više ni mi. Važno je da komšiji crkne krava.

Namerno se zamagljuje naziv Z-naselja i O-opštine jer to i nije bitno. Slučaj je širi, opšte, nacionalne prirode. Može da se desi u bilo kom kraju lepe nam zemlje. Reč je o klasičnom egoizmu, o nedostatku civilizacijskog ponašanja, manjku kulture i - morala. A sve zbog 1.000 dinara. Kakva glupost!

Željko Dobrašinović, kod Bariča

Pokretajući diskusiju o intelektualcima, nikako nisam imala nameru da omalovažavam viđenja "običnih ljudi", a da favorizujem ona intelektualistička. Pratim sve dopise čitalaca Glasa putem Interneta i moju pažnju privlače oni dopisi koji se tiču zastrašujućeg stanja u Srbiji, naročito kada se radi o odgovornosti pojedinaca ("intelektualaca").

Ujedno primećujem i strah od eksponiranja u javnosti jer u našoj zemlji nema navike na slobodu misli i izražavanja kao univerzalnom ljudskom pravu. Moja kritika odnosila se na odgovornost nekih intelektualaca koji su amoralizovali etiku svoje profesije i zloupotrebljavali su svoje privilegovane položaje. Tih "nekih" je poprilično mnogo u Srbiji.

Okrivljena sam za "zaljubljenost u Zapad", što je apsolutni glupost. Uostalom, meni je Zapad pružio daleko više šanse nego moja rodna zemlja u kojoj su se meni i mojoj porodici dešavale i dešavaju se još uvek - pljačke. Te pljačke su materijalne prirode, a sprovode ih intelektualci pravnici, nota bene, u sudstvu...

Ali da se vratim na temu, a ona je, po meni, trebalo da bude odgovornost intelektualaca za stanje u društvu, u ovom slučaju u Srbiji. Ne slažem se kako je Zapad isključivo kriv za haotično stanje u Srbiji i pri tom stavu ostajem čvrsto. Niko sa Zapada nije iznosio pare građana Srbije u Grčku, na Kipar, u Rusiju... Zna se ko ih je iznosio i ko je siromašio svoje građane decenijama. Pre nego što je Zapad intervenisao, događalo se mnogo toga u prisustvu svih koji ćute, a u odsustvu nas koji smo se angažovali. Taj "ljuti Zapad" je dakako trošio poreske pare svojih građana i na Balkanu. Ali to je druga tema.

Mene sada iskreno zanima kako vide intelektualci u Srbiji svoje sopstvene položaje u društvu u kojem vlada laž i samo laž. Glas javnosti je sigurno spreman da im pruži šanse da to kažu na ovim stranicama, ali da li su oni spremni da o tome progovore? Da li neko od njih vidi Srbiju za deset, dvadeset pa i pedeset godina?! Veliko je pitanje da li bi se oni o tome izjasnili i oglasili, a razlog je, rekla bih, lakši život sa privilegijama, poput kartica za neplaćanje putarina, koje, između ostalih, a kao banalan primer, u Srbiji poseduju profesori dok sitna buranija plaća, a Srbija se guši u korupciji.

Duška Beker-Isaković, Holandija

Poštovani, želim da vam predložim organizovanje još jedne lige, slične Jadranskoj ligi. Liga bi bila sa preostalim zemljama u regionu koje ne učestvuju u Jadranskoj ligi. (Bugarska, Rumunija, Albanija)

Na taj način bi napokon potpuno obezvredili našu ligu, a tako bi pomogli još nekolicini država koje su bile iza nas u košarci. Primećujete da govorim "bile" jer plasman njihovih reprezentacija na zadnjim velikim takmičenjima, uključujući i ovo koje je sada u toku, u našoj državi, bolji je od našeg plasmana. Za nekoliko mesta...

Smatram ovaj rezultat najvećom sramotom u istoriji našeg sporta, ne samo košarke i, uz dužno poštovanje, prema svemu što ste učinili u vašim sportskim karijerama, čvrsto verujem da ćete svi vi u predsedništvu, upravnim odborima KŠCG učiniti jedinu ispravnu i časnu stvar - podneti kolektivne ostavke na sve položaje.

Takođe, smatram da svi vi koji ste bili u stručnom štabu na Evrobasketu u zemlji košarke, poštujući sve vaše rezultate u prošlosti na kojima smo vam svi mi u Srbiji i Crnoj Gori krajnje zahvalni, podneti neopozive ostavke i dozvoliti nekome drugom, ko možda trenutno ima više energije na raspolaganju za svoj tim, naš tim, da nastavivVaš posao i obraduje nas sve, onako kako su nas naši košarkaši uvek radovali.

Verujem da i vi, kao i svi mi koji volimo našu zemlju i naš sport, želite da našoj košarci bude bolje.

Hvala vam, uz poštovanje, Davor Demeter, Subotica