GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Povodom teksta u Glasu o izjavama političara sa Zapada iz 1999. godine

Sramota sveta i ljudskog roda

Žak Širak je svojim rečima o Srbima kao narodu razbojnika i terorista pokazao da je nedonošče De Golove politike i da omalovažavanjem celog jednog naroda podseća na Gebelsa, a teatralnošću - na Musolinija.
Papa Jovan je željom da Srbi budu bombardovani pokazao krstašku zloćudnost prema onom delu pravoslavlja koji se nikako ne može pokatoličiti.

Lorens Iglberger o pameti celog jednog naroda govori na nepametan način, a sa zluradošću o kraju osmeha srpske dece iskazuje sadizam svoje gubave duše.
Javno izrečena želja Klausa Kinkela o bacanju Srba na kolena, samo je papagajsko ponavljanje njegovih fašističkih uzora.

Ričard Holbruk je baš sebe projektovao u karakterisanju Srba kao zločinačkih dupeglavaca, i to i svojim fiziološkim izrazom i bezdušnim forsiranjem politike rušenja, vatre, pepela, dima i masovnih smrti.

Josip Brodski je, tvrdnjom da su Srbi agresori, pokazao da, koliko je veliki u poeziji, toliko je mali papagajčić u politici i kolibrić u etici.
Kolika može biti otrovana podsvest, razvratna moralnost i zaleđena emotivnost jednog dvonošca, pokazao je Džejmi Šej isticanjem da jedan celi narod - Srbe treba spokojno bombardovati, a to znači hladnokrvno i bezdušno ubijati najsmrtonosnijim oružjem.

Blerov um je toliko pomračen, a moral razvratan da, svoju misiju produžavanja vekovnog pogubnog zla svuda po svetu naziva dobrom i civilizacijom, a pokušaje odbrane od toga - zlom i varvarstvom.
Ser Piter Justinov je ogavnim govorom o celom srpskom narodu najdirektnije pokazao celu svoju naopakost i ljudsku izopačenost, a ne tog naroda.

Rolf Diter Kluge toliko je moralno, duševno i duhovno kljast da bi zabranio poeziju jednog naroda kojoj se genijalni Gete toliko divio, da je prevodio i unosio u evropsku duhovnu baštinu.
Tomislav Marčep žali što nije ostvario ono što su nastojali da učine najkrvoločnije ustaške zveri, a to je da pobije sve Srbe.

Za patološkog srbomrsca Bernara Kušnera srpske žrtve - po jedna manje nedeljno - samo su predmet hladne sadističke statistike.

Mr Drago Bilal, Loznica


Na Zapadu nije ni crno ni belo

Odista se osećam prozvanim od gđe Beker-Isaković iz Holandije. Vama u uredništvu očigledno odgovara ovakvo prepucavanje, iako smatram da ima i te kako važnijih problema u Srbiji, recimo štrajk prosvetnih radnika.

Pomenuta gospođa navela je niz sasvim proizvoljnih stavova, počev od toga da izbegavam da ukažem na odgovornost intelektualaca za stanje u Srbiji. Gđo Beker, pravi, veliki i pošteni intelektualci vrlo retko idu u politiku, i to je pravilo maltene u čitavom svetu, posebno u Srbiji. Na prste leve ruke, što bi rekao moj omiljeni novinar g. Vučićević, mogu se nabrojati visoki intelektualci na najvišim pozicijama u Srbiji, na pozicijama gde odlučuju o sudbini nacije. Lično znam mnoge, te ovo sasvim slobodno kažem.
Uopšte ne vidim da se "intelektualno praznim" kako navodi gđa Beker, već uvek želim što jednostavnijim rečnikom da ukažem na ono što može interesovati većinu ljudi. Da li primetiste da nikada, npr. ne upotrebih popularnu "pametnu" frazu "zamena teza" jer je moderna, ali vrlo nedefinisana, priznajem da mi pojam je "hipoteza" mnogo jasniji, a teza ima jako široko i neodređeno značenje.

Gospođa pominje da stalno ukazujem na "pokvarenost i trulost " zapada. Te reči nikada nisam izrekao, ali priznajem da ima u njima mnogo istine. Takođe, gospođa me optužuje da govorim da je "sve naopako" na zapadu. Pa, nisam malo dete da pa da razmišljam u crno-belim dimenzijama. Naravno da na zapadu ima dosta dobrog, ali, kao za inat previše izvozi lošega. Dalje, optuži me gospođa da mislim " komunističkim idejama". Hvala joj na komplimentu. Odista mislim tako.

Lako je bilo biti formalan komunista od 1945. do 1990, ali treba biti sada. I, ovo malo šale na stranu, postadoh levičar ovde, mogu reći umereni socijalista, humanista i time se ponosim. I, naravno, ponosim se i time što se nikada ne učlanih u SKJ, čak i onda kada su se sadašnji pomoćnici ministra učlanjavali i počinjali uspešne karijere, a znatno i doprineli da napustim svoju, voljenu, Srbiju. Nikada i nisam otišao za stalno, ali mnogi mostovi su porušeni. Izvolite, ponudite mi posao za 600-700 evra, pod uslovom da sam siguran da je dugoročniji, i eto mene nazad .

Zapad nikako mlade iz tuđine ne "prima i ne grli kao svoju decu ", niti svoju decu mazi, već ih primorava da rade od 16 godina. Imigrantu je zagarantovan rad 10-14 sati dnevno za bedne nadnice, to ovde svakodnevno viđam i gledam i to kako se ovako premoreni "kulturno uzdižu" jer im je i karta za pozorište preskupa .

Što se tiče mojih titula, biću precizniji, ako ima radoznalih: Inženjer sam primenjene informatike jer beše moderno i interesantno, te sam uz studije ekonomije diplomirao 1974. Što se tiče mojih doktorskih studija ovde, provedoh čitavih pet godina na njima, uz mnoštvo knjiga, radova ...i ne završih. Moj planiran rad iz Teorije igara, nikada nije došao na red. Zašto, pitate ? Pa radio sam kao konj, upregnut u sistem da bih preživeo, plaćao račune i imao za skupu školarinu. Predavao sam ekonomiju, matematiku, statistiku na nizu koledža u Njujorku za mnogo manje novca nego redovan profesor, od 8 ujutru, a vraćao se posle ponoći. Ostadoh dužan za 3 semestra, onda naiđoše katastrofe u ličnom životu... Ponavljam, srednje školstvo. Završio sam u Sedmoj beogradskoj gimnaziji. I, još besplatno! Pa, kada bih ja ovde, dete iz siromašne porodice, završio ikakvu školu?

Miodrag Bjelić, Njujork


Udri brigu na muziku

U Srbiji danas definitivno imamo svojevrstan problem sa radio programima, u šta urednici radija, naravno, neće poverovati. A problem-pitanje je: da li je Srbija danas u takvom položaju da se narodu 24 časa na radiju nudi skoro isključivo muzika. I to kakva!
U vreme viševekovne borbe srpskog naroda protiv turskog gospodstva, narod se hrabrio uz narodne junačke pesme i gusle, koje su mu svojom, lepotom, sadržinom i porukom davale snage da u toj borbi istraje. Uz to, obrazovani Srbi-mada malobrojni-svojim rodoljubljem i mudrošću uveravali su narod da se treba boriti i pobeđivati. Srbiji danas preti ista, samo po formi drugačija potčinjenost i golema nevolja, pa je, po mom mišljenju, neprimereno celodnevno "narodno veselje" uz muziku bez sadržaja i poruke. Što, naravno, ne znači da treba da se vratimo na gusle jer danas imamo sofisticirane muzičke instrumente, da ne kažem bubnjeve.

U kratkom novinskom napisu nije moguće dati pravu sliku odnosa govornih i muzičkih programa-emisija na našim radio-stanicima tim pre što se i ne zna koliko ih ima. Istina, na RTS-u ima veoma dobrih govornih programa i još po nekoj drugoj stanici. Čak se stidljivo provuče i klasična muzika i po koja dobra narodna pesma. Ipak, generalno govoreći, može se konstatovati da na svim radio-stanicama muzika veoma dominira. U lokalnim radio-stanicama, posebno onim manjim, skoro da ničeg drugog i nema osim pesama u stilu "Nisam majstor da napravim bure..." Naravno, čast izuzecima.

Dakle, zar je ovom osiromašenom narodu i zemlji sa tolikim problemima u svim oblastima života toliko stalo do muzike, često čak vašarske ili bubnjarske. Zar ne bi bilo normalnije da u situaciji u kakvoj smo, umni ljudi i "obični" misleći građani govore o raznim problemima i ponude rešenja kako ih prevazići? Nije dovoljno ni pametno narodu samo davati informacije o stanju i neizvesnoj perspektivi i muziku za zabavu.

Kao da se svesno ili nekritički se povodeći za stilom života bogatog zapada želi da se muzikom i zabavom skreće pažnja sa problema. Postoji li u Srbiji takav Radiodifuzni savet koji bi onemogućio poplavu šund muzike na radiju i televiziji i sugerisao više govornih emisija na temu kako prevazići krizu? Zašto misleći ljudi, posebno stručnjaci za radio i televiziju ne iniciraju javnu raspravu na temu o radio programima?

Nada Suzić, Beograd


O roditeljima koji su ostavili bebu

U Evropi ne bi prošlo bez kazne

Roditelji su ostavili sedmomesečnu bebu u kolima, a sami su otišli da gledaju košarku. Svi su zgranuti... s pravom! Deca izgorela u kući, igrajući se šibicama, njihovi roditelji bili na poslu, ili je majka otišla do komšinice misleći da deca spavaju.

I tako dalje. Svi se zgražavaju, razni humanitarci osuđuju "zločin", traže strožije zakone, pozivaju se na Italiju, Ameriku. Čini se s pravom. Poznati psiholozi analiziraju "nezrelu" ličnost roditelja, kritikujući njihovo ponašanje nalik adolescentima koji od života očekuju samo zadovoljstva. Čini se s pravom. Ali....

Da bi neko postao odgovoran roditelj, treba da stiče takav model ponašanja. Prvo, treba da ima svoju harmoničnu, odgovornu zrelu porodicu, u kojoj svaki član ima svoje zaduženje i odgovornost za neki segment funkcionisanja porodice. Drugo, treba da ima odgovorne, uređene ustanove institucionalnog obrazovanja i vaspitanja, gde se deca neće povređivati, gde neće biti tučnjave, gde će se učiti sistemu vrednosti. (Kako stvari danas stoje, taj vrednosni sistem ne postoji, a kako bi i postojao u društvu nalik našem).

U tim ustanovama, pored znanja koje deca stiču iz atomske fizike i mikrobiologije, karatea ("kad se već tuku da čine to kulturno") i stranih jezika, trebalo bi ih učiti i humanom odnosu među polovima, humanim međusobnim odnosima sa drugim ljudima i naravno odgovornom roditeljstvu. Nije fakultativno seksualno obrazovanje u funkciji toga. Radionice, u kojima se uči čemu služi "klitoris" možda će smanjiti maloletničke trudnoće, ali neće mlade naučiti, kako se jednog dana kada postanu roditelji treba starati o detetu odnosno, kakva je njihova odgovornost prema potomstvu.

Treće, kako čovek da nauči da se odgovorno ponaša u okruženju u kojem ne prođe dan, a da se ne otkrije nečije neodgovorno, bahato, društveno štetno ponašanje. Velikih razmera. I tako dalje, i tako dalje.

Nema opravdanja za mlade roditelje koji svoju bebu ostavljaju u kolima, možda zaslužuju i drastičnu kaznu, kao u Italiji ili Americi. Ali... Za sada nam ne preostaje ništa drugo nego da se svaki put iznova zgrozimo nad ovakvim slučajevima. Sve dok se nalazimo u ovom, zaista začaranom krugu.

Dr Margit Savović, pedagog