U četvrtak, 15. septembra 2005. god, u 18 sati u Skupštini Srbije bilo je prisutno 14 poslanika, a raspravljalo se o nacrtu Zakona o penzijama. Istoga dana, u 20 sati, na otvaranju Evropskog prvenstva u košarci na Kalemegdanu mogla se videti kompletna politička elita naše Republike.

Ministar za socijalna pitanja, gospodin Lalović je toliko pohvala izrekao o novom zakonu o penzijama da neupućeni gledalac u tom slučaju nije mogao ostati ravnodušan i ushićen. Rečeno je da će se od Nove godine penzije isplaćivati mesec za mesec i da više neće biti kašnjenja. A dug će biti isplaćen u naredne tri godine za obične i za pet godina za poljoprivredne penzionere, sa odgovarajućom kamatom (nije navedeno kojom?).

Penzionerima se pruža mogućnost da odmah podignu ceo iznos, ali treba da znaju da će im se u velikoj meri smanjiti predviđeni dug jer "uzimaju unapred ono što im po zakonu ne pripada". Umesto da dobiju kamatu zbog kašnjenja, ministar Dinkić izmišlja novi model "vraćanja" kako bi namamio one najsiromašnije i bolesne da što pre uzmu sav novac kako bi i na ovaj način smanjio državne obaveze prema najugroženijoj kategoriji stanovništva naše zemlje. Pa gospodine Dinkiću, odakle Vam novac da isplatite zaostale penzije svima nama, ako se tako dogovorimo (jeste umanjene iznose). Da li to znači da postoji neki novac, pa ako postoji zašto nam ne vratite taj dug?

Na pomenutoj sednici Skupštine Srbije, samo je jedan poslanik postavio pitanje, zašto se dug seljacima (od 22 penzije!) ne vrati u tri godine kao ostalima, zašto se njima to vraća u sledećih pet godina. Pitanje je ostalo bez odgovora. Gde je bio ministar poljoprivrede, Ivana Dulić-Marković, zašto ona nije stala iza svojih seljaka da ih brani i na neki način olakša položaj u kojem se nalaze. Ako je prosečna seljačka penzija 3.260 dinara, onda im država duguje 71.720 dinara. Ako im se taj dug isplati u narednih pet godina, onda će im se godišnje isplaćivati po 14.3440 dinara (plus kamata).

Šta jedan penzioner- seljak može da kupi od svoje penzije od 3.260 dinara, neka posluži ovaj primer: Ako je cena pšenice 750 dinara za metričku centu, onda seljak može da kupi 435 kilograma, ili za godinu dana 5 tona i 216 kg. Vi ste "kumovali" ovoj ceni žita i pokazali nezainteresovanost da država otkupi od seljaka proizvedeno žito, pa sada oni od žita imaju veće štete nego koristi.

A kako je država prošla sa ovom cenom žita? Ona je profitirala jer je cena hleba niska, narod zadovoljan, a država stabilna. Neki seljaci na ovom primeru vide koliko ministar poljoprivrede vagona žita zarađuje u toku godine na njihovoj muci.

Gde bi nam bio kraj kada bi se pomnožile zarade poslanika i ministara... Ta kompozicija bi nekoliko puta obišla obim zemlje i sve bi se to slilo na grbaču seljaka i radnika iz neposredne proizvodnje.
Poslanici Skupštine Srbije i vlade sebi su odredili plate, a nama koji smo zaradili svoje penzije određuju kolike će one biti, kako će ih isplaćivati i kada. Oni prodaju našu muku koju smo gradili 50 godina, te pare troše kako im je volja i još "tamburaju" kako nas oni izdržavaju.
Gospodo ministri i poslanici, što je mnogo, mnogo je, stavite prst na čelo i razmislite šta govorite i šta činite.

mr Tomislav Acković, Beograd

Javljam vam se povodom jednog tragikomičnog vapaja koji je u vašem listu uputila ministru, g. Vuksanoviću jedna grupa "uznemirenih roditelja" 16.09.2005. godine.

Naime, radi se o članku pod naslovom "Skupe đačke ekskurzije", u kome se iznose proizvoljne konstrukcije i neistine u vezi sa troškovima roditelja za đačke ekskurzije u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Kruševcu. U nadi da su sve iznete misli proizvod neinformisanosti, a ne zle volje i negativnih osećanja, pokušaćemo da roditelje sadašnjih i budućih naših đaka na pravi način informišemo.

Radi se o tome da odluku oko odabira najpovoljnije varijante za ekskurziju donose, pre svega Savet roditelja, zatim Školski odbor zajedno sa razrednim starešinama i parlamentom učenika. U Savet roditelja ulazi po jedan roditelj, predstavnik svakog odeljenja. Nažalost, ne svi roditelji, ali nadali smo se da će ostali biti obavešteni preko svojih predstavnika iz Saveta roditelja.

Da su se malo potrudili saznali bi da na ekskurziju u oktobru ove godine ide samo četvrta godina jer smo hteli da maturante, a pre svega njihove roditelje, rasteretimo troškova ekskurzije u proleće jer tada dolaze troškovi oko maturskih proslava, pripreme za polaganje prijemnih ispita i upis na fakultete itd. Isto tako vodili smo računa i o roditeljima đaka ostalih godina, pa je ekskurzija za prvi, drugi i treći razred planirana za proleće. Uplata će se vršiti u više mesečnih rata, opet misleći na roditelje i njihovu finansijsku moć.

Zabrinjavajuća je neobaveštenost autora članka "Skupe ekskurzije đaka", pominje se cifra 1.000 evra. Cena maturske ekskurzije je 210 evra za pet noćenja sa pet polupansiona, a za prvu, drugu i treću godinu, svakako, mnogo niže. Ali, niko ne može da spreči roditelje, da svoje dete pošalju sa još 800 evra za trošak. U tom slučaju vam ni ministar ne može pomoći. Preslišajte onda malo sebe i informišite se jer čovek je onoliko informisan koliko želi da bude informisan. Posebno što vam to nije prvi put da neodgovorno i netačno pišete o Ekonomsko-trgovinskoj školi.

Prof. Zoran M.Nikolić, direktor Ekonomsko- trgovinske škole u Kruševcu

Izreku koja se pripisuje francuskom kralju Luju Četrnaestom ( 1638-1715 ) "Država - to sam ja!" - uspešno su koristili ( i koriste ) mnogi vlastodršci širom sveta. Poistovetivši se sa državom kojom upravljaju, bilo im je sasvim jednostavno da svakoga ko se usudi da njihove postupke oceni kao loše i štetne po interese zemlje, proglase za neprijatelja čitave države i prema njemu, kad god su to u stanju, preduzmu odgovarajuće kaznene mere.

Poslednjih dana mogli smo se uveriti da se i predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora rado drži navedenog načela. Čim su objavljene optužbe da je on, iz nekih još nedovoljno razjašnjenih pobuda i interesa, potpisao sumnjiv ugovor o nabavci opreme za Vojsku Srbije i Crne Gore, pohitao da obavesti javnost kako je namera onih koji govore o porudžbini vrednoj 300 miliona evra i davanjem odgovarajućeg postotka uobičajenog pri sklapanju ovakvih poslova, ni manje ni više, nego da rasture državu. ("Državna zajednica SCG - to sam ja!").

Uprkos krupnim rečima koje je izgovorio, njegova izjava ne deluje mnogo uverljivo iz najmanje dva razloga. Moramo se najpre zapitati da li je ova neobična tvorevina, u kojoj smo prinuđeni da živimo, uopšte neka država, a zatim, koliko i sam g. predsednik, zajedno sa svojim partijskim drugovima iz DPS-a, ne daje svakodnevno značajan doprinos njenom uspešnom raspadanju?

Vojislav M. Stanojčić, Beograd

Bez ikakvog objašnjenja, penzije su, umesto u petak 9. septembra, počele da se isplaćuju u subotu, sa danom zakašnjenja. Šta to znači? Svaki dan zakašnjenja u isplati, smanjuje penzije za 3,33 odsto (puta trideset dana). Toliko su smanjene kod ove isplate. Sledeća isplata je u utorak, 27. septembra, odnosno, sa dva dana zakašnjenja, a to bi trebalo da znači 6,66 odsto manje. Ali s obzirom da se najavljuje neko povećanje od oko 5,5 odsto, realno je da je smanjenje penzija, samo kod ove dve isplate, od 10. do 27. septembra, oko 4,5 odsto.

Eto, tako rade gospoda Dinkić i Lalović. Ubiše se dokazujući kako će penzije rasti i biti redovne, a ovamo ih smanjuju, kašnjenjem u isplati. Što oni tako rade, ništa čudno, već je čudno što svi oštećeni ćute. Savez penzionera ni da se javi. Kad se on uostalom i javio? Ćute i sami penzioneri, kao da među njima nema dovoljno stručnih i ekonomski obrazovanih, da reaguju na ovu perfidnu krađu. Da li su naši vrli čelnici zaduženi za finansije toliko u svom znanju iynad ekonomista u penziji koji celoga života uče o transakcijama i devizi "vreme je novac".

Ko vodi evidenciju o isplati, lako može da izračuna koliko je dana kasnila penzija u ovoj godini, i onda će videti za koliko je ostao kraći. Ne samo u ovoj, već i u prošloj godini. Tek onda treba tražiti da se to lepo nadoknadi do kraja godine, ranijom isplatom.

Mihailo Marić, Loznica

Povodom izjave predsednika državne zajednice SCG, gospodina Svetozara Marovića, ''Da žali što nije u Njujorku predvodio delegaciju zajednice''- lično smatram da je ta njegova izjava jedan blef - jedno najnovije ruganje građanima i zajednici koju on predstavlja.

Ne znam kojim se motivima vodio kada je otkazao put, onda kada se odlučivalo o odlasku na jubilarno zasedanje (60 godina) Ujedinjenih nacija, gde se imalo i moralo mnogo toga reći o stradanju zemlje koju on predstavlja. Da li g. predsednik shvata da mu je tamo bilo mesto kao čelniku ove zajednice koju su varvari baš u ime Ujedinjenih nacija i doveli tamo gde se sada nalazimo!?

Zar gospodin Svetozar Marović, mene izuzetno drag političar iz vremena kada smo se zvali drugovi i pripadali jednoj partiji, nije imao dovoljno vremena da se konsultuje (a konsultovao se u svojoj partiji da uradi ovako) i odluči na ovaj značajan put - nego je sada našao način i razloge da nam objašnjava samo njemu znane krivine, da ubedi nas lakoverne građane - ''kako je napravio grešku''! ''Žrtvovao'' je ono svoje JA, radi drugih interesa, svima nama znanih - jer je duboko svestan kao stari komunista da se partijska disciplina ne sme kršiti jer se zbog toga ide u nemilost. Tu leži istina, a ne u nekim i filozofskim opravdanjima.

Milivoje M. Grandić, Beograd