Iako su i proletos, preko novina, da vidi i pročita čitava Srbija, manje tražili a više vapili i molili da im država pomogne da i kod njih konačno sine sijalica, Udovičići i Marići iz zlatiborskog sela Stublo i dalje žive u mraku! Dalekovoda, trafostanice, stubova i žica nema ni na vidiku, a još jedna zima koju će provesti uz lampe gašnjače i sveće sve je bliža. Da su barem Marići i Udovičići, ono što ih je još ostalo u selu, mlađi i da imaju vremena da čekaju struju, ni po jada. Nego i oni ostarili, pa je sve manje nade da će neko od njih živ dočekati sijalicu. Kad pomru, onda im struja neće ni trebati.

- Nadali smo se proljetos, kad su o našoj nevolji pisale novine, da će to neko iz države pročitati, da će se nečija savjest probuduti. Ništa. Nije mi jasno - sva država priča o selu i seljaku, o oživljavanju sela. Vamo pričaju, a na drugoj strani ko da se trude i ovo nas malo što smo ostali da što prije sasele - kaže Branko.

		Može, ako sami kopaju! U SO Čajetina kažu da od poslednje promene vlasti nisu dobili zahtev meštana ovog zaseoka Stubla za uvođenje struje. - Gde god je po selima bilo zainteresovanih i gde god su meštani pokrenuli akciju, opština učestvuje sa 50 odsto sredstava. I sada, ako meštani podnesu zahtev, pokrenu akciju i ako u posao uđe EPS; mi ćemo svoj deo obaveze ispuniti, sredstva postoje. Osim toga, potrebno je i da meštani, odnosno MZ, pomognu u kopanju rupa i postavljanju stubova - kaže Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina.

Posle silnih zahteva, molbi koje su pisali i slali na sve strane, na razne državne adrese, planiraju još, kaže Branko, da pomoć traže od Narodne kancelarije predsednika Republike. Valjda će ih tamo, nadaju se, neko saslušati. Ako ni tu ne uspeju, žaliće se, veli, od nevolje, sve do Ciriha i Ženeve, do međunarodnih institucija. Imaju i oni iz Stubla pismenih ljudi, pomoći će bar da napišu pisma i dobave adrese. Gore u selu, jutarnje magle i hladnoća već najavljuju skoru zimu i sneg. Na poruku iz opštine i EPS-a meštani podsećaju da su poslednji zvanični zahtev opštini za uvođenje struje uputili pre nešto manje od dve godine, ali, ako je to uslov, pisaće ponovo, ne jednom nego deset puta i opštini i EPS-u. Učiniće i ostalo što je do njih, samo da i u njihovim brvnarama jednom sine. Sem kod Branka i Stojanke, u Stublu, u zaseocima Omar i Krajčinovac, bez struje su još i kuće Srećka, Manojla i Velisava Udovičića, te Milana i Milovana Marića.

- Još prije bezmalo 30 godina, kad je struja vođena od Dobroselice do centra Stubla, razrezali nam bili samodoprinos i u radu i u parama. Za to postoje i svedoci. Tada sam prodo kravu za 100.000 dinara i sve to para uplatio sam za struju, i mimo toga išo danima te kopo rupe za bandere, sav kramp slubio. Dovedemo struju do centra sela. Onima koji su bili bliže, uradiše i niskonaponsku mrež. Nas koji smo bili najdalji u selu - izdadoše. I kako onda, tako i sad - priča Branko. Sa njegovog kućnog praga, gore pod brdom, prema Torniku, reklo bi se nadohvat ruke, vidi se dalekovod. Džaba.

Mada, zlatiborski bregovi i doline varaju oko, gore do dalekovoda je kilometar i po sigurno, procenjuju Udovičići od oka. Kad je struja "vođena" do Stubla, nastavlja Branko, samo u njihovom zaseoku bilo je bezmalo 15 kuća punih čeljadi. Udovičići su se svojevremeno, ne kriju, žalili i lično Slobodanu Miloševiću. Pisali mu pismo. Saznali su i da je Slobodan naredio vlastima u opštini da im uvedu struju, ali opštinari nekako izmigoljili, a oni produžili da žive u mraku.

Odmah iza brega, preko drvene ograde, žive Velisav i Slobodanka Udovičić, i oni pod lampom gašnjačom. Velisav kome su 73 godine; dok je mogao prodavao luč i školovao decu: od luča živeo, od luča dao učešće za struju, ali nije je još dočekao. I Velisav i Slobodanka, Bog ih dao takve, ceo život proveli pod lampom, a opet, ni na koga se ne žale.

- Ćuti, ovo je sad dobro, zapamtio sam ja kad smo jeli lobodu i zelje, kad niđe kore ljeba nije bilo - veli Velisav.
Struja bi im, kažu uglas, valjala zbog "svijetla" posebno, i to da se đeca ne muče kad im dođu u posetu. Imaju tranzistor na baterije, imaju peglu na žar, imaju lampu na gas, i - Bog te veselio. Oni su navikli da žive i bez svetla, a to da li je kome u Srbiji crn obraz zbog njihovog mraka, njima ni od toga nema vajde.

Z. Šaponjić