GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Opšta metropolizacija izazvala pustoš u srpskim selima

Srbija prestaje na 40 km od Beograda

Još pre jednog, jednog i po veka, planeri a i upravljači u Srbiji bili su mudriji i dalekovidiji od sadašnjih, iako su ovi sada okićeni svim mogućim titulama i diplomama. Dobro poznajući šta je Srbija, država sa usitnjenim agrarnim posedom, brdovito-planinska i sa nasleđem velikog broja ruralnih naselja, podizali su je, da tako kažemo, u nekoliko urbanih slojeva: čitavim galaksijama manjih sela, obično okupljenih oko manjih varošica, a ove opet oko sresko-oblasnih, regionalnih centara.

Srbija je tek nevelikom broju gradova dopustila da se urbano razmašu: Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Valjevu, Smederevu... Pa i mnogi od njih nisu prelazili tek po nekoliko desetina hiljada duša. Malih, lokalnih centara, međutim, bilo je na desetine i desetine. U nekima od njih začinjala se između svetskih ratova i industrija, srednje škole, zdravstvena zaštita, ali i oznake urbanog: vodovodi električne centrale, urbanizovani blokovi, prateće službe i sl.

Stvaranje kolhoza, a i izgradnja industrije i razvoj školstva, zdravstva i svega drugog, uticalo je da se Srbija sve više usmeri prema tzv. deagrarizaciji stanovništva, ali i masovnom kretanju ka uglavnom većim gradovima. Mnogi od njih su se takoreći udvostručavali sa svakom novom decenijom. Na primer Kragujevac, koji je pred Drugi svetski rat jedva imao četrdesetak hiljada stanovnika, da bi kraj milenijuma, dakle za manje od pola veka, stigao do blizu 180.000. Posledice su, naravno, pored ostalog, trpela i naselja oko njega, tako da su manji prirodni lokalni centri još uvek varošice manje od pet hiljada stanovnika, što je u savremenim uslovima nedovoljno da se stvori "kritična masa" za jednu savremenu urbanu zajednicu, još manje centar lokalne zajednice.

Međutim, nisu regionalni centri toliko rušitelji prostorne, pa i svake druge ravnoteže u Srbiji, koliko je to odskora postao i nastavlja da bude Beograd, jednoipomilionski gigant u nevelikoj Srbiji. Da je Beograd stvarno velegrad, ne bi toliko ugrožavao ostale delove Srbije - da nije, sve gušće i sve šire, zauzeo prostor i do stotinu kilometara oko sebe: od Stepojevca, pa do Inđije, a onda i do, maltene, Zrenjanina, razgranao se naš Beograd, usisavajući i ono malo stanovništva što se rađa ili doseljava u Srbiji. Tako, u stvari, mali lokalni centri, te jadne srbijanske "varošice", više nego sela, ostaju bez onog što je najdragoceniji resurs malog ljudskog potencijala. Po manjim mestima, recimo, sve više je kuća u kojima niko više ne živi, a nema interesenata za kupovinu.

Upravo nekadašnji "motori" razvoja, fabrike građene s namerom da zaustave eroziju manjih sredina, sada zarastaju u paučinu i korov, svaki drugi mladi čovek i te kako "merka" svoju budućnost u nekom većem gradu, najčešće, naravno, u Beogradu, a osim papirnatih planova i lepih fraza, Vlada i parlament Srbije ništa ne čine da okrenu tokove, pa da - kako je to jedna Nemačka, recimo, radila još u 19. veku - ljudi vide perspektive po manjim mestima koja, naravno, za tu funkciju treba osposobiti privrednim, a i svim drugim objektima, a mladima omiliti život tamo gde će imati i udobne kuće, garaže, sportske i objekte kulture, dobre saobraćajne veze... Gomilanje svega i svačega po gradovima, u Inđiji, na putu za Zrenjanin ili Grocku i Stepojevac, Vrčin, predstavlja samo dokaz da nepametno Srbiju vidimo samo na udaljenosti od najviše 30 do 40 kilometra od Beograda. A ko će nam živeti, obrađivati njive pa i čuvati prostor najuže Srbije - to se izgleda poodavno niko ne pita...

Ovakva metropolizacija, a ponajviše beogradizacija, već proizvodi neopisive štete, a u bliskoj budućnosti - jer sam Beograd ipak nema prave privredne potecijale da zadovolji one koji već traže uhlebljije - proizvešće posledice...

Dr Miodrag D. Ignjatović, Beograd


Radio ne radio, svira radio

Naš čitalac, g. Živorad Pantić iz Beograda, u jednom svom napisu reče "Zvona ne zvone samo sadašnjoj generciji, već i svim budućim generacijama penzionera koje će "ogrejati" predložena reforma penzijskog sistema". Samo bih dodao - nije odzvonilo ministrima, poslanicima, svim mogućim političarima, direktorima raznih firmi, kriminalcima i još uvek brojnoj administraciji - od savezne do opštinskih. I svi imaju zajednički cilj - da se ništa ne menja.

Svedoci smo da kod nas bezmalo sve može da se proda i reši tenderom, samo ne i sudbina slobodnih pasa - lutalica po našim gradovima. Ali, ima i ljudi lutalica, koji u našoj brojnoj administraciji malo ili nimalo ne rade. I kao takvi, ne znaju šta će sa sobom, lutajući po fabričkim halama i raznim vanprivrednim organizacijama.

Svojevremeno se gđa guverner Kori Udovički na RTS-u pitala "ko je izmislio tolika radna mesta kada u Narodnoj banci imamo pun vozni...", najavljujući sistematizaciju u 2004. godini. Ali ipak ništa nije uzdrmalo brojne bankare i ostalo osoblje oko banke. Kao da smo Švajcarska - bankarska država.

Ali - šta se dešava po fabrikama koje nisu još privatizovane? Dok radnici u proizvodnji rade i znoje se, ne štedeći snagu, takav je posao i normiran. Za to vreme brojna administracija - službenici, uhvatili "ladovinu" i samo lepršaju po kancelarijama koje se provetravaju klima-uređajima. I koga briga sad što si radnik i što ti se radno vreme ne skrati bar jedan sat. Administracija (ili režijsko osoblje) izmišljena je još u Brozovom i Miloševićevom vremenu, a nove vlasti pod DOS-om, i ove danas, "demokrate" su samo pridodavale "svoje" pristalice - ovim starima da se ne zamere. Zato su nam i fabrike jeftinije, što zbog zastarelih tehnologija, što zbog viška zaposlenih. Sve pod parolom "radio ne radio, svira radio", ili "ne mogu tako malo da me plate koliko malo mogu da radim". Ako nečiji rad nije merljiv, onda takvo radno mesto ne treba ni da postoji, zar ne? Jedni rade, stvaraju materijalna dobra - novac, a drugi uglavnom dolaze na posao.

Zato su radnici i seljaci slali svoju decu u razna (ne) proizvodna zanimanja (i to po svaku cenu), umesto u radničke, poljoprivredne škole, prehrambene... gde mogu i brže da se zaposle. Zato što su radnici i seljaci osetili na svojim leđima da se pravi rad ne ceni i nije plaćen. A na Zapadu ljudi promene po 10-12 zanimanja, na primer u Americi. Danas, kad za te struke nema posla (jer su kancelarije pune, nema ni stolica za sve), deca ne vide perspektivu, nemaju posla i nalaze se kao na "pustom ostrvu". A nasuprot tome, starijima se penje radni staž na 40 godina. Pa kada će mladi raditi!?

Državu "ubi" nerad. A zna se: društveno je svačije i ničije i tu se krade pod parolom "snađi se" što je otvoren poziv na pljačku. Dok ima para i dok ne dođe gospodin tašna-mašna, ošišan, obrijan, ofarbani i sve "rastera". Kome zvone zvona - prosudimo sami. Zar sa ovim "principima" razvijamo tržišnu privredu. A hoćemo u razvijenu Evropu?!

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac


Država mora da naplati svoje

Poštovani, drama kroz koju prolazi Srbija i njeni napaćeni građani, pokazuje koliko su opasne svađe i nesloge među našim političarima. Baš zbog tih svađa i velike mržnje među političkim strankama i pojedincima ne rešavaju se goruća pitanja građana i opstanka zemlje.

Prosto je neverovatno da naši predstavnici vlasti, od opština do vrha vlasti u Republici, ne mogu da slože oko elementarnih pitanja sopstvenog opstanka. Pojedinci se samo bore kako da svoj mandat i položaj iskoriste za lično bogaćenje, na nelegalan način. Ovo narod ne može više da trpi pa će morati izvesti neku vrstu ekonomske revolucije i to što je opljačkano od naroda da vrati državi, jer ona i njene institucije očigledno za to nisu sposobne.

Jer, za sve nedaće koje se dešavaju u državi uvek okrivljuju nekog iz evropske zajednice. U ovom teškom vremenu u kome su se kriminal, pljačke, krađe i korupcija uvukli u sve naše institucije, od opštine do Republike (policija, sudstvo, zdravstvo, ustanove i preduzeća), u kome je mafija praktično opljačkala sve ono što se moglo opljačkati - niko ne može biti oslobođen odgovornosti, bez obzira na kojoj se funkciji nalazio. Nigde u svetu se ne mogu za dve do tri godine steći milioni, a posebno kod nas kada je praktično sve propalo u državi. Interes države mora biti da uzme sve što joj pripada, u ime svog naroda, a to znači da imovinu, koja je opljačkana i koja nema pokriće u legalnim poslovima, treba radikalno odrezati na ime neplaćenih poreza, kršenja propisa, zloupotreba položaja, korišćenja privilegija, mita i korupcije.

Vlada Srbije je, izgleda, nezainteresovana da se korupcija i pljačka u državi iskoreni, a vinovnici ovih ogromnih pljački konačno privedu pravdi. Naše sudstvo je potpuno u kolapsu i podložno je mitu i kriminalu, a država ništa ne preduzima. Nova vlast je mnogo obećavala pre izbora, ali, nažalost, vrlo malo je uradila po ovim krupnim i vrlo važnim pitanjima za normalno funkcionisanje države. Takav neodgovoran nerad narod neće i ne sme oprostiti na narednim izborima.

Bogdan Tadić, Mali Zvornik


Pet godina posle Slobe, opet TV pretplata

Vraćanje na staro

Najnovijom odlukom Republičke skupštine, na predlog manjinske vlade, izglasan je zakon kojim se određuje da svaki građanin uz račun za utrošenu električnu energiju mora da plaća i globu za "nacionalnu TV" od 300 dinara. Nema sumnje da se vraćamo na staro, na sistem koji je vladao skoro 60 godina.

Normalno bi bilo da je nacionalna televizija sa svoja tri kanala dala Republičkoj skupštini na uvid izveštaj o svom poslovanju, broju i vrsti zaposlenih, njihovim troškovima, platama i prihodima iz budžeta i reklama. To bi bio osnov za pretpostavku koliko bi bilo pretplatnika, i koliko bi se ubralo sredstava za godinu dana.

To je bilo lako ostvariti pre nekoliko desetina godina, kada smo na informativnom nebu imali samo državnu televiziju. Danas, kada imamo nekoliko desetina privatnih i lokalnih kanala, pored satelitskih i kablovskih, malo je degutantno i prevaziđeno da ponovo namećemo korisnicima informacija da plaćamo samo jednu stanicu, iako je ona, po mom saznanju, najmanje zastupljena po gledanosti u našoj zemlji i pored agencijskih izveštaja koji govore suprotno.

Kako bilo da bilo, biće problema, a Vladi Srbije i direktoru državne televizije preporučujem da otpusti pola osoblja od sedam hiljada tetaka, snaja i svastika, da podigne kvalitet programa na viši i neutralni nivo, pa onda da traži neke privilegije i povlastice - što drugi nemaju, a rade isti posao.

Bruno Zgaga, slobodni novinar, Bela Crkva