GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Nedelja, 28. 8. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


SCG nije u kompjuteru

Pre pet godina na moju beogradsku adresu stigla je razglednica iz Brazila od jedne Holanđanke koju sam tamo upoznala. Pisalo je Belgrade, Bulgaria. Beograd u Bugarskoj... Tada mi je to bilo smešno. Ali, nisam meditirala o "igri asocijacija". Bilo mi je drago što je razglednica uopšte stigla jer neka pisma nikad nisu. Ni meni, ni onima kojima sam ih slala...

Od tada već četiri godine ne živim u Beogradu. Relativno sam blizu - prve dve godine u Holandiji, posle - u Španiji. I to je nažalost dovoljno daleko da počneš da se pitaš odakle to dolaziš. Toliko puta sam morala da objašnjavam. I nikad nikome nije jasno. Ni meni. Već duže mi je zato na pameti da kao svoju "matičnu" navodim neku zemlju za koju stvarno niko nikad nije čuo - Togo, Svazilend ili nešto tako. Da uštedim vreme. Priča je ionako besmislena.

U pasošu mi piše Jugoslavija. Pasoš kaže da mi je državljanstvo jugoslovensko. Na španskoj studentskoj vizi stoji Srbija i Montenegro. Kada sam prijavljivala boravak - u nadi da ću kad to obavim, i nađem još 78 papira, uspeti da dobijem i zdravstveno osiguranje koje već nekoliko godina nemam - u programu službenog kompjutera Srbija i Crna gora nije postojala kao opcija! Samo Jugoslavija...

Ispade k'o da lažem odakle sam. "Znate, to je ranije bila Jugoslavija, velika, pa manja... Sad se to zove Srbija i Montenegro..." Nisu znali šta sa mnom da rade. Zbunjeni Španci. Naišli na Slučaj. Milion telefona su okretali. Naglas su se preslišavali šta su zapamtili od medijskih laža. Na kraju su se, čini mi se, opredelili za Jugoslaviju.

Ali, šta god da su odlučili, meni i meni sličnima isto se hvata. Bilo da se zove Jugoslavija, Srbija i(li) Crna gora,"našu zemlju" zabole za mlade koji su otišli u inostranstvo. Pušteni niz vodu, problem rešen. Koga briga? Samo iz mog odeljenja iz srednje škole je otišlo jedno desetak ljudi... Maturanti 1999. Plodna godina. Mihajlo u Londonu, Milena u Parizu... Ko kaže da nemamo ništa za izvoz...

Dok Nemci, Holanđani i ostali pripadnici EU u Španiji mogu za džabe da dobiju čak i lekove za kućne ljubimce; dok i Južnoamerikanci iz "banana republika" imaju sva moguća "ljudska i građanska prava"; dok čak i ilegalni emigranti dobijaju kartice koje im omogućavaju zdravstveno osiguranje, Jugosloveni, Srbo-Crnogorci, kako se god zvali i izjašnjavali, tu ne postoje. Ne postoji nikakav ugovor koji bi našim studentima u inostranstvu omogućio makar zdravstveno osiguranje. Kamoli nešto više od toga. Najgori smo.

Šta još imamo od "naše zemlje"? U medijima kao da ne postoji. Ali zato postoji strah od "mafije sa istoka Evrope" koja operiše po Španiji. Pre dva meseca je, na primer, bila aktuelna grupa provalnika "nekada povezana sa Miloševićem". Jednom u dve nedelje objavi se neki minijaturni članak o Kosovu. Velika vest, međutim, budu samo nekakvi "Škorpioni" ili neki drugi heroji koji su za sobom ostavili masovne grobnice. Kao da i bez toga nismo dovoljno "povlašćeni".

Nešto drugo? Fudbaleri i košarkaši. Kežman, Bodiroga, Tomašević... Mlađi Španci verovatno će se pohvaliti kako su pogledali bar dva Kusturičina filma. Zainteresovaniji su bili i na nekom od njegovih koncerata. U mojoj školi - Fakultetu likovnih umetnosti i dizajna - mogu da se dičim time što je Marina Abramović iz Beograda. Iako je kod nas uglavnom ignorisana, u "belom" svetu ona je naš najpoštovaniji umetnik. Spominju je (najbolji) profesori, o njoj (mi) oduševljeno pričaju ljudi iz iz Grčke, Engleske, Meksika, Španije, Holandije...

Ali, priča se nažalost tu manje-više završava. Ono što odavde stvarno može da (za)vredi na "svetskom tržištu" za "našu" državu ne postoji. Vrhunac njene "velike vizije" je briga o zločincima. Zato me više ne čudi što kad kažete "Beograd" ljudi negde napolju uglavnom razrogače oči... i pomisle na nešto "mistično", kao što je Bugarska.

A moglo bi štošta da se uradi. O "našoj" zemlji se u svetu tako malo zna - postoji, znači, veliki prostor za stvaranje potpuno nove slike, imidža, identiteta... Pitanje je samo po čemu hoćemo da budemo prepoznati - po pevaljkama i gastarbajterskim bircuzima, mafiji i ratnim zločincima ili po nečem drugom i drugačijem. I da li na to pitanje odgovor treba da daju najgori i najgluplji. Da li smo to mi?

N. D.


vesti po rubrikama

^glasno

SCG nije u kompjuteru
Poslednji dani Kurta Kobejna
Duša crnog naroda Perua
U Splitu koncert u spomen na EKV
Strip kutak: Majk Pučareli, hit tatu-majstor
 


     


FastCounter by LinkExchange