Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Republike Srbije, poštovani gospodine predsedniče i svi članovi Vlade Srbije, obraćam vam se ovim putem čvrsto uveren da će ovo pismo podržati najveći deo srpskog naroda kome i sam pripadam, kao i svi oni građani Srbije kojima je na srcu istinoljubivost i pravdoljubivost.

Naime, svim građanima Srbije poznato je, naročito u poslednje vreme, da je srpski narod podvrgnut višedecenijskoj satanizaciji i demonizaciji, a sve u nameri da se proglasi za genocidan narod, posebno kada su u pitanju "Dani sećanja u Srebrenici". U ovoj zloj nameri demonizacije srpskog naroda posebno se istaklo osam nevladinih organizacija, na čijem čelu se nalaze gospođe Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević, Biljana Kovačević-Vučo, Vesna Pešić i Drinka Gojković (Žene u crnom).

Široj javnosti poznato je da je gospođa Vesna Pešić, doskorašnji ambasador u Meksiku, tvorac sramne deklaracije kojom se Srbi optužuju da su izvršili genocid nad 7.800 Muslimana u Srebrenici, poturajući Parlamentu Srbije neki aproksimativan spisak nestalih, koji je sačinio Crveni krst BiH i guverner BiH Pedi Ešdaun. Oni su tvrdili da su Srbi jula 1995. godine lišili života 7.800 muslimana i o tome obavestili javnost kao o svršenom činu, poroglašavajući na taj način srpski narod za genocid.

Pretvaranje laži u istinu
Uz punu podršku pojedinih medija, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević, Biljana Kovačević-Vučo, Vesna Pešić i Drinka Gojković uspele su da se pomenuta deklaracija stavi na dnevni red Skupštine Srbije, kasnije Crne Gore i Vojvodine. Deklaracija, međutim, nije prihvaćena jer su sve tri vlade i poslanici shvatili da deklaracija, iza kojih su stale pomenute gospođe, ima mračne ciljeve i prljavu pozadinu.

Ogorčene što deklaracija nije prihvaćena, smislile su novu pakost. Uz pomoć "svojih" medija i majstora za "politički marketing", emitovali su filmsku storiju "Streljana šestorica Muslimana u Srebrenici", a sve u nameri da to streljanje potvrđuje njihovu tvrdnju da je u Srebrenici bilo zločina.

Ova storija emitovana je na TV B 92 za samo nedelju dana više desetina puta, zatim preko drugih medija u Srbiji, a preko satelitskih veza lansirana i u svet. Moramo priznati da je "politički marketing" satanizacije srpskog naroda uspeo jer su se građanima Srbije javljali njihovi najbliži od Tokija do Milvokija i pitali svoju rodbinu i prijatelje "da li je to istina što su videli na televiziji u tim zemljama, ili je to neka nameštaljka i vešta montaža?"

I danas, kada su se strasti smirile i kada je duh onih koji su videli storiju streljanja iz stanja histerije prešao u stanje hibernacije, saznajemo da se storija streljanja (koju je svako normalan osudio), nije dogodila u Srebrenici, već stotinu kilometara od Srebrenice u selu Trnovu na planini Treskavici. Ova zloba i pakost "otrovnica" nije prošla, iako su se držale one Gebelsove: "Ako ponoviš laž hiljadu puta, ona će postati istina!"

Široj javnosti je takođe poznato da su pomenute gospođe, samo nekoliko dana pre desetogodišnjnice "Sećanja na Srebrenicu", uz pomoć poznatog donatora postavile desetine bilborda veličine 10 puta 6 metara od Slavije do Autokomande, na kojima su bili prizori i slike sa sahrane Muslimana u Potočarima, čiji su posmrtni ostaci ranije prikupljenih muslimana eshumirani (sahranjeno je 2.086 po raznim jazbinama i masovnim grobnicama BiH. Pomenute gospođe slikale su se ispod bilborda, davale izjave za domaće i strane novinare i TV stanice govoreći: "Donele smo Beograđanima njihove zločine pod jastuk, pa neka sa njima spavaju".

Jataci srpskih neprijatelja
Iz svega iznetog može se zaključiti da su Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević, Biljana-Kovačević Vučo, Vesna Pešić i Drinka Gojković jataci neprijatelja srpskog naroda. Zato predlažem da se proglase za PERSONE NON GRATA, da se u tom smislu donese zakon leks specijalis, proteraju (na civilizacijski način) iz Srbije kao nepoželjne, neke na 10, a druge na pet godina. Ovo svakako nije poziv na linč, međutim smatram da bi bilo u redu da oni koji ne žele dobro našem narodu i našoj deci, jednostavno odu daleko odavde u njihov bolji svet, umesto što za ko zma kakvu nadoknadu rade protiv dobra svoga neposrednog okruženja.

Ovo bi bio jedini način da se država Srbija spasi i oslobodi njihovog štetočinskog delovanja. Gramzivce za novce niko ne može zaustaviti.
U svakom narodu oduvek je bilo izroda, posebno u srpskom. Setimo se sa Vidkuda Kvislinga, Benita Musolinija, Jozefa Tisoa, Jana Antoneskua.

Nažalost, na ovaj čin donošenje zakona leks specijalis ukazalo bi na crnu stranu našeg mentaliteta koji je u poslednje vreme tako snažno izbio na površinu, koji nijednom narodu nije doneo dobro, pa ni našem srpskom!

Milorad Bajić, filmski režiser, dokumentarista,novinar NUNS-a, UNS-a

Na javnu opomenu rukovodstvu Radio-televizije Srbije koju im je nevladina organizacija Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica" izrekla u četvrtak, 25. avgusta, zbog toga što se u RTS-u masovno krše ustavna, zakonska i osnovna ljudska prava Srba u mnogim potpisima i ispisima u emisijama, direktor televizije, kome nismo uspeli da zapamtimo ime, ostao je mrtav hladan. Istina, bio je vrlo žestok i uporan da nas ubedi u pogrešno.

Pokušao je čak na kratkom prijemu i vrlo neuspelom razgovoru da nas uveri (bezuspešno) da na tzv. nacionalnoj televiziji krše prava Srba na pismo zbog toga što, prvo, nemaju "tehniku" za ćirilicu i, drugo, zato što su pisma po Ustavu "ravnopravna".

Nijedno od toga, naravno, nema veze s istinom, a, uz to, taj je direktor TV pokazao tačno ono što je "Ćirilica" u svom najavnom saopštenju javnosti izrekla. A izrekla je da RTS, tj. rukovodstvo RTS-a, ne zna jasno koje je srpsko, a koje hrvatsko pismo. I danas, kako se sve češće potvrđuje, RTS pokazuje da mu to nije ni važno. Dok je tako, ova televizija nije nikakva nacionalna televizija i nema prava ni da pomišlja na obaveznu pretplatu, niti bi tu obaveznu pretplatu moralno smela da prihvati ni kada joj to u vidu milostinje ili apanaže (po) nude.

Naravno, ako direktor televizije ne zna da po ustavu pisma (koja i čija pisma - nije rekao) nisu "ravnopravna", jer je taj termin iz vremena brozovske politike i lingvistike u Srbiji odavno prevaziđen, on mora da se o tome informiše kod stručnih ljudi. I, razume se, takav čovek - koji je sam neobavešten - hteo je nas da ubedi u nemoguće. Nažalost, kada smo mu postavili pitanje da li on zna šta u Ustavu Srbije u članu 8 piše u vezi sa srpskim jezikom i pismom i šta o tome kaže prvi član Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, odmah nas je prekinuo rekavši da to ne želi da čuje jer on to "zna". Kako zna, odmah se pokazalo.

Nije svakako problem u tome što on to ne zna, jer nema toga ko može znati sve, ali oni koji dosta znaju, shvataju da što više znaju - sve manje znaju, pa kad nešto ne znaju, onda pitaju one koji znaju. Direktor televizije Srbije sigurno ima pravnika u televiziji i može da ga zamoli da mu da Ustav Srbije da pročita član 8 pa onda, valjda, neće ponovo pokušavati da druge obmanjuje kako su "pisma ravnopravna", jer je to bilo u vreme Broza.

Razgovor s direktorom u televiziji Srbije nije nas razočarao samo zato što se, iz odnosa RTS-a prema srpskom pismu, moglo potpuno sigurno pretpostaviti koliko je samoproglašenoj "nacionalnoj televiziji" Srbije važno pravo Srba na svoj jezik sa svojim pismom.

I treba još samo reći da nije problem u tome što televizija Srbije u mnogo čemu u pismu danas "na Stoju liči". Nevolja je ozbiljna zbog toga što gendir misli da ne liči, a ipak, objektivno, u pismu liči. Doduše, Stoja plaća pošteno svoje CD-ove na hrvatskom pismu svojim parama, a gendir troši naše pare na hrvatsko pismo koje nameće nama. On ne zna da istinska nacionalna televizija mora da se ugleda na okolne nacionalne televizije pa da vidi kako se tamo, i zašto, poštuje njihov jezik s njihovim pismom.

Ako rukovodstvo RTS-a želi da ova kuća i dalje u tuđem pismu "na Stoju liči", ona to mora sama i da plaća, a ne da troši novac iz naše nametnute nam obavezne pretplate.

Udruženje za zaštitu ćirilice i srpskog jezika "Ćirilica"

Partizanov pohod ka Ligi šampiona zaustavljen je penalima. Posle toliko propuštenih šansi za 120 minuta igre, san o Ligi šampiona sličan je onom ribarčetovom "čun se ljuljnu, ode sanak pusti..." Branka Radičevića.

Posle mršave pobede od 1:0 (penala) u Ivanjici, Partizanovi fudbaleri, njihov trener Vladimir Vermezović, sanjali su utakmicu godine sa Artmedijom danima, a evropsku ligu merkali sa Javora. Bilo je optimističkih izjava u novinama, odmah posle susreta sa Šarifom, koji su "crno-beli" dobili sa po 1:0 u obe utakmice. Sa dve mršave pobede i igrom koja nije ulivala optimizam. Naprotiv, više od slabe igre u Tiraspolju i lošijeg izdanja Partizana u Beogradu - protiv Šarifa, o kome se pisalo mesec dana.

A ko je taj Šarif iz Moldavije, kome je golove dao Odita a Partizanu ulio toliko optimizma, što potvrđuju naslovi "Odita je Šerif" ili "Slovaci, dođite na Oditom saldo". A gde je taj Odita bio protiv Artmedije u revanšu? Nigde ga nije bilo, čak je "spasao" Slovacima gol, lopta ga je pogodila u leđa. A bilo je i još "optimizma" bez pokrića. I tako je "u Bratislavi nas nije hteo gol" - opravdanje. Ali u revanšu, fudbaleri i trener Vermezović verovali su da će popraviti formu.

I u našem prvenstvu Partizan se igrama nije proslavio. Iako je osvojio maksimalan broj bodova - 9 iz tri utakmice, na tim mečevima mislio je na "strašne" Slovake - pobediti Artmediju, pardon Smederevo". Bijelo Polje, tj. Jedinstvo, bilo je "aperitiv za Slovačku". Uz "nule po meri". A kome je nula po meri?! Zar se fudbal ne igra za golove?

Jer, posle 14 propuštenih šansi Partizanovih profesionalaca, od kojih su neke bile stopostotne, i teže ih je bilo promašiti. Primer, ona Tomićeva iz prvog poluvremena. Grubješićeva u stativu sa sveta 3 do 4 metra!!! Ili Bojine šanse...

Usledio je rulet sa penalima. Jedan Boja, koji je sve u igri promašio - šutira odlučujući penal?!

Partizan treba da igra i daje golove, a golovi donose pobede. U našoj ligi je najbolji. Da, najbolji, ali u "selu". Za Evropu treba mnogi više - i znanja i rada. I trener Vladimir Vermezović, koji kritikuje novinare i druge ljude da moraju da ustanu kada nešto pričaju o "Partizanu".

Da, ustajaće, ali kad se Partizan vine u evropske visine golovima, a ne "nulama". Razočarali ste 35.000 gledalaca te divne publike, koji su bili uz Partizan. Ko zna, možda će i njih neko da kritikuje što se ujedinila samo za ovu utakmicu?!
Najavljena pobeda bila je - beda. Svaka čast zalaganju i borbenosti i ništa više pohvalno za igrače. A to što "biće bolje, Vermez viče", samo su priče! I to prazne priče koje na ništa ne liče!

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac

Na poslednjim stranicama naših dnevnih i lokalnih listova posmatramo fotografije i čitamo poslednje pozdrave i pomene našim dragim, preminulim. Umiru stari, što je prirodni proces, ali često umiru i mladi, prevremeno, što je tužnije i žalosnije. Posebno je teško kada smrt dolazi iz nepažnje u saobraćajnim nezgodama ili nekim drugim nezgodama, nažalost i zločinima. Evo samo nekoliko tekstova u pomenima.

"Navršava se dve godine od kada nije sa nama naš dragi... "Tata, od kada te nema, svaki dan za tobom ostavlja suze u očima, ljubav u srcu, a u duši dugu i prazninu..."; "Samo su ljubav i ponos, što smo te imali, veći od tuge i bola što smo te prerano izgubili..."; "Uvek ćemo biti ponosni na tvoju beskonačnu ljubav, dobrotu i lepotu...". I tako svakog dana, u novinama...

Čitam ponekad ove tekstove i razmišljam. Bili su, postojali i otišli u večnost. Razmišljam o tome kakvi su oni bili u životu, kako smo se mi prema njima tada odnosili, da li smo bili uvek pravi ljudi, humani, da li smo možda svojim odnosom i ponašanjem nekome skratili život za neku godinu. Nismo uvek bili kako treba, nije uvek bilo potrebne ljubavi i pažnje prema najbližima, prema prijateljima, komšijama i drugima.

Kada čovek čita ove čitulje u novinama, kada se šeta po grobljima, posmatra fotografije, čita imena, razmišlja o sebi, svojim postupcima i ponašanju. Sve nas to opominje, poručuje nam da za života budemo ljudi, da se slažemo i pomažemo, da se volimo, da ovaj, inače privremeni i kratak život na zemlji, što lepše provedemo.

Dragan Ugarčina, Čačak