Srbija je skraćeni naziv za milione nezadovoljnika. Beda u našoj tzv. državi postaje sve veća, dok su izgledi za povratak na staro, a dobro - sve manji. Za to vreme pojedinci uz najuži vrh vlasti manekenski poziraju pred ogledalom i vežbaju nastupe, drugi premudro ćute, poneki vade davljenike, ali i dave žedne i gladne.

Braćo Srbi, kucnuo je poslednji čas za stupanje u Front nezadovoljnih. U tim redovima su već milioni. Valja ih samo povesti na putu ka boljitku - proizvodnom radu, zaradama i životu od plata, a ne od rasprodaje fabrika i državnih dobara i prirodnih lepota. Ostaje Srbija, kobajagi država, bez svega što je imala, te i bez teritorije, primer Kosovo i bez zadovoljnog naroda, koji se samoistrebljuje belom kugom jer su sadašnje generacije u bezizlaznoj sitaciji, pa se ne usuđuju da se razmnožavaju.

Zadatak svakog od vas je da u Front uključite i aktivirate bar jednog Srbina, a taj da pridobije i angažuje samo jedno onemoćalog i obeshrabrenog Srbina, a on samo jednog... i tako će nas ubrzo biti više miliona. Mesto okupljanje - ulica. Rok - odmah i stalno.

A kada Front nezadovoljnih okupi milione Srba onda neće biti mesta ovakvima što nas vode... Na vlast će doći vođe koje će narodu predočiti oročene programe izlaska Srbije iz svekolike krize. Programi po tromesečjima, te šta će biti prvih tri meseca, pa sledećih, pa onda daljih tri meseca i tako redom.

Ti isti će svojeručno potpisati izjave o svojoj ostavci, ukoliko Program koji su predizborno predočili narodu, ne ispune bar sa 70 odsto, a u predviđenom roku.

Mehanizam za smenjivanje
Dakle, narod će nadalje da glasa za konkretan program i nosioce tog programa, te ako isti projekat ne bude ispunjen sa bar 70 odsto, onda Skupština aktivira izjavu izabranog o ostavci, i na njegovo mesto stupa sledeći po redu sa liste o kojoj se narod izjasnio na referendumu i koji je Skupština Srbije sačinila na osnovu broja glasova, te je na prvom mestu onaj koji je ponudio najbolji program, a što se dokazuje najvećim brojem glasova, na drugom mestu je sledeći po dobijenom broju glasova i tako dalje.

Reč je o izboru prvog čoveka države, koji mora da postoji, o Predsedniku Srbije, pravom šefu države, kome bi bili svi podređeni, da bi se znalo ko je gazda, i kome svi ostali polažu račune, s tim da isti bude lako smenjiv konstantujućom odlukom Skupštine, da imenovani nije ispunio svoj program ni sa 70 odsto, te da na njegovo mesto stupa sledeći kandidat, po dobijenom broju glasova, sa usvojene liste na referendumu.

Taj novi je dužan da nastavi sa prethodnim programom, za koga se narod plebiscitarno izjasnio i prihvatio ga, ali smenjeni predlagač programa nije umeo, hteo ili mogao da realizuje svoj program. Tako će jednostavno biti eliminisana potreba da narod često izlazi na biračka mesta, što inače podrazumeva veliko maltretiranje i brojne izdatke. Dakle, sledeći imenovani predsednik bi imao zadatak da nastavi sa započetim programom prethodnika, te da dovrši ono što je započeto, kao i realizuje planirano i od strane naroda ratifikovano.

Postupak opoziva i imenovanja sledećeg, a od strane Skupštine Srbije, bio isti i sve ako dok ne dobijemo valjanog vođu, koji bi odgovarao za sve postupke svojih podređenih, što bi i novim Ustavom bilo određeno. Tako bi se znalo da u jednoj državi može biti glavnokomandujući samo jedan, a svi ostali bi mu bili podređeni, s tim da vrhovnika striktno obavezuje program koji je narod glasovima, zaokruživanjem izglasao kao obavezan, vodilju predsedniku, njegovu obavezu na šta bi se i svečano zaklinjao pred Skupštinom Srbije. Dakle, bili bi mu podređeni svi, od premijera, pa do ministara i koministara, te i svih drugih patriota ili kopatriota.

Zakon o opstanku
Mora, narode, neko da komanduje, ali i da odgovara i da vrati bar polovinu primljenog ukoliko bude pre vremena razrešen, tako da ima i materijalnu odgovornost, a ne samo moralno-političku. Ta materijalna odgovornost bi se odnosila i na sve druge.

Najbitnije napred navedeno valja ugraditi u poseban Zakon o opstanku i razvoju Srbije, koji bi donela Skupština, a čije bi osnove bile ugrađene u novom Ustavu Srbije.

Prva dva zadatka Fronta nezadovoljnih su 1. pokretanje i razvoj proizvodnje i 2. borba protiv kriminala, što podrazumeva pismeno izjašnjenje svih bogatih, da konkretno i argumentovano opravdaju svoj imetak, te da nedokazano bude oduzeto od strane države, pa usmereno, kao deo polazne osnove za razvoj proizvodnje, tom jedinom putu izlaska Srbije iz krize. Ovo, naravno, na teret administracije jer imamo izuzetnu situaciju, mimo argentinskog scenarija da dobre i redovne plate primaju samo neproizvođači, a radnici u proizvodnji ili ne rade, ili ne primaju zarađeno.

Penzioneri, pridružite se Frontu nezadovoljnih, jer koliko sutra neće biti para ni za penzije, zato što ćemo pojesti prodate fabrike, a onda nam preostaje samo ulica.
Veliku zaslugu za sve narodne poteze i korake, imao bi upravo Glas javnosti kao novina Srba, stožer okupljanja srpstva, na putu ka prosperitetu. U znak zahvalnosti i efikasnosti, Glas javnosti bio bi proglašen glasilom Fronta, milionskog broja stradalnika Srba. Ovo je ujedno i molba redakciji da se ovim proglasom čitaoci pozovu i pridruže našim idejama o poštenoj i demokratskoj državi!

Advokat LJubiša Mihajlović, Niš.

Istorijska je istina da je kancelar Vili Brant na kolenima tražio oproštaj za žrtve fašističkog genocida. To poklonjenje zbilo se otprilike 20 godina od Drugog svetskog rata. Znači da je bilo dovoljno vremenske distance da istorija kaže svoj sud.

Kod nas, dok se još nije "slegla prašina" izazvana ratnim sukobima, nije poznata istorijska istina, niti su imenovani svi krivci i uzroci ratnog sukoba na našim prostorima. Prvo se na jugu zajednice, a potom i iz Beograda, javno oglašavaju nosioci vlasti sa izvinjenjima "u ime srpskog naroda".

Mislim da bi se i oni složili da je taj narod, u čije ime se oni izvinjavaju, pretrpeo u Evropi nezapamćeno bombardovanje, poraze, gubitke teritorija i etničko čišćenje na svim prostorima bivše Jugoslavije gde su imali vekovno istorijsko postojanje. Nisam u tom ratu učestvovao, nije niko iz mog okruženja, ni sa posla niti mesta prebivališta. Štaviše, ne poznajem, isključujući sredstva informisanja, nijednog učesnika sukoba.

Nažalost, ovo je verovatno jedini rat gde su se krile nevine žrtve, počev od 67 vojnika u Sloveniji, pa u svim mestima Hrvatske i sadašnje federacije BiH, kao i na Kosovu i Metohiji. Zna se gde su i pod čijim vođstvom bili ti "srpski ratnici", oni koji su za nekoliko meseci boravka na ratištu dobili zvanja "vojvoda", i ko je pre sukoba isključivan za "loš mir", umesto rata, ko se i za koje vreme obogatio na nesreći svog naroda.

Umesto toga i prvog poklonjenja žrtvama svoga naroda, gazi se preko njihovih grobova koji su svuda u ovoj našoj zemlji da bi se išlo na tuđu teritoriju, i traži oproštaj za zločin koji je neko drugi uradio. Onda možemo očekivati da srpski narod treba da se izvini i za ubistvo Ane Lind.

Da paradoks bude veći, teško je razumeti "državničku mudrost" da će poklonjenje na istim prostorima gde su nevine srpske žrtve, biti daleko od očiju javnosti, u nekoj polutami. Šta je to što se krije od srpskog naroda i po čemu je prethodno poklonjenje bilo veći moralni čin od ovog drugog.

Na kraju jedino da upotrebim istrošenu frazu "sačuvaj ih Bože, ne znaju šta rade".

Bogdan Pižurica, Beograd

Konačno se primičemo vraćanju oduzete imovine. Zakon sada traži da svi bivši vlasnici, kojima je imovina oduzeta prema taksativno nabrojanim zakonima, prijave tu imovinu. To je u redu. Međutim, zbog čega se to odnosi samo na imovinu oduzetu posle 9. marta 1945?

Zar streljanja, sa i bez suđenja, i oduzimanja imovine nisu vršena i pre tog datuma? Dovoljno je samo pogledati prvu stranu prve Politike izašle u oslobođenom Beogradu - tu je spisak osuđenih i streljanih. NJihova je imovina konfiskovana. Prijavljivanje i evidentiranje oduzete imovine treba da se odnosi na sve slučajeve nastale posle 12. septembra 1944. godine. Tog dana je kralj Petar Drugi pozvao sve Jugoslovene da se stave pod komandu maršala Tita. Znači, od tog datuma sve što su radile Brozove vojne i civilne vlasti imaju pun legalitet, odnosno sve što se događalo od tog datuma sa ljudima i njihovom imovinom podleže sada reviziji i restituciji.

Ali, vraćanje konfiskovane imovine treba uraditi tek pošto sud utvrdi da je izrečena presuda o krivici bila neosnovana. Ne treba izgubiti iz vida da je među streljanima (po presudi ili bez nje) bilo zaista i kolaboracionista koje bi svaki sud bilo koje okupirane evropske zemlje posle oslobođenja najoštrije osudio. Znači, svi slučajevi treba prvo da prođu kroz sud, a onda treba postupiti saglasno presudi.

Članom 3 navedenog zakona predviđeno je da prijavu oduzete imovine podnose ili bivši vlasnici (sada, najverovatnije, veoma malo živih) ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici. U ovoj fazi bilo bi sasvim dovoljno da prijavu podnese jedna od osoba koja može da se legitimiše kao naslednik, a da uz tu prijavu navede i ko su sve mogući naslednici. Tražiti sada da se uz prijavu pojave svi naslednici je besmislica jer su mnogi rastureni širom sveta, a njihovo pojavljivanje nema nikakvog značaja za utvrđivanje obima imovine koju treba vraćati, ali oduzetu imovinu niko ne može dobiti ako se punovažno ne legitimiše kao naslednik.

Izglasani zakon zanemaruje i činjenicu da ima prilično slučajeva oduzimanja imovine mimo zakona. Bivšim vlasnicima treba odmah dozvoliti da pokrenu postupak za vraćanje nezakonito oduzete imovine, jer nema nikakvog razloga da vlasnici takve imovine čekaju primenu Zakona o povraćaju imovine oduzete po nabrojanim zakonima, jer je ta imovina oduzeta mimo bilo kog zakona, bez obzira na to što se donosilac rešenja o oduzimanju poziva na neki od tih zakona.

I još nešto. Doneti zakon treba najhitnije dopuniti odredbom da se zabranjuje dalji promet oduzete imovine. Već je vidljivo da svaki dalji promet samo komplikuje stanje. Naravno, ako je potrebno u nekom slučaju izvršiti privatizaciju neke nepokretnosti u čijem sastavu ima i oduzete imovine, onda u taj posao treba uključiti i bivšeg vlasnika kao ravnopravnu stranu.

Nikola Radovanović, Beograd

Svakome ko stvarno voli srpski fudbal ne može da bude drago što je Partizan ispao iz trke za Ligu šampiona. Igrači su se trudili, borili, ali nisu imali sreće.

Tako je to kada u našoj ligi, zna se - bili oni bolji ili ne, ako do nekog trenutka ne reše utakmicu - sudija uzima stvar u svoje ruke, svira penal i gotovo. Tako je bilo u prošlom kolu protiv Javora, u pretprošlom protiv Smedereva i ko zna još koliko puta, i Zvezdi i Partizanu. I tako igrači podsvesno znaju da, ma kako igrali i ma šta promašivali, rešiće se to samo od sebe. I onda dođe Evropa i razočaranje!!! Tamo nema penala samo zato što si Partizan ili Zvezda.

E, zato zvezdaši treba da budu srećni što im protiv Voždovca sudija nije svirao čist penal. Da jeste, oni bi dali gol i verovatno se mrcvarili do kraja. Ovako, kad im je još dao i karton, videli su da nema šale i na kraju ubedljivo pobedili.

Stoga je jedini način za totalno ozdravljenje našeg fudbala da se prestane sa bilo kakvom favorizacijom Crvene zvezde i Partizana. Tada bi i drugi klubovi imali više vere u sebe (znajući da igraju samo protiv igrača, a ne i sudija i saveza), a i igrači Partizana i Crvene zvezde bi ranije sagledavali realnost, pa ne bi dolazilo do bolnog otrežnjenja u Evropi.

Činjenica je da je srpski fudbal u usponu i da je odličan u odnosu na okruženje - Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, Makedoniju, Rumuniju, Albaniju, Bugarsku... Zato bi ga trebalo izdići na još viši nivo i da najbolji igrači iz tih zemalja dolaze da igraju kod nas. A to je jedino moguće na ovaj način. U nadi da će nam se fudbal srediti, ali i da će naši klubovi postići što bolje rezultate u Evropi ove sezone,

Ivan Grujović, Smederevo