Prema nekim pokazateljima i naučnim istraživanjima ljudi su društvena bića, metafizički vezani i zavisni jedni za druge. Logično je da sve proizilazi iz međusobnih i društvenih odnosa, stavova i uslova, na osnovu čega svako stvara svoj stav i odnos prema društvu i drugima, tj. svoj karakter ili moral. Međutim, opštepoznato i evidentno je da su neki ljudi razne sisteme i društvene institucije koristili za svoje interese i nastoje da se preko njih obogate, tj. na račun drugih. Naravno udruženi u grupe, klanove i krugove sličnih mišljenja i delanja u strukturama vlasti i društvenih organizacija, postavilo se pitanje časti i poštenja.

Zbog sukoba interesa, međusobnog i grupnog osporavanja nastala je i personifikacija ličnosti i morala, a i individualna potreba pripadnosti nekoj političkoj partiji, organizaciji, naciji, pa i mafiji. Stoga su radi sigurnosti i javnog mnjenja stvoreni centri društveno-ekonomske i političke moći i kontrole javnog informisanja, što se nezvanično zove organizovani kriminal. Uporedo sa tim, radi međusobnog relativiteta i dokazivanja ličnosti, nastao je relativni sistem vrednosti i jedan odgovarajući društveni moral. A on je, kako znamo, različit tu i tamo širom sveta, tako da se ponegde ne vidi od smeća i blata, a najčešće se zove nemoral. Možda je to prirodan zakon evolucije i razvoja ljudske civilizacije. Valjda će se iz tog đubreta razviti neka debata.

Dakle, kako vidimo da se moral stvara, a nije valjda potrebno govoriti na čijim i kakvim uzorima i da zavisi od pojedinačne i takozvane kolektivne ili nacionalne svesti. Tako i nemoral proizilazi iz relativno usko gledanih odnosa i interesa. No, pošto moral nije "najvažnija sporedna stvar na svetu", već bitna potreba čovečanstva i čoveka, ali i duhovna pretpostavka i vizija nekog društva, države ili sistema. Da bi se održali oni koji su na vlasti, on se upotrebljavao u različitim vremenima i u svim prilikama.

Dakle, radi komunizma, kada je trebalo i borba zahtevala, ginulo se i pevalo, ubijalo se zbog jedne šljive za primer, gradila se domovina i pruge, a nekima su za zasluge dodeljivane vile i privilegije, sve u ime nekog visokog morala. Kada je nekome od unutrašnjeg ili spoljnjeg neprijatelja trebalo da se razbije država i da ljudi pucaju jedni u druge, kada je trebalo da se bori i brani ovaj narod i otadžbina radi patriotizma i časti, neki su rekli mi smo nacionalisti, to je protiv morala i odrekli se generala.

Kada je nekome trebalo, jedan narod je bombardovan u ime nekog morala. Kada nekom treba da se sve proda, rasturi država i Vojska, opet u ime nekog patriotizma i morala. Sve dakle, zavisi koje su kada i kakve političke oligarhije na vlasti, a narod je uglavnom isti, samo što se sa njim propagandom, zahvaljujući savremenim sredstvima efikasno manipuliše, dok se ne ostvare planovi.

Čovek može da živi sam, otporan na izazove i uticaje okoline, a da li je to više On? Ali, kada dođe u sukob sa bilo kakvim društvenim moralom i zakonom, On se proglasi ludim i krivim ili prizna. Adekvatno ne reagovati na optužbe, pismene dokaze, brojeve, ukazuje da nije u redu ni zakon ni pravo ni društveni moral. Odnosno, da oni koji moral zloupotrebljavaju, imaju svoj relativno nešto viši moral i pravo, a baš ih briga za milione sirotinje. Pljačkati svoj narod, a uz to ga moralno ponižavati zajedno sa tamo nekim, znači živeti na račun naroda, njegove duše i morala. Dodvoravati se u ime bilo čega, nije ni mazohizam ni mondijalizam, nego tipični politički vampirizam.

Božidar M. Mašin, G. Varvarin

Gospodine Bogdanoviću, obraćamo Vam se povodom teksta " Zabraniti gradnju nad kostima mrtvih" koji je izašao u dnevnom listu Glas javnosti 26. juna. Očekivali smo od Vas da reagujete i učinite nešto, tim povodom, prvo u parku Manjež, a onda i na ostalim mestima u prestonici, čiji ste Vi prvi čovek. Pošto je bilo kakva Vaša reakcija izostala, prinuđeni smo da Vas podsetimo da na to nemate pravo, jer ćutanje na neprijatne teme ne umanjuje vašu odgovornost za sve što se događa u Beogradu.

Svako demokratsko i pravedno uređeno društvo, a želimo da verujemo da se i Vi za to zalažete, ne može počivati na zločinima, otimačini i bezakonju, kao što je to slučaj u Srbiji za poslednjih 60 godina. Ne mogu se građani deliti na podobne i nepodobne, na naše i njihove, a nažalost tako je i danas kod nas.

Dok "oslobodioci" Beograda imaju svoje posebno groblje, na koje inače svakog oktobra državne delegacije polažu vence, kosti njihovih nevinih žrtava, nedužnih Beograđana, i danas leže bez obeležja, po raznim stratištima širom prestonice. Kao zrelo i odgovorno društvo, najmanje što možemo da učinimo za nevine žrtve o kojima se i danas ćuti, to je da budu otkopane i dostojno sahranjene. Bez ikakvog građanskog ili hrišćanskog obeležja zatrpane su po raznim stratištima širom Srbije, a posebno Beograda, od centra do periferije. Mi, potomci nedužno pobijenih građana Srbije, imamo pravo da znamo gde su kosti naših nevino stradalih članova porodica.

Gospodine Bogdanoviću, nizom manifestacija, Beograd se pridružio obeležavanju desetogodišnjice zločina nad muslimanima u Srebrenici, što predstavlja veliki gest ka pomirenju. Boris Tadić, predsednik Srbije i vaše stranke, otišao je tamo da se izvini za zločine u ime Srba. Da li ste vi potomci komunista, u ime svojih očeva, spremni da se izvinite braći zbog zločina koji je nad nama izvršen. Imaju li Srbi snage da se izvine jedni drugima.

Na trenutak zaboravite da ste gradonačelnik, i budite samo čovek koji ne zna gde mu je ubijen i pokopan otac, brat, stric i ostali članovi porodice. Kako biste se osećali da posle 60 godina ne znate gde da upalite sveću za svoje najbliže. Kako biste se osećali da gledate kako bageri oru po kostima vaših najbližih, ili još gore da gledate kako tajkuni i nova pljačkaška elita igra tenis na igralištu iznad njih, kao što je slučaj u Nišu.

Gospodine Bogdanoviću, prvo se izvinjava najbližima u svojoj kući, prašta i gradi poverenje, tek onda će Vam komšije poverovati da ste iskreni u namerama prema njima. Obraćamo Vam se, kao prvom čoveku Beograda, da pokažete svojim primerom da se o zločinima ne sme ćutati, a zločini bratoubilačkog rata najstrašniji su i najbolniji. Svako sakrivanje zločina je novi zločin. Članovi Mreže za restituciju u Srbiji i udruženja "Apel 50" raspolažu informacijama da su u centralnim delovima parka Manjež nekoliko desetina Beograđana streljani i pokopani.

Njihov jedini greh je bio to što su bili srpski domaćini sa nekim imetkom koji je trebalo oteti zbog "svetlije" budućnosti. Zato od Vas očekujemo da, u ovoj 61. godišnjici zločina nad Beograđanima, počnete od Manježa, akciju istraživanja i dostojnog sahranjivanja kostiju žrtava građanskog rata u Srbiji. Tim činom pokažite veličinu pobednika, kao što su to učinili Austrougari u Prvom svetskom ratu, koji su dostojno sahranili srpske junake - branioce Beograda. Diktator Franko je sve učesnike građanskog rata u Španiji sahranio zajedno sa natpisom "Pali su za Španiju".
Javno Vas pitamo, imamo li mi, kao društvo, snage za taj, pre svega ljudski čin.

Mreža za restituciju u Srbiji,Udruženje građana za povraćaj oduzete imovine "Beograd", Udruženje "Apel 50", Beograd 11. avgust 2005.

Poštovana gospodo, opet vam se javljam, očigledno bez ikakve svrhe, ali moj poriv je jači od realnosti. Možda ovo i nije problem za vas, ali se nadam da ćete ga barem pročitati. Reč je o tekućoj bolesnoj anglosaksonizaciji svega pa čak i kulture, što vodi u otužni primitivizam. Dobro je da mnogi danas uče engleski jezik, ali nije i to što tvrdo ostaju samo na njemu, prenebregavajući postojanje drugih jezika i svega što je vezano za druge kulturne (ne-engleske, ne-američke).

Tako i vaši novinari pišu o događajima u raznim zemljama sveta, očigledno iz engleskih izvora ili prevoda, da bi nas u srpskom tekstu obradovali "originalnim" nazivima dela, možete misliti, na engleskom! Pretpostavljam da ti vrlo "kulturni" poslenici, na traženom vebsajtu kliknu od ponuđenih jezika "engleski" i dalje ne razmišljajući (za njih uzaludan napor), sve iz tog teksta, uključujući nazive dela citiraju na engleskom! Kakav nečuven debilizam!

Povod (nažalost nije jedini) je Glas javnosti br. 2497 od 1. avgusta 2005. na strani 13, uokvireno "Besplatan ulaz u muzej za noge". Da li je moguće da bilo koja prosečno obrazovana osoba, zna čuvenu Klimtovu sliku pod izvornim imenom "The Kiss" umesto jedino mogućeg "Der Kub". To se odnosi i na sve ostale nazive iz priloga, uključujući i naziv izložbe (pobogu, u sred Beča!!!). "Genijalni" autor ovog priloga bio je barem u nečem pametan - nije naveo ni svoje ime ni inicijale!

Ako ništa drugo, pokušajte da tim "Englezima" objasnite da na svetu postoje stvari različitog porekla i da ono ne moraju automatski da budu engleske!

Vladimir Lapčević, dipl.inž, Beograd

Mi obični ljudi sa pažnjom pratimo šta sve što se dešava u vezi hapšenja vladike Jovana. I neke stvari nam nisu jasne - za kakvo je to delo optužen vladika Jovan i kako glasi presuda. Zašto je izrečena kazna od jedne i po godine zatvora i sa kakvim dokazima.
O svemu tome mi nemamo pojma. A i te kako nas interesuje jer vidimo da se stvari pogoršavaju, da se politički odnosi između nas i Makedonije rapidno pogoršavaju, a to nam uopšte nije potrebno.

Prvih par dana je jedan naš funkcioner izjavio na TV da je vladika kažnjen jer se molio Bogu. Da li on to zbija šalu sa nama ili to neodgovorno priča, bez veze.

Mi želimo objašnjenje - Ne mogu se međudržavni odnosi kvariti, a da narod ne zna o čemu se radi. Ne mogu se preduzeti neke sankcije prema državi sa kojom nas vezuje mnogo čega lepog iz prošlosti i nikad poremećeni odnosi. Kada pominjem sankcije mislim naravno na "egzibicije" Velje Ilića, koji sada pronalazi neke ugovore koji nisu ispunjeni i neka dugovanja Makedonaca. Naravno, da se pitamo, a gde je do sada bio Velja Ilić sa tim svojim "otkrićima".

Mi zahtevamo istinu. Nije za nas bitno što su se u akciju za oslobađanje uključili i predsednici vlade i predsednik Republike, mi hoćemo punu istinu o presudi vladiki Jovanu.

Mora da se utvrdi da li je vladika Jovan zaista prešao liniju, a Makedonci to nisu hteli da "oćute", a sada se u sredstvima informisanja podigla hajka protiv Makedonije, a mi ne znamo o čemu se radi.
Država koja nastupa u naše ime, mora da nas tačno informiše šta je naznačeno u presudi vladiki Jovanu. Dosta nam je i previše svađa sa susedima, a totalno je deplasirano sada krenuti i protiv Makedonije. Na kraju krajeva, to je pre svega stvar crkve, pa pošto se radi o državljaninu druge države, a naša crkva želi da mu pomogne tu je i međunarodna arbitraža. Naš državni vrh mora da se angažuje i to u ime naroda koji nema pojma o čemu se radi - e, to ne ide.

Autor poznat redakciji