GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Utorak, 9. 8. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Da li je Sabor u Guči na dobrom putu da postane svetski festival, ali i da izgubi dušu

Mefisto bi sad da svira u trubu

Ako je namera organizatora da Guča postane festival novih trubačkih trendova i eksperimenata, onda - na dobrom su putu. Ako, međutim, još ima onih koji smatraju da bi Guča trebalo da ostane čuvar tradicije, zvuka sa kojim je Desimir Perišić pre 45 godina postavio temelje Sabora, onda su ovi drugi pred ozbiljnim problemom

Dragačevski sabor trubača u Guči na dobrom je putu da postane svetski trubački festival, takmičenje za prvog trubača sveta, ali je i pred ozbiljnom opasnošću da u toj trci - izgubi dušu. Posle onog što se dešava u tri-četiri poslednje saborske godine, ozbiljno je pitanje hoće li se Dragačevski sabor pretvoriti u sedmodnevnu ili desetodnevnu, svejedno, opštu kakofoniju zvukova, ili će se, iz opšteg urnebesa, barem povremeno izdvojiti i neki pravi, fini, tradicionalni zvuk trube, onaj sa kojim je sve pre 45 godina i počelo. Istina je i da trubači, što se zvuka tiče, neće ostati u šezdesetim ili ranim sedamdesetim godinama, na "starinskom" sviranju.

Ali je istina i da zvuci koji se probijaju iz opšte, pominjane kakofonije, koja Gučom suvereno vlada, imaju malo razlike od onih koji se čuju u diskotekama u kojima se sluša - tvrdi rok, recimo. To, u mnogo slučajeva, više nisu note odsvirane pod uticajem ni već čuvenog "globalnog etnofazona" koji drma svetom, nego muzika za - ispijanje piva do padanja u nesvest.

I vlasnici šatri, barem onih u najužem centru varošice prepoznali su odavno da ti zvuci donose mnogo više para nego već pominjani fini, tradicionalni zvuci trube. Zato su poslednjih sedam dana ovog Sabora u Guči manje - više, sve šatre i treštale, zvonile u nekim čudnim ritmovima. Onog lepog - zapadnosrbijanskog trubačkog zvuka u njima nije bilo ni za lek. Ako je namera organizatora da Guča postane festival novih trubačkih trendova, i eksperimenata, onda - na dobrom su putu. Ako, međutim, još ima onih koji smatraju da bi Guča trebalo da ostane čuvar tradicije, zvuka sa kojim je Desimir Perišić, pre 45 godina, postavio temelje Sabora, onda su ovi drugi pred ozbiljnim problemom.

A ne bi trebalo da bude tako. Guča je za tih četiri i po decenije toliko narasla da bi ona trebalo da postavlja kriterijume, da određuje pravce, a ne da se prilagođava, da joj drugi određuju šta će se za Sabora slušati.

U Guči je ove godine bilo mnogo stranaca, naravno ne desetine hiljada kao što su najavljivali organizatori. Bila je to dobra prilika da im se osmisli i pokaže nešto novo, tipično dragačevsko. Otišli su uz opasnost da dogodine ne dođu ponovo, da produže na bilo koji drugi sličan svetski festival, jer u Guči nisu našli nešto prepoznatljivo.

Da ne bude greške, nije problem Guče što se šatre i saboraši unutra lome uz nove zvuke, neka se i oni čuju, problem je što je one stare, tradicionalne svirke iz godine u godinu sve manje. Što je tamo gde prođe najviše saboraša više gotovo i nema. Nekoliko koncerata pred Domom kulture i na glavnom stadionu - premalo su. Uz, to ozbiljan je problem šta se i na tim koncertima sve stavlja pod etno i tradicionalno.

Onda i nije čudo što je, posle svega toga, glavna slika koja je poslednjih dana iz Guče otišla u svet ona kojoj su u prvom planu gole oznojene, plaćene igračice, opijanje pod šatrama, polivanje pivom po ulicama, obeznanjeni saboraši koji, zbog previše piva, poneti pominjanim ritmovima, često i ne znaju gde su. Naravno, u Guči bi trebalo da bude i tih slika, ali, one ne bi smele da preovlađuju. Festivala sa takvim likom u svetu je i previše. Guča bi trebalo da ima svoju posebnu sliku, poseban šmek, da se razlikuje od drugih i da na toj razlici, a ne na kopiranju drugih, gradi budućnost i slavu.

Što se tiče namere organizatora da od Guče naprave svetski festival, pred njom bi trebalo - skinuti kapu. Samo, utisak je posle tek završenog Sabora, da su se oni na tom putu možda malo - zatrčali. Istina je da je ove godine, prvenstveno zahvaljujući novcu koji je dala Vlada Srbije, napravljeni neki boljitak. Dva nova mosta pravi su potez. Oni su ove godine razbili saobraćajni krkljanac koji je za Guču u vreme Sabora bio uobičajen. Veza između centra varošice i stadiona na kome su glavna trubačka takmičenja za vreme ovog Sabora bila je odlična. Odlično je funkcionisala i saobraćajna policija, parking služba, pa na ulazima nije bilo kilometarskih kolona kao prethodnih godina. Za pohvalu je i potez organizatora koji su iz najužeg centra varošice udaljili prodavce vašarske robe i zbog kojih je Guča poslednjih godina ličila na buvljak.

Na nevolju, organizatori su ove godine pali na banalnostima. Stotine stranih i domaćih novinara, kamermana i fotografa u nedelju popodne pred glavnom binom dočekala je - kaljuga. I u sred te kaljuge - prljav najlon i pobacane prazne flaše. Sreća te je oko podne na kratko sinulo sunce, inače bi oni koji bi u svet trebalo da odnesu sliku Sabora ispred bine gazili po blatu do kolena.

Možda i svi oni saboraši koji su dane proveli kraj Spomenika trubaču, prazne pivske flaše i čaše ne bi bacali po ulici da se neko setio da u blizini postavi veliki kontejner i da ga maskira kakvom ogradom od parmaka recimo. Da ne kvari sliku centra, a da ispuni svrhu. Spomenik trubaču tada verovatno ne bi "plutao" u moru bačene plastike...

Pošto je kiša uobičajena letnja pojava, organizatori su mogli da obezbede i tvrđe puteve za izlaz sa parkinga. Ovako, saboraši su, posebno u četvrtak i u petak uveče, muku videli boreći se sa blatom po okolnim livadama - parkinzima.
Neki drugi propusti organizatora Sabora bili su daleko ozbiljniji. Pravi skandal načinili su u nedelju popodne kada je ulaznica za prvih par hiljada ljudi koji su ušli na stadion bila 300 dinara, da bi pola sata ili 40 minuta po početku takmičenja koje traje duže od tri sata, pošto je stadion zbog skupih ulaznica bio više no prazan, neko naredio da se kapije otvore i da svi saboraši slobodno uđu na finalno takmičenje. Tako su oni koji su ispoštovali odluku organizatora, kupili na vreme ulaznicu i dali 300 dinara - prevareni.

Drugi, koji nisu imali 400 dinara za parking, a to je danas u Srbiji veliki novac, bili su prinuđeni da pešače po dva ili tri kilometra do Guče. Umesto na samom ulazu u varošicu, organizatori su ove godine ulaznu rampu iz pravca Užica pomerili daleko od grada, pa svi koji nisu imali novca za parking, morali su da parkiraju na prilaznom putu, pola sata pešačenja od Guče. Za one koji u Guču dođu sa stotinama evra, kojima posle pune trube i dekoltee pevačica, 400 dinara i nije neki veliki novac. Za one koji ponesu sendvič i pristignu da nekoliko sati slušaju trubače, 400 dinara je mnogo. Možda i zbog tih 400 dinara, u Guču ove godine nije došlo gromoglasno najavljivanih 500.000 ljudi. Ni približno toliko.

Pozivajući se i na Oktobar-fest, organizatori su ove godine rad šatri i drugih ugostiteljskih objekata ograničili do dva sata posle ponoći. Od te odluke nisu uspeli da u delo sprovedu ni prvo slovo. Takođe, naredili su da se u gradu za vreme Sabora slušaju samo trubači... Za vreme Sabora na sve stane treštali su narodnjaci, bilo je i zabavnjaka, disko ritmova...

Odredili su i da u gradu mogu stajati reklame jedino "jelen", generalnog sponzora Sabora. Ni tu odluku nisu uspeli da sprovedu. Prvih dana Sabora "pivarski rat" u Guči pretio je da preraste u svojevrstan skandal. Danima pre Sabora iz Guče je išla poruka da u gradu, sem na starom stadionu, neće biti točenja piva. Poslednjih dana Sabora pivo je po gradu točeno na sve strane. Možda će se organizatorima učiniti da su pobrojani propusti sitni, banalni. Poenta je u tome što su oni možda sitni za Srbiju, svetski festivali, međutim, takve sitnice ne trpe.

Tekst i foto:Z. Šaponjić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Mefisto bi sad da svira u trubu
Zaželeli se Crnogorci srpskih turista
Željko Obradović "ojadio" kockarnicu
 
 


     


FastCounter by LinkExchange