GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Ratni zločini u "Oluji" sistematski organizovani

U selo Luščane, pokraj Petrinje, jedinice hrvatske vojske ušle su u nedelju 6. 8. 1995. godine, nakon što je iz sela izbeglo gotovo čitavo stanovništvo. Selo je brojalo oko 800 ljudi i bilo je najbliže srpsko selo u pravcu napada hrvatske vojske u operaciji "Oluja". U selu je ostala desetina ljudi koji su iz razloga bolesti i starosti dočekali hrvatsku vojsku kod svojih kuća. Svi koji su ostali, a navodim ih redom sa godinom rođenja: Rade Opačić 1907, Sofija Krnjaić 1928, Adam Miljević 1903, Miloš Miljević 1919, Bogdan Bajlović 1939, Draginja Dajić 1912, Ljubica Dajić 1939, Dragan Dajić 1957, Mirko Lončarević 1930, Mihajlo Lazić 1938, Branko Lazić 1925, Jovan Lazić 1938. i Katarina Bajlović 1903. ubijeni su toga dana.

Poseban slučaj je bolesnog Dragana Dajića, nepokretnog i bolesnog od karcinoma, koji je bačen u bunar u svojem dvorištu, a najbliža rodbina baba Draginja i tetka Ljubica ubijene i zakopane u dvorištu. Za većinu ostalih ne zna se ni danas gde su njihova tela i na koji način su ubijeni. Ubijeni Srbi u selu nalazili su se na razmaku od desetak kilometara.

Ovo napominjem iz razloga što je evidentno da to nije uradio jedan čovjek ili nekolicina, nego je vojna formacija koja je ušla u selo dobila naredbu da pored rušenja i paljenja pobije sve živo što zatekne u selu. Iz navedenog, neprihvatljivo je objašnjenje gospodina Mesića da su ubistva bila pojedinačni ekscesi. Pojedinačan eksces na tako velikom prostoru i sa tolikim brojem ubijenih civila niko ne može da objasni kao slučajnost i može da se prihvati samo kao najveći cinizam prema žrtvama i njihovo ponovno ubijanje deset godina kasnije.

Verodostojnost ovih podataka proverljiva je u Hrvatskom helsinškom odboru, a o selu Luščane prvi put se javno progovorilo u zagrebačkom nedeljniku Globus. Kada danas predsednik Tadić traži da se Hrvatska odredi prema operaciji "Oluja" i stradanju srpskih civila, a država Srbija ne raspolaže nikakvim podacima sa kojima argumentovano može da parira drugoj strani, razumljivo je da se druga strana tom akcijom ponosi. Zašto je to tako?

Pa razloge treba tražiti u našem odnosu prema vlastitom narodu i istoriji, a produkt toga je i naš ugled i položaj u svetu. Nismo se opametili ni u slučaju Račak, ni Markale, pa najveći egzodus u novijoj istoriji tek danas pokušavamo da dovedemo na razinu međunarodne politike. Jednostavno sve krajiške žrtve bile su žrtve pogrešne politike Slobodana Miloševića i nisu imale ni ime ni prezime, niti je koga zanimalo kako su ubijeni i zbog čega. Istinu smo mi krili ili smo se je ublažavali, jer bilo je najvažnije da se pokajemo i priznamo da su za sve krivi oni pre nas, nadajući se da će naše žrtve neko drugi da obelodani.

Danas kada nas optužuju za razne počinjene zločine na prostoru bivše SFRJ, mi se prisećamo da su i Srbi ubijani i da je prema našem narodu učinjen zločin. Sada kada smo pritisnuti od celoga sveta, tražimo da se prizna i nad nama učinjen zločin i tražimo da to učine oni koji su svih ovih deset godina radili da ubijene prikriju, a da se živi ne vrate na svoja ognjišta. Srbi iz Hrvatske koji žive u Srbiji mogu da imaju dvojno državljanstvo, jedno je države koja ih ne želi, a drugo države koja o njima ne brine.

Ove godine smo se setili Srba iz Krajine mesec dana ranije nego obično. Bila je deseta godišnjica Srebrenice, pa su naši političari počeli kampanju da se "Oluja" tretira kao najveće etničko čišćenje, i da pokušaju dobiti za to i međunarodno priznanje. Nažalost, mnogo su zakasnili, jer deset godina je pojelo pamćenje i Srbima, a nespominjanje nastradalog naroda, izuzev zarad dnevnopolitičkih tema, izgubilo je svaku važnost i značaj na međunarodnoj sceni. Mnogo je novca i rada uloženo u Hrvatskoj da bi se akcija "Oluja" smatrala domovinskim oslobodilačkim ratom i mnoge su knjige napisane i posvećene svakom poginulom Hrvatu.

Uvek je hrvatsko rukovodstvo u tome bilo jedinstveno i naivno je očekivati da se sada, nakon deset godina odredi drugačije. Za razliku od toga, nikada izbegli Srbi nisu dospeli dalje u tretmanu i državnoj brizi, izuzev kao eklatantan primer loše politike Slobodana Miloševića, pojedinih partija i njihovih vođa. Narod je trpeo i ćutao i kada su ga optuživali za fašizam jer su se pojavljivali na demonstracijama protiv vlasti, a ćuti i sada kada i ta vlast zbog koje su bili fašisti, u svojoj nemoći i razjedinjenosti pokušava nespretno i bez međunarodne podrške da nadoknadi nešto za šta se godinama bore narodi u našem okruženju.

Ostalo je da kao i svake godine održimo parastose, a ove godine će to biti malo važnije, jer se i država umešala u to, nadajući se verovatno da će da ubere koji politički poen jer, eto, možda će i izbori uskoro, a pritiskao i svet da smo zločinci, a na sudovima traže odštetu. Verujte mi da će ovo trajati samo do nedelje i da ćemo sve opet ostaviti neka čeka sledeću godinu da se neko možda seti da su i Srbi ubijani, ili da se promeni odnos snaga u svetu, pa da našu brigu o srpskom narodu reši neko iz sveta nudeći nam nešto da sve to zaboravimo.

Đuro Grubješić, Umka


Glas javnosti - novinarski leksikon

Na hramu čovečanstva u Delfima sedam najvećih grčkih mudraca ostavilo je svoje poruke čovečanstvu. Peti mudrac Tales je napisao: "Seti se prijatelja". Zato prijatelji pisane - žive reči - znaju: u četvrtak, 4. avgusta 2005. godine Glas javnosti izlazi 2.500-ti put. Među desetak dnevnika koji izlaze u Beogradu, Glas javnosti je naš osvedočeni prijatelj u kome svi mogu da kažu šta misle. To se potvrđuje od prvog broja kada je Glas krenuo na naš veliki pravoslavni praznik Uskrs, 20. aprila već davne 1998. godine. Ima li u tome neke velike simbolike?

"Neka nas prate i Bog i čitaoci" - napisao je Manojlo Vukotić, prvi urednik, u uvodniku prvog broja. I tako je i bilo. Verni čitaoci su pratili Glas koji je nosio naše želje, a mi smo bili uz njega. Od kada je g. Radisav Rodić, vlasnik i osnivač lista, pokrenuo izlaženje, menjali su se i novinari i urednici, među kojima su i g. Slavoljub Kačarević, i današnji direktor i glavni i odgovorni urednik g. Petar Lazić. Pomenuti urednik g. Petar Lazić veoma je zaslužan za novu koncepciju lista sa brojnim rubrikama, za sadržajniji i bogatiji list, a oštrica pisanja-britkost-je ostala.

Naime, Glas javnosti ne "filuje" pisanje - šta bi ko voleo da pročita - što oslikava najava pored naziva "mi ne ulepšavamo stvarnost". E, kada bi se svi držali toga, ne bi bilo tabloida, "žute štampe", bombastičnog pisanja, "senzacija"... Glas javnosti piše britko i afirmativno, služeći se istinom. U novinarstvu je istina glavna vrlina. Setimo se primera iz grčke istorije - Aristotela koji je rekao čuvenu misao "Drag mi je Platon, ali mi je istina draža" - govoreći o svom učitelju.

Glas kao ponajbolji i najsrpskiji medij piše onako kako jeste, što čitaoci cene, i na isti način uzvraćaju, čuvajući tako rejting lista. Svoj visoki nivo znanja iz raznih oblasti naši čitaoci potvrđuju u popularnoj rubrici "Glas čitalaca" koja je bogata i sadržajna kao ni u jednom drugom listu. Time se ostvaruje dvosmerna komunikacija na relaciji redakcija-čitaoci i obrnuto, a to je ono pravo. Novinarski pojmovi koji se svakodnevno mogu čuti: vest, članak, rubrika, komentar, intervju, feljton...

Novinarstvo je "igra" otvorenih karata, a novinar dok istražuje i piše, treba što više da se muči, da bi čitalac što više uživao dok čita. A lako čitljivi i kraći tekstovi u Glasu su za uživanje i za starije i za mlade. Ovde Vukovo pravilo "piši kao što govoriš" nije dovoljno strogo za novinare. Za njih bi trebalo da važi: "Piši kao što govoriš, ako ne govoriš ružno, nepravilno, dosadno i nerazumljivo". Za tvrdnju su potrebni dokazi. Na srpskoj novinarskoj sceni malo je novinara koji zaslužuju pažnju javnosti i koji imaju moć uticaja i poverenje javnog mnjenja. U Srbiji se očigledno niko više ne plaši novinara, njihovog angažovanja i istraživanja.

Novinara se pogotovo ne plaše naši političari. A novinarstvo je "sedma sila" - nekad bila. Nekad je novinarstvo bilo moćno, a novinari su mogli da "ubiju" i muvu i političara. Danas jedino mogu da stradaju muve. Što se tiče Glasa, ovaj pisani medij ima više sudbina. I stradanja, pod Slobodanom Miloševićem, ali i posle 2000. godine. Setimo se samo nedavne hajke Dinkićevih finansijera. Ali, ipak, ostao je Glas na sreću nas.

Slavoljub-Slava Ž. Todorović, Mladenovac


Slab doček vaterpolista

Dočekasmo naše zlatne vaterpoliste i srebrne odbojkašice, dočekasmo da naše ekipe ponovo budu u svetskom vrhu. Briljantno, svaka im čast. Verujemo da će opet i opet i opet...
Doček pred, nikako da se reporteri dogovore koliko hiljada razdraganih ljudi, ispred Skupštine SCG.

Režija dočeka, recimo korektna, mada nemaštovita kao i obično. Dekor, pristojan.
Pretprogram, skandalozan. Prosto je neverovatno da se pretprogram dodeli jednom "muzičaru" tipa Prljavog inspektora Blaže. Pa da li je normalno da se onakvim repertoarom, onakvim pevanjem, koje je sve samo ne pevanje, mučeni Blaža je i glas izgubio, pa nije ni mogao pevati par sekundi, i onakvim ponašanjem na bini dočekuju zlatne i srebrne reprezentacije naše zemlje.

Razmišlja li onaj koji je doček organizovao, ma ko da je to bio, da je dobra organizacije pitanje znanja, sluha, analiza, sagledavanja svega i bitnoga i nebitnoga, da je to jedan veoma kreativan i nimalo naivan posao. Kada mu se priđe ovako, onda ispada jadno i bedno, pre svega u zabavnom delu. Gde su trubači, gde su pesme koje su nas uvek "dizale do neba", gde je prepoznatljivo klicanje, gde je...
Valjda će sledeći put neko pametniji i odgovorniji napraviti, pardon organizovati bolji doček, a vremena nema mnogo.

Nebojša B. Maksimović - Bota, Beograd


Kako se sačuvati od talasa

Na svim plažama južne Kalifornije jasno su istaknuta uputstva šta treba raditi u slučaju užasno brze - nadolazeće plime. Savet je jednostavan: plivajte ukoso ili paralelno sa obalom dok ne osetite da ste izašli iz glavne struje.

Ja moju decu svaki dan, pre ulaska u okean, za svaki slučaj preslišam da li se sećaju toga. Možda bi i naše turističke agencije koje organizuju letovanja na raznim morima mogle u brošurama da odštampaju nekoliko praktičnih uputstava od kojih može i život da zavisi.

Svetislav Marić, San Dijego, SAD