Objavljeno pismo gospodina Nikole Sarića je još jedno od mnogih koje bolno ukazuje na pad morala, samopoštovanja, pa i na suštinski raspad Vojske SCG. Sve to stoji, lako je videti, čuti, raspitati se... Ali, zašto drvlje i kamenje po Daviniću , Tadiću i bilo kome ko dođe na mesto ministra vojske? Jer, neko mora raditi i taj posao...

Istina, ma koliko gorka bila, mora se znati. Tada će i biti lakše, ljudskije u tegobnim vremenima, a ona bolja će kad-tad doći. Znači, pogledajmo jedni druge u oči i priznajmo: SRBIJA JE VAZALSKA DRŽAVA. Nije to najgore, jer mnogo veću štetu nanose oni koji tvrde suprotno - to nisu prijatelji svoga naroda.

Vlada čak i ovakve države mora postojati, pa makar vojnici NATO-a slušali svoj rok i skidali čizme na stolovima u svakom kafiću po Srbiji. Ali !!! Pomalo i od nas zavisi. Jer, reče jedan političar odavde iz Vašingtona : "Čak ne rekoh šta hoću, a ovi iz vaše delegacije već klimaju glavom". E, to već nikako nije u redu .

Da li je neka vlada marionetska ili ne je stvar subjektivne procene, čak i terminologije, jer ovaj izraz više i nije u modi - previše država se "učlanilo". Ko zna, možda globalizacija i ukine sve granice kroz vek ili dva ?
Dakle, poenta je u tome da treba biti SVESTAN u kakvoj je situaciji Srbija, a ako je tako, lakše će se i izaći iz nje, da li kroz 5 ili 55 godina, ja ne znam. I, neka naši iz vlade razmisle u kolikoj meri moraju da budu servilni, jer svaka žrtva u prirodi se žestoko koprca, a to ima svoju svrhu.

I kada već pišem, par reči o NATO-u. Ta vojna organizacija je raspadom Varšavskog pakta izgubila svrhu svog postojanja. Zadržala je ime. A pravo ime bi trebalo da bude : "Organizacija za stvaranje ratova, izmišljanje neprijatelja u cilju ostvarivanja megaprofita u vojnoj industriji". Budžet ove organizacije prelazi hiljadu milijardi dolara godišnje. Ova međunarodna korporacija, zvana NATO, ide na ruku čak i političarima, a lobi moćnih milijardera, subkontraktora vojne industrije je isuviše jak, previše diriguje medijima da bi se u bliskoj budućnosti bilo šta izmenilo .

Dakle, nemojte drvlje i kamenje po Daviniću, Draškoviću. Jedno "ne" iz njihovih usta, znači i gubitak pozicije. Valjda misle da su Pateni, Kvislinzi, Nedići daleka prošlost? Ne rade to što rade svojom voljom - prihvatili su se prljavog posla, a neko mora i to da radi.

Miodrag Bjelić, NJujork

Apel NJegove svetosti patrijarha Pavla da se zaštiti porodice Karadžić od pritisaka i proganjanja je humani gest, međutim, dozvolite da upitam, šta je srpska Crkva učinila u smislu "U duhu našeg hrišćanskog milosrđa i čovekoljublja," i kakvu je humanost pokazala tokom dvogodišnjeg bombardovanja Sarajeva od strane vojske koja je bila pod komandom Karadžića i Mladića?

Da li su hiljade pobijenih građana Sarajeva, obzirom da su pravoslavni bili manjina među njima, možda po tom osnovu bili izuzeti iz pojma humanosti za srpsku Crkvu? Možda je srpskoj Crkvi tada bilo unosnije da podržava Karadžića, Mladića i Miloševića, nego da razmišlja o budućnosti srpskog naroda, a možda za Crkvu tada, kao i za značajan broj Srba dan-danas, bombardovanja uopšte nije ni bilo?

Činjenica je da je srpska Crkva podržala Miloševića uoči njegovog prvog izbora, pomogla mu da dobije presudnih nekoliko procenata glasova (posle mu ništa više nije trebalo) i davala svoj doprinos režimu koji je čitavu deceniju unazađivao Srbiju. Tvrda je činjenica da je bruto nacionalni dohodak u SCG 2.400 dolara po stanovniku (Rumunija preko 7.000, Bugarska preko 8.000 a Slovenija skoro 20.000 dolara - i to bez eksploatacije srpskih seljaka i srpske industrije) i dozvolite da upitam da li je sada, kada smo postali evropska Somalija, došlo vreme da srpska Crkva preispita svoje pozicije i, umesto "jeftinog srbovanja" koje je na delu dokazalo da su mu srpski životi bili najjeftiniji, preuzme ulogu predvodnika duhovnog preporoda srpskog naroda zarad življenja u modernoj evropskoj državi?

Borisav Sikimić,London

Gospodin Žika Pantić piše u svom pismu kako podržava gospodina Čovića koji je, kada su penzionerski problemi u pitanju na strani penzionera, a ne ministra Lalovića čiji je on šef stranke. Muka čoveka da uhvati kada vidi koliko se naseda na trikove političara. Gospodin Čović je na čelu stranke koja je nastala od njegove bivše i ukradenog dela Socijaldemokratije. Lalović je iz garniture pokvarenjaka koji su izmislili seksi aferu Vuka Obradovića.

Cela ta grupa otpadnika iz Socijaldemokratije je zlo koje je Čović doveo sebi, jer su se metodama koje koriste nametnuli da vlast i njen opstanak zavise od njihovih glasova. Prema tome, gospodine Pantiću, kada čujete samo imena Orlića, Lalovića, i ostalih otpadnika iz Socijaldemokratije, setite se da je to banda koja je sebi obezbedila i kod Koštunice da drži sektor informacija i socijalnu politiku u rukama a u novije vreme sa Čovićem zajedno da rehabilituje Miloševićev režim, preko kadrova koje prima u svoje redove.

Da zaključim sa Čovićem-šahistom koji kao što igra šah sa kosovskim problemima, isto to radi i sa penzionerima i nezaposlenim radnicima. Verovatno da se nadaju i posle sledećih izbora mestu na političkoj sceni, što nije isključeno, ako vi penzioneri i dalje budete glasali za one koji su vam na srcu preko slatkorečivosti, kao što su sadašnji vlastodršci, pored kojih neki Orlić, Lalović, Čović, Majstorovićka i Orlić mogu da biraju gde će sedeti u vlasti i smejati vam se.

Milovan S. Nikolić, Sombor

Na prvi pogled, reklo bi se da u klupama Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora i Skupštine Srbije (slično je verovatno i u Skupštini Crne Gore) sede poslanici sa nadljudskim osobinama. Običan čovek mora da se divi njihovoj energiji i želji da u isto vreme obavljaju više teških i složenih poslova.

A svaki od njih, da bi se uspešno radio, zahteva da mu se čovek potpuno posveti. Međutim, kad je reč o našim poslanicima, takvo razmišljanje je neumesno.

Oni su i gradonačelnici ili predsednici opština i poslanici i odbornici i članovi raznih upravnih odbora, saveta i ko zna čega sve još... Uz to često vode i svoja privatna preduzeća, obično imaju ženu (muža) i decu i, pretpostavlja se, koliko-toliko normalan porodični život. Mogu li oni zaista da stignu na sve strane i da budu uspešni?
Teško. Iako nas oni već godinama uveravaju kako poseduju nadljudske osobine.

Vojislav M. Stanojčić, Beograd