GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 24. 7. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Ljubiša Stojanović Luis ugostio Glas u porodičnom ambijentu

Čeka dete i diplomu

- Pravi decu, kuću i album, a posle 30 godina vratio se na studije muzike. U indeksu najveća ocena iz dirigovanja, ali u kući diriguje 19-mesečni sin Andrej
- Drži se one Mike Antića "Ne da neću kako ti hoćeš, nego nekad neću ni kako ja hoću". Muzika je njegovo tlo i u nju je jedino siguran

Ljubiša Stojanović Luis pravi decu, pravi kuću i pravi "ploču". Sve istovremeno, al dobro mu, kaže, za sada, ide. Njegova treća supruga Silvana u septembru će roditi dečaka, svoje drugo, a Luisovo peto dete, porodičnu kuću u beogradskom naselju Borča doterao je do pod krov, a posle tri godine rada završava 13. album na kom će pevati duet sa jednim hrvatskim pevačem. Između čuvanja najmlađeg 19-mesečnog sina Andreja, nadmudrivanja sa molerima i "izvlačenja" glasa pred mikrofonom u studiju koje traje ponekad i tri sata, Luis je u sve to udenuo i studije muzike. Sa 53 godine i posle 30 godina pauze vratio se na Fakultet muzičke umetnosti gde uz pevanje studira i tonski slog.

- Došao sam na Akademiju da zamolim nekoga da mi odsvira jedan deo pesme na jednoj vrsti oboe, pa su mi rekli da je to super ideja, ali da taj instrument nikada nije postojao na fakultetu. Pošto je trebalo da pevam u Centru "Sava" predložio sam da od koncerta skupimo jedan deo novca i kupimo ga, a on posle ostane fakultetu. Tada sam saznao da košta sedam hiljada evra, a pošto sam se već izlanuo, bilo je glupo da se napravim lud posle obećanja i odustanem. Tada sam sreo bivše kolege sa studija, koji su u međuvremenu postali profesori i odmah počeše prozivke što ne završim studije.

Kako su mi dokumenta stajala od sedamdesetih na fakultetu, polagao sam ponovo razliku u ispitima: solfeđo, kontrapunkt, harmoniju, istoriju muzike i to kod koleginice sa kojom sam nekad bio u klupi. Srećom, svi ispiti su čista praksa, a bog dao, u međuvremenu sam sam naučio da sviram od klavira do neštimovanih udaraljki tako da nisu morali da mi mnogo gledaju kroz prste. Ni sam ne znam da li bih mogao sada da učim, da je fakultet gde se bubaju lekcije, kaže Luis.

Spadalo od malena

Muzičku školu završio je u Nišu, a profesorka iz Beograda je dolazila da drži časove solo pevanja zbog njega i Zorana Vučkovića koji je karijeru nastavio u Milanskog skali.
- Govorila je da nije za radnog veka učila veća spadala od nas dvojice. Pretvarali smo rad u zezanje, a zezanje u učenje. Kada smo hteli da je nerviramo, puštali smo glasove kao da nam neko dere kožu, pa se nastavnica često žalila da je bole uši od nas dvojice. Na prvoj godini fakulteta bio sam u klasi sa Draganom Nikolićem Nunetom, muzičarem iz Niša koji je došao da polaže solfeđo pravo iz kafane. Pošto je prespavao podbočen na klupu do polaganja, profesorka ga je probudila kad je na njega došao red. Kako je otvorio oči, tako je otvorio knjigu i optepavo šta se od njega tražilo bez ikakve intonacije. Proveri ona to na klaviru, a ono tačno. Apsolutni sluh. Pita ga ona kako je uspeo, a on kao iz topa kaže da samo kada prepije tako peva. Profesorka prećutala i šta će, dala mu indeks sa desetkom i pita ga onda hoće li sada da ide kući da spava. Ne, ja bih da pratim još malo nastavu, odgovorio je. Tad sam naučio da muziku a i život treba samo sa takvom lakoćom prihvatati, kaže Luis.

Koliko para, toliko i tekstova

Začetnik etnopopa i prvi koji je spojio note džeza i folklora Luis muzičko znanje je kupio i od Cigana s Kalenića pijace i od profesora.
- Ako čujem da neko zna nešto što ja ne znam, ne libim se da pitam. Znam da sam priznatiji u inostranstvu nego ovde. Pred etnofestival u Italiji hteo sam da platim put i smeštaj novinarima da proprate događaj. Pre četiri godine bio sam na italijanskoj televiziji 40-60 puta dnevno, a tada je to ovde bilo propraćeno jednim člankom. Tekstopisci koji naplaćuju 5.000 evra za pesmu obično mi nude nešto specijalno "samo za mene napisano". Kod nas još ne postoji podela na pevače koji moraju mnogo da plate da bi pevali, na one koje ne treba da plaćaju, i na one kojima bi tekstopisci plaćali njima što pevaju njihove hitove.

U indeksu sve ocene sem desetke. Najveću, devetku ima iz dirigovanja. U svojoj kući, međutim, ne diriguje on. Ritam diktira mali Andrej, a supruga Silvana, 19 godina mlađa od Luisa, prihvatila je da su Luisu muzika i kafana broj jedan u životu. To je bilo zatečeno stanje kada je pre pre četiri godine ušetala u njegov život i kancelariju u pratnji svoje drugarice koja je Luisu pevala prateće vokale.

- Ja teram po svome, i uradim kako hoću. Držim se one Mike Antića "Ne da neću kako ti hoćeš, nego nekad neću ni kako ja hoću". Takav sam u odnosima sa svim ljudima. Kad mi se nešto ne sviđa, ćutim, ne raspravljam al teram dalje. To je dobro, jer kad pogrešiš ne kriviš druge. Siguran sam jedino u muziku. Ona je moje tlo. Deca su velika, volimo se ali ona imaju svoj život. Andrej je sada mali, ali i on će da poraste i neizostavno ode svojim putem, smatra. U vreme kada ga je upoznala Silvanu estrada i nije mnogo zanimala.

- U to vreme nisam mnogo znala o njemu, čak sam ga i gledala u nekoj emisiji i bio mi je toliko dosadan da sam promenila kanal. Sada znam zašto je bilo tako jer, kada je neraspoložen, težak je na priči. U to vreme sam tražila posao, i pošto su oni završili probu otišli smo svi na večeru. Ponudio mi je da budem sekretarica u njegovom studiju. Počela sam da radim baš na njegov rođendan. Taj radni dan trajao je od 10.30 do pet ujutru sutradan, jer je okupio društvo na slavlje. Vremenom smo se upoznali, razgovarali, i zaključili da slično razmišljamo. Kasnije je dolazio u studio, čitao mi poeziju Mike Antića, bajke, kaže Luisova supruga.

- Nikada se nisam trudio da nekog osvojim. Desilo se tako... da se prepoznamo. Silvana je iako po godinama mlađa, ozbiljnija od mene. Niko ne sme nikom da bude gazda. Čak ni roditelji detetu. Deca su nam pozajmljena da ih čuvamo dok su slaba, inače su bića za sebe. To što si ga rodio, ne daje ti pravo čak ni da ga udariš, jedno je od pravila koje su oboje usvojili.

U garažu, koju sam pretvorio u prostoriju za vežbanje, jedino Andrej ima pravo da uđe kad hoće. Pevač uvek na točkovima, retko na leru i kod kuće, dešavalo se da se vrati sa puta i okrene kola ka Nišu ne bi li se sreo s prijateljima. Zbog toga godinama je, kaže, bio u dilemi da li provodi dovoljno vremena sa svojom decom. Onda mu je jednostavnu životnu spoznaju otkrio srednji sin Marko rekavši da su mame za voljenje, a tate za "maltretiranje".

- Slažem se! Nikada im nisam ništa zabranjivao i stariji sinovi čak i ne puše. Puši jedino ćerka. Najstariji sin Miodrag sam živi u Nemačkoj od 16. godine. Tamo je golman. I on ima svoje lutke. Kada dođe sa fudbala, ne voli da ga iko išta pita i ja sam to poštovao.

Luis mrzi fudbalske utakmice, kečap i cigarete.
- Kečap je hemikalija koja samo upropasti jelo. U Tokiju sam doživeo da spreme jelo preda mnom i setili se da ga malo evropeišu, pa fljusnuli kečap preko tanjira. Ubio je svaki ukus istočnjačkih začina. Utakmice su mi iks puta upropastile posao. Išao sam na nekoliko i to samo zato što je igrao moj Miodrag. Desilo mi se pred neku utakmicu u Minhenu da idem kroz masu navijača kolima, i jedan Nemac u žaru pred meč zgrabi mi antenu na haubi i polomi. Onda odu na fudbal i poubijaju se u žaru. Ne shvatam - kaže.

Galabije, haljine koje su tokom trideset i pet godina pevanja postale zaštitni znak, u početku je nabavljao iz Egipta, a kasnije počeo da ih šije po meri. Među mnogim instrumentima i one su svoje mesto našle u muzičkoj sobi u kojoj, kaže domaćin, caruje uglavnom (kreativni) nered. U njemu se nepogrešivo snalazi jedino njegov tvorac.
- Ne pamtim da sam svirao drugačije obučen. Ta navika je postala imidž. Uvek sam bio teži, a pošto je na svirkama vruće, u početku mi je bilo prijatnije u haljini. Nekada nisu postojali klima uređaji, a danas kada ih ima, smetaju mi - kaže. Muziku živi, a u bendu vlada samoupravljanje. Samo Luis upravlja.

- Moj bend se ne penje na binu da zabavi publiku, već sebe. Zvuči egoistično, ali ako ja na sceni ne uživam, kako će onaj ko me sluša. Uvek mogu da kažem da mi se spremi orkestar, a ja da se pojavim kao velika zvezda, uzmem pare i odem. Nikada to nisam uradio. Moj bend ima osam članova, i nikad ne radim sa muzičarima iz Beograda. Svi do jednog su iz unutrašnjosti, jer njih zanima muzika, a Beograđane sve drugo sem muzike. Novac prevashodno. Njih zanima unapred koliko će svirka trajati, a ja to nikada ne znam, jer ne planiram u minut.

Uvek znam da može i bolje. Onog trenutku kada se popnem na binu postajem druga ličnost. Ne postoji ništa okolo, ništa mi nije važno. Plačem dok pevam. I to nije plakanje što sam tužan ili što mi se nešto ružno desilo tog dana, već te emocije dođu i odrade svoje. Nije to nešto što čovek može da kontroliše. Redovno plačem na "Moj život je moje blago", a za divno čudo ne asocira me ni na šta. Dovoljno je samo da se pogodi jačina i dobar zvuk, i da suze same krenu. Taj osećaj ne mogu da uporedim ni sa čim.

U kući i ovozemaljskim poslovima je, priznaje, manje-više beskoristan, ali zato domaćin po PS-u. S majstorima ne petlja mnogo, zna jedino da kaže šta hoće, a neće nikako gipsane radove. Kad odu građevinci sa njegova 42 ara placa, biće to jednostavna kuća sa mnogo drveta i bez suvišnih detalja.

- Volim da mi je lepo, a nisam materijalista. Kada sam se razilazio sa bivšom ženom Dudom, ona je htela da delimo kuću. Nisam pristao. Ostavio sam joj sve i uz pomoć prijatelja i pozajmica napravio novu. I opet imam. Pa, da sam neka cicija, ne bih vukao toliki bend sa sobom, već bih se pojavljivao sam i naplaćivao ono što deli nas osam. Al tada to što radim ne bi se zvalo muzika, već plej-bek.

Ivana Ikraš


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Ljubiša Stojanović Luis: Čeka dete i diplomu
Kamere rade a traktor stoji
 
 


     


FastCounter by LinkExchange