Ne znam da li znate za to, ali vatra je mnogo važna stvar! Bez nje bi mi, ljudi, još živeli u pećinama, goli, bosi i divlji. Pošto smo svi poreklom iz Afrike, tamo su pre mnooogooo vremena naši pra-pra-pra-pra-bake i pra-pra-pra-pra-deke šetali goli golcijati i skupljali plodove i travu, hvatali male životinje i jeli ih onako sirove. Verovatno bismo i mi danas isto tako živeli, da oni nisu ukrotili vatru. Naravno, ako nas do tada ne bi pojeli lavovi, hijene, leopardi, gepardi i druge opasne grabljivice iz Afrike!

LJudi su se ispočetka, kao i sve ostale životinjke, jako plašili strašne vatre. A kako je nastajala ta vatra? Pa lepo, bude oluja, pa munje i gromovi, pa udari munja u neko suvo drvo i - eto ti požara! Onda je nastajao opšti bežanjac: slon gazi preko jadnog lava, antilopa i leopard se drže za šapu i kopito i zajedno beže, zmija se obmotala noju oko vrata i viče mu da trči brže!

A ljudi? I oni beže, naravno. Onda je jednom neki radoznali primitivni čovek došao do jedne male vatre koja je ostala posle velike vatre i osetio da mu je toplo. Onda je pomislio: auuuu, pa vatra je topla; a toplo je dobro. Drugi put je naišao na malu vatru kad je bio gladan, i slučajno našao na ostatak neke jadne životinje koju je vatra ispržila; valjda na nekog praistorijskog zeca. Onako gladan, uzeo je praistorijsku zečetinu i počeo da žvaće i glođe. "Mmmmm, al' je ovo ukusno!", pomislio je taj prvi čovek koji je jeo pečeno meso. I tako je čovek shvatio da mu vatra nije samo neprijatelj, nego da može da bude i mnogo dobar prijatelj.

Onda je čovek prilazio vatri posle velikih požara i prenosio jedan njen deo na neku debelu granu. Tako uhvaćenu vatru koristio je da pravi praistorijski roštilj, ili da se zgreje kad je hladno (jeste, u Africi je baš hladno noću). Međutim, problem je bio što se vatra brzo gasila. Onda su se ljudi dosetili, pa su hranili vatru: znali su da ona voli da jede drvo, pa su je hranili granjem.

E, sad je tu nastajao problem: dođu neki praistorijski huligani, pa ukradu vatru za sebe! Šta sad? Navikli smo na pečenje i toplotu; ko će čekati do novog požara da bi se vatra ponovo uhvatila? Tu su na scenu stupili praistorijski pametnjakovići koji su primetili da, ako se dva posebna kamena sudaraju, iz njih skaču varnice - deca od vatre.

Onda su oni uzeli te kamenove i udarali jedan s drugim sve dok se varnice nisu pojavile. Ako odmah nahraniš tu decu suvim grančicama, vatra poraste, i dobiješ vatru a da ne čekaš da munja udari u neko drvo. Tako su i uradili! LJudi su sada uz pomoć vatre, koju su pravili kad su hteli, bili uvek u toplom, pa su još jeli pečeno meso, pa su čak postali jači i od lavova! Eto, tako su ljudi ukrotili vatru.