Stručnjaci za srpsku krivicu i demokratske integracije, često, kao dokaz svoje moralnosti, inteligencije i učenosti, ponavljaju pitanje: Da li se Srebrenica dogodila? To u stvari i nije pitanje, to je presuda. Pre odgovora na ovo pitanje (presudu) treba, radi potpunijeg uvida u istinu, odgovoriti na nekoliko drugih pitanja:

1. Kada je Srebrenica počela?
2. Zašto se dogodila?
3. Na šta se misli kada se govori o Srebrenici?
Lanac stradanja je poprimio razmere tragedije kada su srebrenički muslimani predvođeni ratnim zločincem sa rukama krvavim do lakata, Naserom Orićem, počeli da čine zverstva po srpskim selima oko Srebrenice, ubivši, pritom, preko tri hiljade ljudi. Ubijali su muškarce, žene, starce, decu, vojnike i civile, pa čak i stoku. Posle tih zverskih pohoda oni su se vraćali u demilitarizovanu zonu Srebrenice pod zaštitu trupa Ujedinjenih nacija. Vrativši se među svoje, oni više nisu bili zlikovci, već očevi, sinovi, braća, muževi, rođaci-nedužni civili. I tako više puta. Niko u demilitarizovanoj zoni pod zaštitom Ujedinjenih nacija, ama baš niko, nije čuo krike zverski pobijenih Srba. Niko, pa ni trupe Ujedinjenih nacija u Srebrenici, nije video krvave ruke mudžahedina iz Srebrenice.

Ratna sreća je promenljiva; dogodio se drugi čin srebreničke nesreće. Na kraju su ostali preživeli sa svojim bolom i svojim tragedijama. Ludilo je završeno, trebalo je ožaliti svoje mrtve i uhvatiti se u koštac sa životom. Ostala su dva obeležja srebreničke nesreće: u Bratuncu i Potočarima.

Kao što su razdvajali žive, oni koji trenutno odlučuju o međunarodnim poslovima, razdvojiše i mrtve. Bratunačke žrtve i ne pomenuše i ne primetiše da ih ima, dok od žrtava iz Potočara napraviše svetske mučenike. Znači li to da mrtvi Srbi nisu mrtvi ( možda i nisu!!!), ili je, pak, svejedno što su mrtvi. S druge strane, od oko dve hiljade mrtvih muslimana se napravi osam hiljada. Vredi li svaki njihov život nekoliko života, a svaka njihova smrt nekoliko smrti? Mnogi od tih, kako kažu, osam hiljada mrtvih muslimana svrstani su u žive mrtvace, jer se vode kao mrtvi, a zna se da su živi.

Čudna je situacija nastala. Sa jedne strane se mrtvi Srbi tretiraju kao da su mrtvi, tj. kao da su živi, dok se sa druge strane, mnogi živi muslimani tretiraju kao mrtvi. Ti živi mrtvaci su poseban fenomen koji zbog niza mogućih posledica valja ozbiljno proanalizirati. Može se, na primer, iz filozofskog i teološkog ugla postaviti pitanje: Može li mrtvac ponovo da umre? Takođe se, iz ugla filozofije prava može postaviti pitanje u vezi pravne i poslovne sposobnosti tih živih mrtvaca.

Objašnjenje za ovu veliku konfuziju o živima i mrtvima je prosto. To je posledica pokušaja da se laž pretvori u istinu. Treba jednu veliku laž- da su Srbi glavni (jedini!?) krivci za rasturanje bivše Jugoslavije- prikazati kao istinu. To je jedino moguće ako se mrtvi jedne strane tretiraju kao da su živi, a jedan broj živih, sa druge strane se tretira kao da su mrtvi.

Ako ovakva tretiranja živih i mrtvih budu prihvaćena od javnog mnjenja zapadnih zemalja, onda je mentalno zdravlje tog dela sveta zabrinjavajuće, a o njihovom moralu da i ne govorimo. Takav svet nema budućnost- to je svet koji se ruši. On je, možda, već mrtav, a da to i ne zna.

Budimir Mrdović, Aranđelovac

Povod mog obraćanja redakciji Glasa je nečuvena blamaža na koju je osuđen svaki naš građanin ukoliko, ne daj bože, ostane bez novca u stranoj zemlji, a naivno računa da će mu pomoć stići iz države matice.

Već dva meseca se nalazim u Tel Avivu, u programu sponzorisanom od Vlade Izraela, na tromesečnom postdiplomskom kursu, u kome učestvuju lekari iz celog sveta. Pre nego što sam krenuo na ovo putovanje, moji ljubazni domaćini su me obavestili o tome da Vlada Izraela finansira samo jedan (dobar) deo našeg boravka ovde, a da ostatak troškova moramo finansirati sami. Preispitao sam situaciju, pogledao dobro u svoj novčanik i video da ma kako bedna moja doktorska plata ovde bila, ipak je sirota dovoljna da pokrije taj neveliki minus. Elem, spakovao sam kofere i pošao na put. Ni slutio nisam u kakve ću nemoguće situacije zapasti zahvaljujući nerazumnoj inofinansijskoj politici sopstvene države.

Naivno sam računao da ću svoju platu, budući da nemam kreditnu karticu, moći da podignem u Izraelu na taj način što će mi je moja familija proslediti putem "Vestern Uniona". Na moje ne malo iznenađenje pre mesec dana dobio sam informaciju da "Vestern Union" u Srbiji može novac samo uneti u zemlju ali ne i izneti. Ovde se nalazim u društvu doktora iz velikog broja zemalja od kojih su neke razvijenije, neke podjednako razvijene, a neke nerazvijenije od naše. Ni od jednog doktora nisam čuo nešto slično (raspitivao sam se) - svi mogu dobiti novac iz svoje zemlje putem "Vestern Uniona".

Dobro sad, nije ni prvi ni poslednji put da smo u nečem mimo celog sveta, nekako ću preživeti, naivno sam razmišljao prebrojavajući neke od poslednjih šekela (izraelska moneta) u džepu. Od familije sam dobio informaciju da mi novac može stići preko banke ako otvorim svoj račun u izraelskoj banci (veoma komplikovano) ili da može stići na već postojeći račun nekog prijatelja ili organizacije. Pomislih opet da zamolim svoje domaćine da na njihov račun, to jest račun Tel Aviv Univerziteta moj novac stigne. Naravno nisu imali ništa protiv. Dadoh broj računa mojoj familiji, usput pozajmivši novac koji sam u međuvremenu potrošio, i opet naivno, skoro umiren, nastavih svoja posla ovde čekajući da neophodna sredstva pristignu. Posle 5-6 dana stiže ponovo odgovor moje familije da novac ne može stići na pomenuti račun, već da moram poslati zvanični dopis Univerziteta u kome se garantuje da je to njihov račun. Ovaj put, već prilično iznerviran, zovem ponovo svoje domaćine i tražim od njih pomenutu uslugu. Bez problema dobijam svedočanstvo. Šaljem ponovo zvaničan dopis mojoj familiji u kome se garantuje da novac stiže meni na taj i taj račun.

Novca više nemam, prošlo je već više od mesec dana kako čekam da mi sredstva stignu, kolege doktori počinju već čudno da me gledaju, neki od njih znaju za moj problem. Zar je moguće da u državi koja se nalazi barem geografski u Evropi, stvari funkcionišu na ovako primitivan način - misli su što moje, što mojih kolega ovde.

Danas ponovo dobijam dopis od moje familije da banka ne može da pošalje novac, već da traži profakturu Univerziteta... Ovde ću biti još duge dve nedelje...

Dr Dušan Rončević, Institut za neurologiju, iz Tel Aviva

Stanari zgrade u Takovskoj 56 i 58 u potpunosti podržavaju opravdani protest svojih sugrađana iz Ulice Jurija Gagarina, a protiv doseljavanja Roma u taj deo grada.

Preko puta naših zgrada nalazi se semafor i tu je uvek oko desetak Roma koji peru šoferšajbne. Iako nemamo ništa protiv romske nacionalne manjine, ne možemo da vam opišemo tu dreku, vrisku i ciku uz svu buku u Takovskoj ulici. Deru se "bate, bate daj 20 evra, bate, bate pomozi itd". Najuporniji su kada vide kola strane registracije. Vozači trube, izlaze da se biju, a dešavalo se i da pljuju po kolima. Mnogo puta smo zvali policiju. Oni dođu, oteraju ih, ali ubrzo eto njih opet. U još većem broju i dižu još veću buku.

Što se tiče đubreta koje ostave iza sebe- to je priča za sebe. Pivske flaše, kutije od cigareta, novine koje pale po ulici. Ipak je to širi deo tzv. "plave kuge". Najinteresantnije je kada čistač iz "Gradske čistoće" kaže da "neće da čisti iza Cigana".

Gospođu Hrustanović sam gledala na TV. Ono što je naučila napamet o sportskim terminima, tržnim centrima, u to ni sama ne veruje.

Skupština stanara zgrade Takovske 56 i 58

U Starom zavetu je zapisano:"I Bog stvori sve trave i biljke na ovoj zemlji da budu hrana čoveku". Stoga pisac ovih redova postavlja pitanje - da li je za čoveka, ipak bolje da bude vegetarijanac. Ova kategorija ljudi mnogo manje oboljeva od bolesti srca i krvnih sudova, duže žive, a i deca mogu da budu vegetarijanci, jer u dobroj kombinaciji određenih vrsta namirnica biljnog porekla moguće je obezbediti organizmu sve neophodne hranljive sastojke.

Pogledajmo samo koliko danas ima debele dece. NJima se svakodnevno servira jaka hrana, meso i slatkiši, a manje vitaminska hrana. Ovo je direktan uzročnik bolesti. Nasuprot tome, ljudi koji više koriste vitaminsku hranu - povrće, vitalniji su i zdraviji. Srpski patrijarh, gospodin Pavle, kažu najviše koristi biljnu hranu, vitalan je i čio iako je na pragu 90-te godine.

No, posle ovog uvoda o biljnoj hrani, vratimo se poskupljenjima životnih namirnica koje se najavljuju - hleb, meso, ulje, mleko, peciva, i dosad skupa ..... I ko zna šta još!! U stilu naslova u Glasu od subote 9. jula - "Sve poskupljuje, a ministar osta suv u Ibru". Ako su ga neki novinari lobirali kao "spasioca" (ispričao je da je izvukao utopljenicu iz Ibra) ministar Velja Ilić je pravi vrag i "pronalazač" u vezi malinara. Naime, pomenuti ministar preporučuje malinarima da kupe kargo - avione i da maline onako sveže prebacuju do NJujorka, Londona, .....

Eto primera da Srbija napreduje skokovito! Posle Pozitivne studije izvodljivosti, "uklapamo" se u standarde. Primer: otišla cena benzina čak 11 odsto, struja za 9,52 odsto a nećemo dugo čekati lančane cene. Enormnim povećanjem cena struje, Republička Vlada je sirotinji - što će reći dvotrećinskom stanovništvu Srbije, otvoreno bacila rukavicu u lice. "Stručna" objašnjenja, pozivajući se najčešće na evropske cene energenata. Tako se pozivala gospođa Kori Udovički, uz punu podršku kolege Božidara Đelića. Sadašnja vlada nije ništa bolja. Primer je ministar finansija Mlađan Dinkić, optimista bez granica, kad tvrdi da će se "inflacija zadržati u okvirima prošlogodišnjeg rasta cene", odnosno na oko 13 odsto.

Stižu nas evropske cene, a afričke plate, u situaciji kad imamo milion nezaposlenih, kolaps privrede, a da nevolja bude veća i poljoprivreda podbacuje. Izgleda, jedino su dobro rodile maline, ali ne znamo šta ćemo s njima. Tako ćurke i ostale domaće životinje postadoše kao i neki ljudi - vegetarijanci.

I tako zbog cena, poreza, straha od inflacije, te gubljenja posla, narodu nikad teže. Po običaju, Srbi trpe, ćute, gunđaju i na ulicama, u kafanama, na pijacama i drugim javnim mestima psuju i olajavaju aktuelnu vlast. A političari optimisti bez pokrića, e ispada da su poskupljenja u "interesu" naroda. A što se tiče vegetarijanca, samo da ne jedemo korenje.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac

Poštovani gospodine Rodiću, živim u ovoj Americi godinama i kao svaki pošten Srbin, uvek sam računao na makar relativnu slobodu i poštenje štampe, kako ovde, tako i u našoj Matici. Ipak, posle pritisaka na vaše novine shvatio sam pravu istinu.

Odavno me je muči pitanje - ko je stranka G-17? Kada sam pronašao na kompjuteru sve o njima, postalo mi je jasno zašto je u mojoj jadnoj Srbiji tako teška ekonomska i politička situacija. Da li narod zna uzroke?! Vi verovatno znate i borite se. Vama i Vašim kolegama želim mnogo uspeha u radu, a našem srpskom narodu mnogo sreće u borbi za opstanak.

Dobrivoje Antonić, Sjedinjene Američke Države