GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 10. 7. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Boris Bizetić ugostio Glas posle promocije svojih "sabranih nedela"

Igra kao način života

Prvo što ujutru pomislim je kakvo ću sitno zadovoljstvo prirediti ljudima oko sebe i sebi samom

Tvorac je hteo da dobijem više talenata, uz genetiku i neki karakter, valjda sam i ja malo zaslužan za njihov plasman - kaže o sebi Boris Bizetić, čija karijera, kako on kaže, u "popularnim umetnostima" traje 35 godina. Sa dvadeset je imao hit "Ako jednom vidiš Mariju", posle čega je sedamdesetih usledilo preko 500 pesama koje je pevalo četrdesetak najpopularnijih pevača domaće muzike toga vremena. A onda je Bizetić "porodio" "Rokere s Moravu" i kasnije "BB šou", da bi ovih dana izdao "sabrana nedela" na šest nosača zvuka, sa 126 odabranih pesama "moravskog roka"

- Bolje da kažem da su to "nedela" nego da neko ko ne ume ni pismo tetki u Kragujevac da napiše da to ništa ne valja - kaže Boris. - Ne bih mogao da kažem da najviše volim da radim ovo ili ono, mogu da kažem samo šta sam u određenom periodu svoje karijere voleo da radim. Nisam rođen da bih radio, a vredan sam, niti mi je glavna misao da samo treba praviti pare. Prva pomisao na početku dana mi je kakvo ću sitno zadovoljstvo prirediti ljudima oko sebe i sebi.

- Život je nepredvidiv i ne pravim dugoročne planove. Ne uzdam se u zadatu reč, ne verujem u obećanja. Knjiga prijatelja mi se svela na četiri-pet imena. Ružičasti pogled na svet mi se od detinjstva okrunio. Očekivanja su mi samo u odnosu na ono što je u mojoj moći, sve što je van toga ne iznenađuje me, dogodilo se ovako ili onako. Očigledno nisam mudar, jer svake godine padam na istim greškama, i dalje verujem u dogovor, bez obzira na to da li je reč o privatnom ili poslovnom "resoru".

Volim konje i ne mislim na svinje

Kako život teče, sve više volim životinje od ljudi.
- Volim konje iako konja nikada neću imati. Kažu da su pacovi i svinje najinteligentnije životinje, pacova baš ne bih gajio, a kad jedem kremenadlu uopšte ne mislim na svinje.

Zbrka u Zimbabveu

- U Zimbabveu, tokom gerilskog rata, pre dolaska Mugabea na vlast, Jugoslavija je pomagala oružjem tamošnji pokret. Jedna radio-stanica koja je emitovala program za svoje gerilce, 29. novembra, u znak zahvalnosti, čitav sat je puštala "Rokere s Moravu" jer su mislili da je to naša vojnička muzika. Videli su omot sa šajkačom koja podseća na vojničku kapu. Ovu priču čuo sam od čoveka koji je radio u nekoj našoj ambasadi u zemlji u okruženju.

Zaista ne mogu da izlazim s pancirom i štitim se od svega i svakome prilazim sa podozrenjem. Sa 16-17 godina sam zapatio gastritis kao rezultat svog dotadašnjeg života. Detinjstvo mi je bilo takvo da najmanje što je moglo da me zakači je taj gastritis, i doguram do danas bez čira. Mogućnosti za frustraciju ili sekiraciju u životu su nebrojene...

Zamislite da polazim iz svog stana sa strahom da li ću danas biti zeznut dvaput ili šest puta? Ne mogu tako. Dosta je i što moram da pazim da ne stanem u kučeću šitinu. Ako sam promašio šest takvih prilika na potezu od Kalemegdana do Terazija, kao da sam dobi na lotu, kao da sam se popeo na neki veliki vrh i zabo zastavicu.

Verujete li da su prošle godine, prvi put za deset godina koliko stanujem ovde, oprali Ulicu cara Uroša. Mi ležemo u zoru, a ovi šmrkavci koji peru ulice prođu Jevremovom, Jovanovom i tako deset godina i čijem ih, kao što čujem đubretare.

Ne misli da su svi mladi lepi i da su sva deca slatka, veruje da od ranog detinjstva deca pokazuju kakvi će biti kad odrastu.

- Tunjavci ostaju tunjavci, potunjeni ostaju potunjeni. Siledžije se od malih pretvaraju u velike siledžije. Naravno, ne znamo da li će neko biti poštar, a neko drvodelja, ali te karakterne osobine ostaju, a karakterčići prerastaju u karaktere. Ne pričam napamet, sticajem okolnosti, promenio sam nekoliko osnovnih škola i viđam sve te devojčice i dečake koji su izrasli u žene, majke, očeve, muževe...

Razmažena deca, u ovoj priči, imaju posebno mesto. Iako dobroćudan i šarmantan, bez dlake je na jeziku, mada kaže da je žaoke istupio i da nije lajav, kao što je nekada bio i koliko bi mogao da bude.

- Vidiš, razmaženo derle se suljava niz asfalt jer nije dobilo što hoće. Razmažena deca su slika autoriteta i rada roditelja. Magdalena i ja smo svoju decu vaspitali da budu ponos porodice. Zaštićene su u mnogim segmentima i one su pomalo razmažene, ali to nije to besmisleno razvlačenje po ulici. Nikada se nisu ponašale tako da me je sramota pred samim sobom i da pomislim - ovo je moj neuspeh. Mnogo smo se igrali sa decom i razvijali igru kao način života. I danas, kada smo odrasli, jer imamo te godine, a svi smo deca, to nam pomaže u otklanjanju životnih peripetija, sve pretvorimo igru i sa lakoćom gledamo na problem.

Nije porodici Bizetić sve išlo ko po loju, iako su i Anita (25) i Doris, koja treba da napuni 20 godina, talentovane. Anita je diplomirala režiju, a Doris je savladala zanat tonca, peva, komponuje...

- Ne mogu da idem po kućama i da pričam kako nisam decu terao da se pojavljuju u mom šou program, ali pošto imam priliku da nešto kažem za novine, podvlačim da sam decu pitao, pošto sam prethodno proverio njihov talenat, "Da li neka danas želi da ide sa mnom na snimanje?". Nisam naturao deci da se pojavljuju na televiziji kako bih izvukao neku korist jer sam znao da korist izvući ne mogu. Od malena sam ih savetovao da ne idu po svaku cenu na javnu scenu. A pokazalo se da sam upravu. Kada šaljete decu u školu sa osmehom, a ona se vrate sa suzama jer su bila žrtva isfrustriranih nastavnica, nije vam svejedno.

- Ako bih sebi postavio pitanje "Šta je svrha tvog života, burazeru?", odgovor bi bio da sam dobio satisfakciju za svoje sposobnosti i talente, da se sjajno osećam u svojoj porodici i što, kad prođe slava, potrošim pare i suočim se sa sobom - iza mene ostaju moji naslednici. Nisam nikakva zvezda, ćaskam s kasirkom u bakalnici, a ljudi me doživljavaju kao čoveka iz komšiluka. Ne vodim lažan život. On je takav kakav je. Kada se osvrnem na karijeru, vidim da sam provocirao emocije, bilo setu u oku ili suze do smeha uz "Rokere s Moravu".

Posle "Rokera", kaže, nije bilo takvog projekta koji bi imao štosne, duhovite, inteligentne tekstove, kakvi su još manir Ramba Amadeusa i Đorđa Balaševića.

- U početku sam "Rokere" definisao kao parodiju na sve i svašta, posle sam rekao da su oni i estradna zabava, i da su skeč, da su šaljiva pesma. Ovo sada je era amatera. Zato što, kad slušate radio, imate osećaj da je strašno skučen dijapazon interpretatora. Danas slušam neke ljude koji me podsečaju na neke, ali nisam siguran da su baš oni, jer strašno se imitiraju među sobom. Misle da sad tako treba da se peva. Individualnost ne cene, a smo individualci sa jakim pečatom mogu nešto da urade.

Slavujka se šminka sama

Slavujka je njegov "alter ego" i, kako kaže, "Roker s Moravu" u suknji, to je prostodušan narodni humor. Ona ima čudan karakter, malo je pakosna, bezobrazna i drska, malo tiranin, ali ima dobru dušu. Vrcava je, kao sve zna, u sve se meša.
- Svi me pitaju za Slavujkinu maramu sa Štrumpfovi. To je u stvari, stolnjak sa dečjeg rođendana koji sam prisvojio. Kad se Slavujka obuče, to je strašno. Kad sam u aprilu išao da snimam "Srećne telefone", šest ljubaznih žena, kostimografkinja i asistenata, presvlačilo me u desetak haljina. Da bih ja rekao hoću u ovih pet da se slikam. Uzdržavale su se da ne puku od smeha, dok sam ja stajao u gaćama, a one su naticale na mene haljine. Naravno, i meni je sve to bilo smešno, ali sam bio smrtno ozbiljan. Sve me je to ludo zabavljalo.
Slavujka se oblačila u običnim gradski radnjama tako što bi moja žena otišla i birala nešto što je najdrečavije i najluđe. Prodavačice su joj govorile: "Znate, nije to za vas". A ona odgovarala: "Da, da nije to za mene. To je za mog muža". Od čega bi ovi u radnji odmah pali u nesvest.
A što sam tek doživljavao kad odem u radnju da biram suknje. Kupci strašno ozbiljni, a u stvari hoće da umru od smeha dok ja biram šta ću. Šetam tamo-amo po radnji. To je zabava, to je život... Trebalo je sve da bude tako da svi polude kad vide Slavujku. Te kombinacije su su budi bog s nama.
Prvu godinu su me šminkali stručnjaci koji su bili mnogo pedantni i spori za mene i moj senzibilitet, te sam se zahvalio i narednih sedam godina šminkao sam se sam. Ušminkam se i pretvorim u Slavujku za deset minuta. Onda Anita za rođendan pokloni tati karmin. Žena mi kupuje mleko za skidanje šminke, snabdeli su me senkama, drečavim zelenim i plavim. Kupovali mi profesionalni puder. Neko mi je samo potreban da mi zakači kike, a i to sam sam naučio. Ali, to je naporno jer je taj glas koji sam proizvodio, to vriskanje i još dijalog od tri minuta, to je mnogo teško. Posle jednog seta od 10-12 viceva, potpuno sam bio oronuo. Drugo, ona zategnuta marama pokrije uši, sve čijem slabije. Dok je pod reflektorima vrućina kad radimo eksterijer, a ja u suknji ili haljini odozdo bije ladno...

O. Stojimirović


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Boris Bizetić ugostio Glas
Isidora Bjelica promovisala knjigu "Kako sa muškarcima"
 
 


     


FastCounter by LinkExchange