Ovim pismom želimo da upoznamo javnost sa pogoršavanjem uslova za razvoj intelektualne zajednice u Srbiji danas. Nastupila je oseka ozbiljnih i odgovornih intelektualnih diskusija o socijalnim, političkim i kulturnim izazovima sa kojima se suočava srpsko društvo. Širi se krug medijskih sveznalica koje stvaraju privid intelektualnosti. Prostor javnosti ispunjavaju zabave i ćaskanja. Kao da je nastupilo vreme opšteg blagostanja i socijalne harmonije.

Uniformizacija javnog mišljenja
Vapijuće nedostaju dijaloška i polemička mišljenja. Već nekoliko godina u Srbiji se lako zapaža podela na one naučnike, umetnike i intelektualce kojih ima u javnosti na svakom koraku i onih kojih nema. U Srbiji već nekoliko godina teče proces uniformizacije javnog mišljenja. Tamo gde bi se najpre očekivala debata i slobodno sučeljavanje ideja, stavova i uverenja nastupila je monopolizacija jednog stila, nazovimo ga, estradnog intelektualizma. U Srbiji već nekoliko godina imamo naučne skupove na kojima učestvuju uglavnom samo istomišljenici. U Srbiji se već godinama u stručnim i umetničkim udruženjima odvija selekcija na "naše" i "njihove". Potiskuju se u privatnost jedni, a privileguju drugi. Najveći deo štampanih, radiodifuznih i televizijskih medija otvoren je za "naše" i zatvoren za "njihove" intelektualce. Ostavljeni su neki mali javni prostori za one koji drugačije misle.

Mi smatramo da ovakva rđava intelektualna situacija nije nastala spontano. Neka "nevidljiva ruka" sprečava otvorenu, slobodnu i odgovornu debatu na javnoj sceni Srbije. Verujemo da će, ukoliko se nastavi rad te ruke, na javnoj stručnoj i umetničkoj pozornici Srbije presahnuti intelektualni život i svesti na neveselu dosadu. Paradoksalno je da u uslovima pluralizacije politike i medija, iščezava raznovrsnost intelektualnog javnog života.

Ono što je potrebno današnjoj i sutrašnjoj Srbiji, svakako je javna intelektualna debata o svim protivrečnostima našeg naroda i države kao i savremene civilizacije u kojoj živimo.

Neophodna javna debata
Niko nema pravo da monopoliše stručne i umetničke institucije javnog društvenog života. Niko nema pravo da diskriminiše duh i mišljenje. Javne slobode za sve pripadnike intelektualne zajednice - to je jedini put koji se može podržati, danas i ovde. To je osnovni uslov za društvenu racionalnost.

U Beogradu 30 jun 2005.
Mihailo Marković, akademik, Kosta Čavoški, akademik, Miodrag Ranković, univerzitetski profesor, Smilja Avramov, univerzitetski profesor, Ivana Žigon, dramski umetnik, Zoran Avramović, naučne savetnik, Milovan Mitrović, univerzitetski profesor, Ivica Stojanović, univerzitetski profesor, Milomir Stepić, univerzitetski profesor, Boško Obradović, profesor književnosti, Milica Grković, univerzitetski profesor, Miloš Kovačević, univerzitetski profesor, Rajko Kuljić, univerzitetski profesor, Slobodan Antonić, univerzitetski profesor, Radmilo Petrović, univerzitetski profesor, Zoran Obrenović, naučni saradnik, Jovan Pejin, istoričar, Dr Milić Petrović, Dr LJubiša Despotović, Slobodan Vuković, naučni savetnik, Dr Drago NJegovan, Slobodan Kanjevac, profesor filozofije, Dušan Mukobrat, arheolog, Dragiša Kecojević, publicista, Mirko Zurovac, univerzitetski profesor, Momir Milojević, univerzitetski profesor, Aleksandar Jokić, univerzitetski profesor, Pavle Bubanja, univerzitetski profesor, Dragan Jakovljević, univerzitetski profesor, Božo Milošević, univerzitetski profesor, Miroljub Joković, univerzitetski profesor, Slobodan Miladinović, univerzitetski profesor, Vladimir Dimitrijević, profesor književnosti, Miloš Knežević, publicista, Srba Ignjatović, književnik, Radomir Andrić, književnik, Radoslav Bratić, književnik, Milorad R. Blečić, književnik, Alek Vukadinović, književnik

Srpske deobe su dostigle svoj vrhunac. To što se dele najbliži srodnici postalo je uobičajno, pojava koja nas više ne iznenađuje. Deoba na one kojima treba voda a kojima ne iako je ima u izobilju bar za mene je novotarija.

Pitam se kuda su se deli domaćini uvek spremni na gostoprimstvo i dobročinstvo po čemu su, uostalom, bili poznati vekovima. Već je druga godina kako su samodoprinosom dvadesetoro "vikendaša" i starosedelaca stvoreni svi uslovi za uvođenje vode. Međutim, jednog nema. Trideset vlasnika zemlje dali su saglasnost za prolaz cevi preko njihove zemlje, osim glasa iz porodice Nikić. Očigledna paradigma ruralnog "seljaka" sa Beogradskog asfalta na kome prebivaju zluradost, zloba, inat i još mnogo eufemizma... pitanje je psihologa. Tako ćemo u Evropu bez razumevanja za bebu, decu, bolesne i sve one koji bi se odmarali na Rudniku.

Za ovo proteklo vreme o tim problemima je bila upoznata Mesna zajednica Rudnik, Opština Gornji Milanovac, komunalno i sve relevantne institucije. Pa, ipak, niko nije preduzeo ništa da ljudi koji su sve postepeno svojim parama platili, računajući tu i kompletnu dokumentaciju, dobiju vodu.
Ostaje otvoreno pitanje da li su tamošnji pravnici čuli za "ličnu službenost" odnosno pozitivnu službenost, na osnovu koje vlasnik poslužnog dobra mora da trpi da vlasnik druge nepokretnosti koristi u izvesnom smislu njegovu nepokretnost.

Ne treba nam hvala za ono što se u 21. veku podrazumeva da učini država, ali nam treba pravda i razumevanje. Na početku 3. milenijuma za neke je voda mislena imenica. Altruizam-šta to beše.

Ranka Vujović, Novi Beograd

Reforme i reorganizacija zdravstva najteže će pogoditi građane u malim mestima. Povod za moj dopis je najavljivano ukidanje bolnice u Požegi.

Ministarstvo zdravlja treba da zna da bolnica u Požegi radi skoro 55 godina. Zgrada ove ustanove izgrađena je sredstvima građana i njenim parama. U ovoj bolnici godinama su lečeni pacijenti iz Arilja, Požege i Kosjerića. U dva odeljenja, internom i grudnom, uslovi za rad doktora specijalista su teški, jer zdravstvo u malim mestima opstaje zahvaljujući humanitarnoj pomoći humanih ljudi iz ovog kraja koji žive u inostranstvu. Humanost i stručnost doktora specijalista koji su zaposleni u Bolnici Požega je daleko veća od uslova u kojima rade.

Ministarstvo zdravlja bi trebalo da pomogne bolnice u malim mestima. Treba imati u vidu da ogromna većina građana nema para da kupi autobusku kartu do Užica, u slučaju da se realizuje izmeštanje bolnice iz Požege u Užice, (kao što se uveliko priča i govori). Ministarstvo zdravlja treba da zna da većina građana nema para da kupi lekove za najobičniju prehladu. Ministarstvo zdravlja i Zdravstveni centar Užice, trebalo bi da traže saglasnost građana da li oni pristaju da se bolnica izmesti u Užice.

Uveliko se govori da bi odlukom Zdravstvenog centra Užice trebalo da bude uveliko smanjen broj postelja u bolnici u Požegi, i da se prostor ustupi Staračkom domu, koji je otvoren u prostorijama Grudnog odeljenja. To je pogrešna odluka, jer opet puca gde je najtanje, po građanima i ide na štetu pacijenata i bolesnima iz Požege, Arilja i Kosjerića. U požeškim selima ima velik broj napuštenih društvenih domova koje niko ne koristi, a koji propadaju. Te društvene seoske domove lako je preurediti u staračke domove.

Građani Požege apeluju na Ministarstvo zdravlja i na Zdravstveni centar Užice. Bolnicu Požega bi trebalo pomoći i da opstane i da radi u boljim uslovima. Neka se po selima grade starački domovi, jer ima dosta napuštenih zgrada koje nisu u funkciji. Građane Požege je pogodilo i to što je iz sastava ove Bolnice iseljeno i porodilište i dečije odeljenje, koje je preseljeno u Užice pre skoro tri decenije. Sama Užička bolnica je nedovoljna da pruži pomoć građanima iz 20 gradova Zlatiborskog okruga.

Ukidanja ove bolnice je nedopustivo bez saglasnosti građana jer je od njihovih para izgrađena bolnica. Reforme u zdravstvu treba sprovoditi u velikim gradovima i velikim zdravstvenim centrima. Ako se ovako nastavi, pravo na zdravstvenu zaštitu biće privilegija bogatih i onih koji imaju prijatelje i novac. Ogromna većina građana to nema. Građani Požege su s pravom zabrinuti.

Takođe upućujem javnu podršku redakcijama Glasa javnosti i Kurira i nadam se da će pritisci pojedinaca iz vlasti prestati.

Ratko Bolović, Požega

Prosto ne mogu da se čudom načudim. U našim pisanim medijima se svaki dan čuju glasovi izvesnih analitičara koji ne prestaju da se bave POLITIČKOM pozadinom koncerta "dugmića". Pobogu, da li je moguće? Zar sve što se lepo desi mora da ima hiljadu i jedan negativan komentar? Zašto se uopšte priča i da li je moguće da neko može, i to javno, da kaže da je Brega supernegativac i pokvaren čovek...

Ja, a verujem i velika većina ljudi koji su došli na hipodrom, provela se fenomenalno uz muziku moje mladosti, koju vrlo često sve ove godine slušam. I ne smatram da sam zbog toga manje vredna ili muzički neobrazovana. Slušam i klasiku i džez, pa i narodnu muziku kada to zahteva situacija.

Ali žestoko me je uvredio Cane iz Partibrejkersa, kada me je povezao sa Mirom Marković samo zato što volim "dugmiće". Pa kada je toliko zajedljiv, neka on napravi ovakav koncert, pa ćemo ga onda komentarisati! A šta bi se desilo da dođe bend koji svira muziku iz filmova pedesetih godina? Pa išli bi današnji starci, jer ih to podseća na njihovu mladost. Da li bi i to imalo političku pozadinu?

Jednostavno, koncert je održan, nama pored zvučnika je bilo savršeno i tu je kraj. Posle 16 godina mi u srednjim godinama smo imali lud provod, a vidim da su se i mnogo mlađi dobro zabavljali. I svim dušebrižnicima savetujem da mirno spavaju, Bijelo dugme više ne postoji. Što se mene tiče, šteta!

Aleksandra Marković, Beograd