Akcija izaziva reakciju. Nema prostijeg, a tačnijeg
principa. Ako bijete ženu, vaša ćerka će se sigurno zatreskati
u nekog lokalnog giliptera. Ako napišete nešto o Dinkiću, Dinkić
će da podigne svoju BIA (Beskrajnu Inspektorsku Armiju) na vas.
Ako se zezate sa Brankicom Insajdericom Stanković, moraćete da
izručite Radovana Karadžića ne biste li izbegli hapšenje...
Ovom prirodnom zakonu podležemo i mi Srbi. Ako nam svako veče
pred spavanje čitate priču o Srebrenici, poželećemo da je više
nikada ne čujemo u životu. Ako se svako okupljanje poslanika pretvori
u svađu o Srebrenici, sledeći put izabraćemo neke druge poslanike
koji će da se svađaju o nečemu drugom. Ako nastavite da pozivate
Natašu Kandić u goste, promenićemo kanal...
Od kako je emitovan onaj snimak zločina "Škorpiona",
gledali smo svojevrsne Olimpijske igre za NVO-profitere. Nataša
Kandić i kompanija jedva su uspevali da iz studija B92 stignu
do izložbe o Srebrenici, zatim zauzmu svoja mesta na tribini o
Srebrenici, pa otrče na konferenciju o Srebrenici, sa koje odjure
na debatu o Srebrenici, posle čega se upute na forum o Srebrenici,
da bi na kraju prisustvovali i skupu o Srebrenici. Sve vreme su,
pri tom, stranim medijima koji ih predstavljaju kao ovdašnje stubove
demokratije i slobode mišljenja, redovno davali izjave o svojoj
"mučeničkoj ulozi" u otkrivanju "istine" o
Srebrenici.
Paralelno sa tim, Bojan Pajtić ispred Izvršnog veća Vojvodine
predlaže da se u Srbiji proglasi dan žalosti zbog Srebrenice (da,
onaj isti Bojan Pajtić koji je uveravao Srbiju da nema potrebe
za Danom Bodruma - zamislite, još je na slobodi), a organizatori
Egzita donose odluku da ceo festival umukne na nekoliko minuta
u noći između 10. i 11. jula, u znak sećanja na Srebrenicu...
Da ne liči na Nenada Čanka, bilo bi kandićevski. Kad smo već kod
Egzita, šta radi ta Maja Gojković - kog će nam đavola radikal
na vlasti u Novom Sadu, ako Egzitovci mogu da ćute kako im volja?
Histerična kampanja "Svi Srbi su krivi za Srebrenicu",
na kraju će nas naterati da pomislimo: "Dosta nam je više
'istine' o Srebrenici". Akcija izaziva reakciju.
Znate, Amerikanci nikada neće usvojiti rezoluciju o Hirošimi
i Nagasakiju, da ne pričamo o Iraku, Milici Rakić, Indijancima...
Englezi nikada neće proglasiti Dan žalosti zbog Foklandskih ostrva.
Hrvatima ne pada na pamet da ućutkaju "Splitski festival"
zbog Jasenovca, odnosno bombardovanja kolone izbeglica u "Bljesku"
i "Oluji". Bošnjaci se, da se kladimo, ni za 100 godina
neće izviniti zbog stradanja Srba u Sarajevu, ili oko Srebrenice,
ili što je Izetbegović odbio Kutiljerov plan.
Srbi, međutim, umesto da nauče nešto od Amerikanaca, Engleza,
Hrvata i Bošnjaka, uporno galame o zločinima "u naše ime".
I onda, logično, Senat SAD jedino nas, specijalnom rezolucijom,
proglašava krivcima za zločin koji se dogodio deset godina ranije.
Vrlo je moguće da je to povezano: Ako galamite o zločinima "u
vaše ime", klepi vas Senat. Problem akcije i reakcije.
Piše: Miodrag Zarković
