Poštovani urednici Glasa i Kurira, uvaženi ministre kulture i medija i cenjeni ministre finansija, teško je ostati ravnodušan i miran u praćenju obračuna ministra finansija i njegovog stranačkog štaba sa listovima koje "demos", najšira javnost prihvata kao "svetlo u tunelu tranzicije". Reč je o sukobu interesa na relaciji ministar finansija Mlađen Dinkić i listova Glas i Kurir iz Beograda.

Podržavamo svako insistiranje na principijelnoj primeni zakona, mada živimo u društvu organizovanog bezakonja, pravnog haosa, selektivne (privatno-proizvoljne) primene propisa. Ukoliko ministar finansija zaista štiti društvene interese i radi za bolji život ovog naroda, onda bi mogao dobiti podršku. Međutim, koliko se iz medija može saznati, "ofanziva" ministra protiv Kurira i Glasa ima-transparentnu pozadinu i klasičan slučaj samovolje ministra finansija.

Pošto sistematski i pomalo analitički pratim mnoga glasila na našoj medijskoj pozornici, a imajući u vidu i stavove šireg kruga mojih kolega, prijatelja i poznanika, osećam potrebu da kao čitalac kažem moje mišljenje, za koje smatram da bi možda doprinelo rasvetljavanju antimedijskog "slučaja Dinkić". Zašto sam u ovom slučaju na strani Glasa i Kurira? Zato što ovom narodu i ovoj državi ovakva dva demokratska i narodna glasila trebaju.

Drugo, zato što njihova uređivačka koncepcija, najvećim delom, objektivno "slika" našu turobnu društvenu, političku, socijalnu i kulturnu stvarnost. Treće, zato što ova dva lista spadaju u najuži krug (mali broj) glasila koja štite narodne-nacionalne interese od tehnobirokratskih i profitpolitičkih (stranačkih) moćnika. Ova dva patriotska i demokratska glasila ohrabruju građane, vraćajući im nadu da još ima šansi da se u borbi za slobodu i hleb spasemo od kolonijalne sudbine.

Zaista, sa stranica ova dva lista zrači istina o nama u kaljuzi tranzicije, šumi globalizma, sumraku razuma i morala. A narod je mudro rekao" ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju". Samo, treba u novinarstvu danas imati visok osećaj profesionalne odgovornosti, građanske hrabrosti i ljudske solidarnosti, pa stati u odbranu nacionalnih interesa, budućnosti ovog naroda. Verovatno se zato (na primer) Kurir više čita na ulici, u autobusu, restoranu i na radnom mestu nego kod kuće.

Antimedijski "slučaj Dinkić" po stoti put pokazuje da je sistem informisanja u najdubljoj krizi, da je novinarstvo degradirano kao nikad u svojoj istoriji, da su potrebni projekti njegove reforme i odgovori na stara i nova otvorena pitanja, najzad, nužna je državna strategija u ovoj izuzetno značajnoj delatnosti. Prof. dr Milivoje Pavlović, profesor Megatrend univerziteta, u svojoj knjizi "Odnosi s javnošću"(2003) piše: "Medijska stvarnost prepuna je drastičnih primera svesnog laganja, namernog širenja dezinformacija, u koje spada i svako površno prikazivanje, neproblemsko izveštavanje i prećutkivanje ključnih činjenica (227. str.)... kako kaže Lorimer, Nova politička elita, koja je prigrabila sebi privilegiju da pravno, politički i etički arbitrira u svim nasleđenim sporovima iskazivala je veliku nervozu kada bi u medijima (ili parlamentu) i sama postajala predmet kritike (237)..."

Sistem informisanja ne sme se više urušavati, gušiti, saplitati, degradirati, učauravati u stranačke atare i prepuštati samo surovim zakonima tržišta i zloupotrebi od strane moćnih klanova. Zato je potrebna reforma bez odgađanja i izgovora za nečinjenje i neprofesionalno ponašanje. Pogledajmo kako bez odgovarajućih sankcija "mirno teku reke" medijskog "mulja" u informativno-komunikacionoj "dolini", zagađujući čovekovu mentalnu i kulturnu sredinu. Pogledajmo i pokušajmo prepoznati, naslutiti nacionalnu i kulturnu sredinu i nacionalni interes i profesionalnu odgovornost u statusu obrazovanja na radio-televizijskim stanicama, pa i u slučaju RTS, koja je na najniže grane dovela obrazovni program(ukidajući mnoge emisije, a neke dajući kao simulaciju).

Ostaje da se vidi da li će Vlada Srbije i njena dva ministra za finansije i medije učiniti nešto u korist prevazilaženja haosa u medijskoj sferi i samovolje"vlasnika budžeta" iz stranke G 17 plus.

Prof. dr Drago T. Pantić

Interesantno je da svetski i domaći političari istovremeno "znaju tačno" kolike su razmere zločina u Srebrenici. Kad će srpski političari javno da iznesu istinu koju sigurno znaju, o srpskim žrtvama sa tih područja? Ako se za to ne pobrinu srpske vlasti, ko će da objasni svetu da se naprimer, Srbi iz srpskih sela u okolini Srebrenice nisu sami klali. Nisu sami sebi ni glave odsecali, palili svoje kuće, i svoju rođenu decu na Badnje veče zakucavali na vrata.

Zar nijedan "demokratski" političar u matici ne zna da humanost, pravo i pravda moraju jednako da važe za sve, inače ne bi bilo ni pravde ni humanosti. Zašto dozvoljavaju da se te vrednosti u Srbiji transformišu u jednostrano i diskriminatorsko delovanje, na štetu srpskog naroda i srpskih žrtava? Zar nije krajnje vreme da i oni medije stave pod lupu zbog jednostranog, često i nedokumentovanog optuživanja isključivo našeg naroda i Srbije? Posebno od te srpske i ljudske kolateralne štete koja sebe naziva borcima za ljudska prava, a kojima je jedini cilj da kolektivno i paušalno optuže Srbe kao zločince.

Na čuvenom video-zapisu, koji je Nataša Kandić dostavila RTS-u, nije dokumentovano streljanje 8.000 ljudi, već šest. Da li je neko, ko je umesto uniforme nosio civilno odelo, a umesto CD plejera noževe, bombe i pušku s redenikom preko grudi, čime su unutar te demilitarizovane zone dugo ubijani nezaštićeni srpski civili po obližnjim selima oko Srebrenice, bio ratnik ili civil?

Ovo ne govorim da bih na neki način umanjio neprihvatljivost streljanja koje smo videli. Sve što nam se dešava, može biti deo nameštene utakmice, u kojoj je domaćim igračima zadatak da srpskom narodu i Srbiji daju što više autogolova. Neki to čine svesno i za to su nagrađeni, a neki im u tome pomažu tako što u svom neznanju i naivnosti podmetnu nogu koja, nažalost, ipak skrene loptu u pogrešan gol. I slučajni i angažovani podmetači su nam poznati. I među vama u matici, i među nama u rasejanju mnogo ih je pametnih koji se prave budalama. Niko ne govori i ne poziva se na činjenicu da su ratna dešavanja u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, izuzetno dobro dokumentovana i snimljena sa satelita prekookeanskog i moćnog poglavice planete zemlje. Da li zaista neko može da vas ubedi da Amerika, koja raspolaže tehnikom uz čiju pomoć vide "iglu u plastu sena", i koja je za vreme rata, a posebno pre i za vreme "Bljeska" i "Oluje" dosta srpskih "igala" otkrila i muslimanima i Hrvatima, ne bi li sa zadovoljstvom dokumentovala streljanje 8.000 muslimana?

Taj snimak nije relevantan dokaz ni za papagajske tvrdnje i insistiranje na usvajanju deklaracije, u kojoj će se potencirati zločini nad muslimanima iz razloga što je: "Srebrenica postala simbol ratnog zločina u Evropi i celom svetu".

Nikola Janjić, predsednik Srpskog saveza u Švedskoj

Svedoci smo šta nam je gospođa politika, doduše ružna i nakaradna, napravila od društva. Večito je bila u prvom planu dok smo je slepo sledili. Prodavci magle i jednoumlja, čak i danas kada smo se, navodno, domogli demokratskog pluralizma, nesmetano manipuliše društvenim bićem i društvenom nadgradnjom.

Armija pohlepnih, bolesno vođena željom da bude pošto-poto na vlasti, jer zna - gde je vlast tu je i moć, samo potvrđuje ovu tezu, a sve smo sami dozvolili. Neformalni centri moći, preko tajkuna i tajkunčića, slepo i nadahnuto sprovode sve ideje i zamisli koje im pristižu od raznih belosvetskih emisara.

Jednom prilikom sam rekao da su društvena svest i njegova nadgradnja proizvod stanja u privredi i društvu. Usled neprekidne erozije morala, koja je svesno devalvirana kroz proces propadanja privrede, dešava se da i ono što nam je do juče bilo sveto i na pijedestalu, danas je izloženo ruglu i podsmehu.

Sve to se godinama reflektovalo i kroz našu ZVEZDU, a ni ona sama nije ostala pošteđena. Zvezda je ovde gde je. Svaka čast i čest svim velikanima našeg i Zvezdinog bogatog igračkog fundusa. Takvi smo kakvi smo. U svemu smo sposobni, srpski opanak je drčan i vičan. Vazda bio drčan stići, pomoći i uludo glavu za rad tuđih interesa izgubiti. Ne daj se Zvezdo moja, jedina i istinska vodiljo, časti i dostojanstvenosti života. Harali te razni dušmani i nejaki Uroši, padala si i dizala se, rasli smo i stasavali uz tebe.

Mešetara i nabeđenih zvezda i zvezdica uvek je bilo i biće. Upropastitelji srpskog fudbala, kroz nabeđene veličine, samo pokazuju, po ko zna koji put, da im je samo stalo do njihovih interesa, a nikako do tvoje veličine i sjaja kojim moraš da sijaš. Zvezda je zvezda i u to ime sve ove i one iz senke, mešetare i tajkunčiće, molim: idite na drugu stranu, jer će se samo tako pokazati kakve ste vi bili "veličine" - upropastitelji srpskog fudbala, zarad tričave šake dolara. Tu je još jedna opaka bolest, koja kroz raznorazna nabeđena imena mešetari i navija, maliciozno i dušmanski, zarad svojih pozicija i interesa.

Javno lobirajući za pojedine kandidate, sebi na taj način garantuju debelu ladovinu u budućnosti. "Delije" su uvek bile delije. To će i ovoga puta da potvrde i dokažu. Znale su "delije" kada su sa njima manipulisali, znale su "delije" kada je trebalo dići GLAS i prozboriti koju pametnu. Zvezda je imala i ima prošlost, sadašnjost, ali isto tako ima i budućnost. Moramo jednom za svagda da ukinemo fetiše i jednom za svagda se prizovemo pameti - samo obrazovani i duhom bogati ljudi vode u prosperitet.

Biznis je biznis, pogotovu u naše vreme, ali moramo, bez obzira na raznorazne tranzicije koje su nas zadesile, izgrađivati i kodeks časti koji je i te kako sastavni deo zdravog biznisa, a što je biznis zdraviji i društvo je zdravije i, eto, koristi svima.

Ivan Mićić, Subotica

Ko nije u poslednjih par godina posetio jug Srbije, ko nije video kako žive ljudi u Kuršumliji, Lebanu, Žagubici, pa i u samom Prokuplju i mnogim drugim opštinama!? Ko nije uživo video šta se dešava u Boru, u Majdanpeku, Negotinu, taj može mirno da spava i blago njemu. Tu bedu, tu privrednu agoniju, tu apatiju kod ljudi koja trenutno vlada gotovo na pola teritorije Srbije, teško je rečima opisati, a da čovek ne upotrebi najtužniju retoriku koju naš jezik poseduje...

Masovno iseljavanje porodica, pojedinaca, čitavih ulica i naselja iz gorepomenutih krajeva je veoma je očigledno. Trenutno se ne iseljavaju sa tih prostora samo ljudi koji ne znaju gde će i kako će to da izvedu. Migracija se odvija u dve kolone. Jedna ide ka centralnoj Srbiji i Beogradu, a druga kolona se iseljava van naših granica. Ako se ovaj proces ne zaustavi konkretnim akcijama- programima, u narednih godinu-dve, možemo sa sigurnošću da zaključimo da će za nekoliko decenija najmanje 80 odsto Srbije živeti u Beogradu i njegovoj široj okolini.

Svi potezi naše države samo su u funkciji "beogradizacije" Srbije, gotovo da niko ne vodi računa o ljudima koji žive dalje od Ralje i Kragujevačke Rače. Očito da se ostvaruje vidovitost Duška Radovića, koji je pre 20 godina rekao: "Kako je krenulo, svaki stanovnik Srbiji će umreti u Beogradu"! Misli li iko u ovoj zemlji o ovom strašnom saznanju, koje je gore opisano? Možda misli, ali je jedno sigurno, niko prstom ne mrda zbog ovoga što se događa već pune dve decenije.

Milutin Mlađenović, Beograd

Znalo se od samog početka ono što se na kraju i desilo. Iako su SAD možda najveći (uz Nemačku i Englesku) krivac za otpočinjanje neprijateljstava na prostorima bivše SFRJ, oni su se sada našli (za neverovati) u ulozi delioca pravde.

Dakle ta i takva međunarodna zajednica nas osuđuje i traži krivce. Nigde ni govora o njihovoj agresiji iz 1999. godine na Srbiju, ubistvima nedužne srpske dece i civila.

Dokle ćemo se pravdati gorem od sebe, čije su ruke krvavije od ostatka čovečanstva? Zar nismo u stanju da nađemo sebi stvarnog i iskrenog prijatelja, ili bar nekoga ko nas neće ovako brutalno ucenjivati, samo zato što je taj on u stvari kukavica, koji svoje mišiće oprobava na takvim "supersilama" kao što je Srbija.

Mihailo Stevanović, Belgija