GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 26. 6. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Rade Šerbedžija ugostio Glas u bašti KGB-a posle fenomenalnog koncerta i između dva intervjua

Nisam čovek za jedan život

Da bi razumeo do kraja ovaj život i odnose među ljudima, moraš da znaš da se preseliš u tu drugu osobu. Da pogledaš njegovim očima stvarnost i sve oko sebe. Blagost je najveća vrlina u čoveku
Moja je Lenka u svemu neverovatna osoba, iako je mnogo mlađa od mene. Ali mi smo se našli, naše su duše srodne i slažemo se u svemu

Čekamo Radeta Šerbedžiju ispred Ateljea 212. Prelepo sunčano jutro, posle koncerta. "Domaćini", Radetovi izdavači iz Samizdat B92, (o) smislili su da razgovoramo u bifeu Ateljea 212 i nikako drugačije. Bilo nam je odmah jasno da će nam se i to skromno dodeljeno vreme istopiti u pozdravljanju sa kolegama. Ruku na srce, nije nam se ni ostajalo u tom zamračenom glumačkom "privatnom posedu".

Rešili smo da Šerbedžiju izvedemo na sunce... Bašta kafića KGB, tik pored Ateljea, ali "domaćica" trenira strogoću, ne da, pa ne da. Mi Šerbedžiju za jednu, ona za drugu ruku, pa povuci - potegni. Rade gospodski prekida okršaj, jer mi se kunemo da ga nećemo kidnapovati, mada bi mogli da tražimo lep otkup... Lagana teksas košulja, beli borsalino, teniska torba na ramenu, flašica vode "rosa" u ruci. Opušteno. "Ma idemo tu, vidite kako je lepo sunce, " pomaže nam Rade i lagano kreće.

- KGB, a tu ste me dovele, baš lepo - smeje se, a i njemu drago što je napolju. Ni traga umoru od sinoćne večeri i napornog trosatnog koncerta, ni traga od bilo kakve "holivudske umišljenosti", niti oholosti zbog prave kičme i čistog obraza. Vitak, skoro mršav, ali pre svega blag, miran, i stav i glas. Taj glas.

"Pala" je Radetova autobiografija "Do poslednjeg daha" među Beograđane iznenada i odmah se "primila". Jer govori živo o njemu, kome je i eks-Juga bila mala, ali o nama. I o Zoranu Radmiloviću, Bati Stojkoviću, šanku Ateljea 212, malom fudbalu u Zagrebu, Beogradu i Mančesteru, Krleži, Fabijanu Šovagoviću, LJubiši Ristiću, Krstu Papiću, Vanesi Redgrejv, Stenliju Kjubriku, Majkl Kejnu, prvom braku, razvodu, Luciji i Danilu, njegovoj lepoj polu-Bolivijki, Lenki Udovički, koju je sreo pre petnaest godina u pozorišnom cirkusu LJubiše Ristića u Subotici.

Primećujemo da, kao i obično, činimo nepravdu prema najbližima. Komentarišemo da je knjiga puna pasaža i posveta dalekim prijateljima, velikim glumcima, ali da se malo priča o onoj bez koje mislimo da ne bi tako sigurno prošao sve ove godine. Kako ga je očarala Lenka Udovički, pitamo ga, a Šerbedžija priča i onom što je bilo pre toga.

- Čovek je jači kada je sa nekim zajedno. Kada je ta zajednica sretna. Moja Lenka i ja živimo stvarno super, od prvog dana našeg poznanstva. A to je, evo, punih petnaest godina. Ceo jedan drugi život. Prethodni sam veći tamo završio. Znate, svaki razvod je težak. I kada pukne ljubav, opet postoji nešto što je bila ljubav. Razvod je težak i kada misliš da nekog više ne voliš, kada misliš da mrziš nekog sa kim si živeo.

Opet je teško, to je deo tvog života, tu su neke emocije koje su bile. E onda je meni moja Jagoda Buić rekla "Ja sam oduvek znala da ti nisi čovek za jedan život". Moja je Lenka u svemu neverovatna osoba, iako je mnogo mlađa od mene. Ali mi smo se našli, naše su duše srodne i slažemo se u svemu. Imamo tri prekrasne devojčice. I to je baš ono što se zove sreća. Sreća - priča Šerbedžija bez dvoumljenja o onoj kojoj je u knjizi posvetio dobar "love song", "Moja, moja među očima između prstiju, prstenom napokon, moja i miljama od mene, na nekoj bolivijskoj visoravni, začeta u sivobijelim jutrima La Paza, i ranjiva i plaha i opasna, nadnaravna snaga što me opasala, moja kristalna suza među trepavicama, koju samo ja prepoznajem među kapima kiše, ovog proleća".

Na koncertu, noć pre razgovora, učinilo nam se da, kada je na scenu izašla njegova ćerka Lucija, kao da je najviše zadrhtao. A Lucija vrckasta, živa, zafrkant, u sred "tatinih" poetskih visina zapevala je pravi narodnjak iz filma koji upravo snima u Bosni. Sin Danilo stajao je sceni, ali ga je sestra nemarno "oduvala".
" Lucija, Lucija", smeje se Šerbedžija, i ne spominje onu suzu koju je pustio kada ju je prvi put video u jednom zagrebačkom pozorištu kako "kreće tatinim glumačkim stopama", i brani Danila. "I Danilo je veliki mangup, samo što nije imao šanse da to pokaže. On svira gitaru i ćuti. Danilo je vrlo zanimljiv tip. Znate, on je završio čistu filozofiju i klasične jezike, i posle je studirao film na u Ohaju. Tako da je on magistrirao, a zeza se. A Lucija je čudo. Nemoguća je - ne skida osmeh Šerbedžija, i da ne bi sve ostalo tako "neozbiljno" kaže da u Zagrebu snima filmove, da ima već dve Zlatne arene u Puli. "Super je uspela, što mi je drago. " Lucija ga, za ono odvratno vreme, kada je biti Šerbedžija u Zagrebu bilo opasno po život, nije puštala da izlazi sam na ulicu.

U Beogradu je LJubiša Ristić neizbežno pitanje za Radeta Šerbedžiju. I pitamo ga kako je rešavao sukob prijateljstva i politike, jer je zbog ovog drugog uvek gubio ovo prvo. U Zagrebu čuvena svađa sa Fabijanom Šovagovićem, ovde oproštaj od Ristića. Ipak, ima u knjizi fenomenalnih pasaža u kojima Šerbedžija oprašta i razume one otrovne reči na njegov račun, a sve to zato što nije hteo da se zbog politike odrekne ni zemlje, ni prijatelja, ni umetnosti. Odakle snage za opraštanje, pitamo ga.

Ne pričamo o politici

- Istu stvar ću vam reći i za LJubišu Ristića. Vidimo se, popijemo piće, popričamo o mnogim stvarima, ali ne pričamo o politici. To je među nama mrtva tema, večni nesporazum. Pustimo, to je njegov život. On odgovara za te stvari. Ja imam svoje poglede na svet. Ali meni niko ne može uništiti svu onu lepotu kod LJubiše Ristića i sve one stvari koje smo zajedno prošli. Još mu se i dalje divim. NJegovoj veličini i talentu i dobroti koju znam da ima.

Proza s pomalo rokenrola

Znao sam da moram napisati knjigu proze o svim tim stvarima, ali je morao postojati i moj prijatelj Borislav Vujičić, koji je, nažalost, preminuo, pre nekoliko dana smo ga sahranili.
On me je nagovorio i jednostavno me terao da pišem kao što režiser tera glumca. Razmišljao sam kojim načinom da pišem i odabrao poetski stil, rečenicu blisku mom ispisivanju poezije. U svemu ima pomalo i nekog rokenrola.

- Zato što život nije tako jednostavan, postoje stvari koje se deseÖ Da bi razumeo do kraja ovaj život i odnose među ljudima, moraš da znaš da se preseliš u tu drugu osobu. Da pogledaš njegovim očima stvarnost i sve oko sebe. Fabijan Šovagović, sa kojim sam ja oduvek bio prijatelj, divio mu se ceo život i sledio njegov put, u jednom trenutku rata bio je raskidan, bio je ubijen činjenicom da bombe padaju na njegovu Slavoniju.

Ne postavlja se pitanje, razumete, ne postavlja se pitanje ko je kriv za rat i ko je počeo. I ko je ovo i ko je ono. Sama činjenica tog pakla je njegovu dušu izbezumila. U tom času pale su teške reči sa njegove strane i za mene, jer ja u tom trenutku nisam bio kraj njega, razumete. Samo treba čovek da uđe u njegovu dušu i pogleda stvari da bi onda shvatio taj njegov bol. Mogao sam reagovati na taj njegov napad. Mogao sam reći - ti si ovo ili ono... Ali nisam, ja sam se preselio u njegovu dušu i znao sam da će taj veliki čovek kad-tad doći do njegove svesti. Da će se srediti stvari. I sredile su se. I on je zastao. Mi smo se izmirili i ostali smo ponovo kao ono što smo bili. Naravno, sa ožiljcima. To je tako u životu. Jednostavno znam da je blagost najveća vrlina u čoveku.

Svaki čovek koji je u poziciji da mu novinar postavi pitanje u svojoj zemlji ili u nekoj drugoj zemlji odgovoran je za svoje ponašanje i stavove, odgovoran je da svojim primerom služi takozvanim običnim ljudima, kaže Šerbedžija.

- Nema običnih i neobičnih ljudi, svi smo isti. Ima ljudi koji neopaženi prolaze kroz život i koji su zatvoreni negde u svoje živote, zakovani u svoje profesije i kolotečinu vremena. Jednostavno, takvim ljudima trebamo mi koji smo umetnici ili naučnici ili jednostavno javne ličnosti, pa i mudri političari. A mudri političari spremni da budu vođe naroda i kreiraju društveni život zaista postoje. Poput, moram spomenuti, Mirka Tepavca, koji je za mene ostao simbol pametnog čoveka koji se bavio politikom. Nažalost, on je veoma rano prestao da bude značajna ličnost na ovim prostorima našeg tada ponekad bezglavog socijalizma.

Pišući o Vanesi Redgrejv Šerbedžija kaže da su joj roditelji, čuveni glumci ulili ljubav prema glumi ali i odgovornost za vreme
- Ponekad se sa tim osećanjem i rađa. Kao klinac sam uvek terao pravdu. U školi, ako je trebalo svađati sa nastavncima, zastupati razred. I što nije trebalo raditi, radio sam. U meni je bila neka iskra, koja me je terala na sve to. Imao sam problema kao mlad glumac, svađao se sa lokalnim vlastima, sa političarima... Da bi se na kraju, u jednom trenutku mog života, zaustavila ta vrsta isterivanja pravde. A možda je to i zato što sam prestao aktivno živeti na ovim prostorima. Čovek izvana, izgleda bolje sagledava stvari, realnije.

Crno-bele fotografije kojima je knjiga opremljena snimljene su u zoru, na molu Santa Monike, u Kaliforniji, gde živi.
- Sada živimo malo dalje, u Vestvudu, a opet smo blizu okeana. Za pet minuta stignemo, uzmem sa decom bicikle i vozimo se. Ponekad hodam uz okean sam. Obožavam more. More za mene ima neku strašnu snagu, ja sam zaljubljenik u more, naročito Jadransko more. Jedva čekam da odem. Imam čamac, najviše volim ići sam. Onda se tako prepustiš, razmišljaš, držiš udicu na suncu i loviš ribu. Ponekad odem sa sinom ili nekim prijateljem. Recimo Francijem Blaškovićem, čuvenim našim, istarskim pevačem i pesnikom. Savršeni mislilac i savršeni čovek. Obožava ribolov, stalno me zove, čuo je da lovim ribu dobro. Jednoga dana je bio zauzet, pa sam krenuo sa Danilom. I dignemo dve škarpine, "umro" je...

Već sa prvih stranica knjige, koje svojom žutom bojom asociraju na stara pisma čitaoca, zasipa autentična seta, otvorenost, toplina...
- Kada čovek o stvarima progovara iskreno, onda one odjednom mogu zazvučati banalno. Potrebno je stvari voditi na nekoliko koloseka, čak imati i malo humora, a knjiga ga ima. A onda jednostavnosti i neke vrste poezije.

O Krležinom šeširu, koji mu je testamentom zaveštao.
- Ne, ne, nije ovo taj šešir. Krležin borsalino je u Puli, ostavio sam ga kod mog sina u stanu da ga ne izgubim i da malo duže traje.

Tatjana Čanak, Vesna Milivojević,foto Rajko Ristić


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

Rade Šerbedžija : Nisam čovek za jedan život
Neobičan hobi inženjera elektronike Ivana Juškovića
Klimavi kreveti
 
 


     


FastCounter by LinkExchange