GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 26. 6. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Slikarka Olja Ivanjicki o debitantskom kostimografskom iskustvu u opereti "Slepi miš"

Priča o raku i gospođici Sasi

Predlagala sam da na sceni bude veliki video-bim, to bi bilo u skladu sa današnjim načinom života: menjamo TV kanale, gledamo 150 stvari u isto vreme. To jeste psihičko rastrojstvo, ali smo se navikli da tako živimo

Na njenim platnima možete gledati u oči Leonarda, Mona Lizu, Hadrijana, Jesenjina, podneti stoički prodoran pogled NJegoša, dakle, prošetati kroz prošlost i proživeti je, ali i kroz budućnost uz pomoć kosmonauta, super prirode, drugih galaksija. Beogradska slikarka Olja Ivanjicki tvrdi da ne postoji ni prošlost ni budućnost, već da je sve sadašnjost.

To je i dokazala, debitujući kao kostimograf u opereti "Slepi miš" Johana Štrausa, čija je premijera bila pre nekoliko dana u Narodnom pozorištu u Beogradu. Štrausovo vreme i balove veštom rukom povezala je sa današnjim, uvodeći žene tigrice, žene mačke, Betmena.

Da su joj dozvolili, kaže, našao bi se tu i kosmonaut. Kao dete ruskih emigranata Olja Ivanjicki je detinjstvo provela u Pančevu, diplomirala u Beogradu, usavršavala se u Americi, bila deo "Medijale"... Izlagala je više od hiljadu puta. Američki institut svrstao ju je među 500 najvećih slikara sveta, njeni radovi se nalaze u Metropolitenu i u Muzeju moderne umetnosti u NJujorku, u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu, širom sveta...

Olja Ivanjicki otvorila nam je vrata sa velikom korpom aranžiranog cveća i voća u rukama...

Šta je bilo presudno da se ovih dana predstavite kao kostimograf u Narodnom pozorištu?

Pozorište i opera imaju magiju, baš kao slike i reči. Nije ni čudno da sve te opere dugo postoje, po 200 godina. Muzika je divna i ne može se menjati, kao ni pevanje, ali zato mogu kostimi, scenografija, pokreti. Uživala sam radeći ovu predstavu. Kad slikam, uvek sam sama, a ovom prilikom, za promenu, sarađivala sam sa mnogo ljudi. Za mene, najlepši deo u radu je osmišljavanje, a ne gotov proizvod. Bio je to onaj deo posla kada smo se nas četvoro - reditelj Plamen Kartalov, dirigent Bojan Suđić, Miodrag Tabački i ja - dogovarali o mogućnostima da se stvari urade na drugačiji način. Ja sam čovek ovog vremena, predlagala sam i da na sceni bude veliki video-bim gde bi se prikazivali detalji iz "Slepog miša".

Za tako nešto, međutim, u Narodnom pozorištu nisu postojale tehničke mogućnosti. A to bi bilo shodno onome kako mi danas živimo. Menjamo TV kanale, gledamo 150 stvari u isto vreme. To jeste psihičko rastrojstvo, ali mi smo se navikli da tako živimo. Pogledajte naše muškarce, oni ništa ne gledaju samo vrte TV kanale, nemaju strpljenja. Imamo neurotično stanje - da budemo odmah bogati ili se iscrpimo tamo gde jesmo.

Pričajući o kostimima, spomenuli ste da je sve pojednostavljeno - od života do odevanja - i da su svi danas obučeni ispod proseka...
Moda je prethodne dve-tri decenije izgubila komunikaciju sa kupcima. Postoje paralelni tokovi. Kada gledaš reviju, pitaš se gde bi te modele mogao da nosiš. Revije preteruju u svakom pogledu - postale su svet za sebe, kao pozorište, šou program na koji je utrošeno mnogo sati, a krajnju destinaciju ne vidiš. Kao neki voz koji tumara od stanice do stanice.

U čemu je poenta bavljenja slikarstvom?

U poruci. Jedino zbog njih i slikam. Poruke su višeslojne, a onu poslednju i najvažniju ni sam ne znaš i tebi samom se omakne suština. A posle slike postižu astronomske cene, ali tek kad te više nema. Spretni trgovci prave od slikarstva biznis, što nije loše, ali se događa da raznorazni mangupi posle profitiraju - kustosi, aukcijske kuće, falsifikatori... Svi imaju svoj deo kolača, osim samih slikara...
Takva je podela uloga - jedni poseduju dar, drugi se "snalaze"...

To se može nazvati darom, ali nije on pao s neba, već si se pomučio, oznojio, ko zna koliko puta popravljao nešto, pogotovo ako imaš kriterijum, kakav su imali vrhunski majstori. To vam je kao priča o raku i gospođici Sasi, koja stanuje na njegovim leđima. Ona je kao prelepi cvet, a rak mučenik je nosi celog života. Mi imamo svoje gospođice Sase. Zašto su često motiv na vašim slikama žene i Leonardo? Zašto za ljubav, koja je osnova svega, kažete da se na kraju uvek loše završi?

Zašto žene? Pa, ništa nemate bez žena... Sada sam, međutim, počela da tražim i muškarce, da im se odužim, da ih vratim u ono vreme kada su divno izgledali. Leonardo je zamka koju sam sebi postavila i u koju sam lično upala. Hiljadu puta sam slikala Leonarda. A kad je reč o ljubavi, dajte mi neki drugačiji primer, pa da pogasim svoju rečenicu. Volim kada se slave zlatne svadbe, ali pitanje je da li je svaki dan do te svadbe bio zlatan... Ili je to bila samo forma, ili su partneri bili lenji da nešto promene, ili nisu želeli da dele imovinu... Mene danas veseli i daje mi snagu to što imam mnogo ideja i što nijedna nije za bacanje.

Biljana Lijeskić


vesti po rubrikama

^kultura

Priča o raku i gospođici Sasi
Unesko procenjuje stanje iračkog kulturnog nasleđa
Bond, Džejms Bond! Meni govoriš?
U crkvi Blažene Djevice Marije počinje festival "Dani orgulja"
 


     


FastCounter by LinkExchange