GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak, 16. 6. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


ISPOVEST Zoran Vićentijević Rumeni, najčuvaniji i najčuveniji bolesnik u Srbiji

Preživeo i treći atentat

Ima nekoliko ljudi ovde s kojima ne razgovaram. U principu ja njima ne želim zlo. Mislio sam da ne žele ni oni meni. Da li to duva od njih ili to ne duva od njih, ne znam. Ako jesu oni, bolesni su. To su bolesni umovi, njima ne treba policija, već bolnica

Posetioci se mole da se ne zadržavaju duže od deset minuta. Rumeni - piše na vratima sobe u aranđelovačkoj bolnici, u kojoj leži sigurno najčuveniji i najčuvaniji bolesnik. Zatičemo ga nasmejanog sa suprugom Ivanom koja neprestano kuva kafu, nekoliko prijatelja i dva krupna momka - sobnim obezbeđenjem.

Zoran Vićentijević Rumeni - od prvog dana juna nesumnjivo je tema broj jedan u Aranđelovcu. Iako je prošlo više od dve nedelje, u gradu se i dalje prepričava rafalni napad na njega, dok je automobilom prelazio između dva ležeća policajca u glavnoj ulici. Zoranova desna noga pogođena je sa tri metka, jedan u butnu kost, dva u čašicu kolena. Četvrti metak okrznuo mu je glavu. Ispaljen je ukupno 31 metak.

Dva sata molio za vodu

Kao razlog povratka u aranđelovačku bolnicu, Vićentijević je naveo lekarski odnos. Kaže da su ga u Beogradu operisali tri sata pod lokalnom anestezijom koja može da deluje samo na kožu i jedan deo mišića, ali ne i na tetive. Načelnika ortopedije okarakterisao je kao veoma neprijatnog, jer je između ostalog policiji rekao da ga voze u zatvorsku bolnicu.
- Krajnje nekorektan odnos, a higijena - nula je pohvala za njih. Medicinske sestre su drske i nevaspitane. Dva sata sam ih molio da mu donesu vodu - kaže Zoran.

Sada se oseća dobro i kaže da se osoblje prema njemu ophodi idealno.
- U tim momentima, svako ko kaže da razmišlja o nečemu drugom, osim šta će da radi, laže - počinje Zoran. Razmišljaš samo kako ćeš da se spaseš, šta ćeš da uradiš a da ne bude greška.

Pošto je dan ranije kupio nov automobil, "mercedes" vredan 30.000 evra, kaže da mu se činilo u prvom trenutku, od prvih metaka, kao da je neko prišao automobilu i da lupa o staklo.
- Kao, neko mi lupa da ga povezem. Tek kad je metak zazviždao, baš kao zvižduk i razbio staklo na vratima, shvatio sam šta se događa.

Taj metak mu je okrznuo glavu. Po pričama očevidaca, spretno je odreagovao, kao da zna šta treba da čini.
- Nije kao da znam, već znam! Ovo je bio već treći atentat na mene - kaže Vićentijević.
- Na svu sreću, kada me je metak pogodio nisam se onesvestio. Verovatno, zato što mi metak nije zakačio kost. Istog momenta, pre nego što je palo staklo, ja sam se uhvatio za bravu i u poluležećem položaju sam pokušao da izađem iz kola. Tada sam dobio dva metka u koleno i jedan u potkolenicu. Onda je staklo palo, iseklo mi ruke i pozabijalo se u glavu - pokazuje nam i dodaje da je to manje bitno u odnosu na druge povrede.

Kaže da je udarac bio toliko jak da, kada je metak udario u desnu nogu, ona je od siline udarca udarila u levu.
Kao kad bi čekićem udario, jer su metkovi velikog kalibra - objašnjava on.

U poluležećem položaju izašao je na zdravu nogu, jer na drugu nije mogao da se osloni. Automobil, pošto je automatik, nastavio je da se kreće pravo. Zoran kaže da ga je to verovatno spaslo, jer je napadač nastavio da puca u auto.
- Čuo sam pucnjeve i očekivao sam da će mi pucati u leđa, međutim, metkovi ne zvižde oko mene, ne čujem ništa - uzbuđeno priča.
Uhvatio se za obližnji auto i odbacio se preko trotoara. Kaže da ga napadač verovatno nije video kada je izašao.

Spava sa ženom u bolnici

Nebojša Jašović zvani Jaša i Bojan Radaković Džeri, Zoranovi prijatelji iz Smedereva i Kovina došli su u Aranđelovac da čuvaju svog druga. Ovde su prijateljski, da pomognu koliko mogu. Nije im neprijatno, ali drugima jeste.
- Posebno osoblju bolnice kada nas vide - kaže Jaša i kroz smeh dodaje da nikog poznatog nisu čuvali i da im je ovo do sada najbolja tezga koju su imali.
- Rumeni je naš dobar drug i bićemo uz njega u pola dana u pola noći - kaže Džeri.
NJegov najveći prijatelj i čuvar je supruga Ivana. Neprekidno ga bodri da požuri sa ozdravljenjem. Sa njim spava u sobi jer, kako kaže, on je njena porodica.

- On je mislio da je postigao željeni efekat, da me je ubio u kolima, i pucao je verovatno u cilju zastrašivanja ljudi koji su sedeli u bašti obližnjeg lokala. Prva misao mi je bila šta ću da radim sad, da me ne stigne, da me ne overi pošto nisam bio naoružan.
Ušao je u jedan prolaz i video na spratu kuće upaljeno svetlo. Mislio je da se na rukama izvuče do gore, i uđe kod ljudi u stan, jer napadač u tom slučaju ne bi mogao da dođe, da ga neko ne bi prepoznao.
- Ali, palo mi je na pamet šta ću ako bude zaključano? Ubiće me na vratima. Pogledao sam dole i video ključ u bravi nekog kao podruma. Uđem unutra, vidim nije podrum. Čuo sam posle da je tu bio neki momak, koji se preplašio kada me je video, i iskočio kroz prozor. Ja mu se ovom prilikom izvinjavam - kaže Zoran.
Skakućući na jednoj nozi ušao je, kaže, u prostoriju gde je bila gomila tepiha. Tu je legao i čekao ko će pre da dođe. Policija ili Oni.

- U tom momentu nije mi bilo mnogo bitno ko će prvi da stigne. Šta je, tu je. Protiv Boga se ne može. Očigledno nije bio moj dan, ali na moju sreću a NJihovu žalost, evo živ sam - kaže Zoran.
Kad je čuo sirene pokušao je da izađe iz kuće, ali nije mogao. Dosta je iskrvario ali ispuzao je i do pojasa se izvukao do ulaznih vrata. Dalje nije mogao. Morao je da viče.

- Došao je mladi policajac koji ne bi trebalo da obavlja službu koju obavlja. On bruka službu, sram ga bilo. Kada je video povredu na glavi toliko se prestrašio da je pričao na radio vezi a u drugoj ruci je držao pištolj i bukvalno počeo da beži. Ja sam viknuo: "Gde ćeš, stani pored mene, šta si se uplašio" a on će meni "Ne, ne, nisam se uplašio" i pobegao je. Naravno, hrabri policajac, čestitam gospodine - ironično će Zoran.

- Posle sam prepoznao glas saobraćajnog policajca i evo koristim priliku da mu se zahvalim. Pozvao sam ga, došao je i bio je preneražen mojim izgledom. Rekao sam mu da izvadi pištolj i stane pored mene. Nije se mrdnuo dok nije došla hrpa ljudi i policajaca. Čovek je obavljao svoju dužnost više nego korektno - priča Zoran.
Stigla je Hitna pomoć, a kako nosila nisu mogla da prođu, u iznošenju Vićentijevića pomagali su i civili.
Zoran je smatrao da nema neprijatelje te vrste. Jako je iznenađen.

- Mislim da se nikome nisam zamerio baš toliko da me ubiju.
Pre ovoga, Zoran je preživeo još dva atentata.
- Prvi je bio pre deset godina, isto u centru grada i sa tim ljudima je bila neka "zamerka". Pucali su oni po meni, ja po njima i odnosi su izglađeni. Sa tim ljudima sam trenutno dobro. Viđamo se, družimo se i možda je ovo malo ružno što pominjem zato što oni i ja smatramo da je to zaboravljeno. Vreme leči sve- kaže Zoran.
O drugom napadu ne želi da priča. Isto se dogodio u gradu i tada je bio ranjen. Treći napad nije očekivao jer se, kako kaže, nikome nije zamerio.

- Ima nekoliko ljudi ovde s kojima ne razgovaram. U principu ja njima ne želim zlo. Mislio sam da ne žele i oni meni. Da li to duva od njih ili to ne duva od njih, ne znam. Ako jesu oni, bolesni su. To su bolesni umovi, njima ne treba policija, već bolnica. To su sve sitne razmirice, obične svađe, jednostavno ne razgovaramo - priča Zoran dodajući da nikoga ne želi da optužuje.

Tijana Milošević,Glas šumadijsko-pomoravski nedeljnik


vesti po rubrikama

^hronika

KANIBAL u Crnoj Gori
Preživeo i treći atentat
Zveki neće na lekarski pregled
Kertesu preti pritvor
Umro na banderi
Stradala u kupatilu
Milo i Momir na sudu ...
Dolijao Rista Bradavica
 


     


FastCounter by LinkExchange