GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Da li će svetlo dana ugledati istina o zločinima nad Srbima u Srebrenici, krvavi pir Orićevih jedinica

Nametanje kolektivne krivice

Agresija na Jugoslaviju, i posebno na srpski narod, nije započela 1999. godine i nije bila prvenstveno fizičkog, već duhovnog karaktera. Tek 1999. dogodila se jedna od materijalizacija duhovne agresije koja je otpočela deset godina ranije.

U sadašnje doba mondijalizacije i hipokrizijskog isticanja "prava čovjeka", pravila igre ovakve hipokrizije određuju da duhovna agresija uvijek prethodi fizičkoj. Srbi su, dakle morali biti demonizovani pre nego što se nastojalo da budu uništeni fizički. U taktičkom pogledu, a pošto su glavni svetski mediji bili u rukama agresora, bilo je lako, u toku permanentne agresije na našu zemlju, izmisliti i raširiti niz neistina o srpskom narodu: "logori smrti", "logori za silovanje", itd.

Ali agresor je znao da su te laži bile kratkotrajne prirode koje će se lako razotkriti i koje će svetsko mnjenje lako zaboraviti. Pošto je uništavanje Jugoslavije i Srbije zamišljeno kao dugoročno, trebalo je pronaći neku zlokobnu metaforu kojom će se za vek-vekova okarakterisati srpsku naciju kao zločinačku, genocidnu, i koja će opravdati sve moguće daljnje rušilačke akcije protiv tog naroda.

U tom je cilju, prvo pokušano sa sarajevskim masakrima. Ali, to je bilo traljavo izvedeno. Neki zapadni mediji su se oteli kontroli i skinuli krivicu sa srpske strane, a postojali su i tajni izveštaji sa terena koje su pisali "mirovnjaci" i upućivani UN, gde je bilo jasno naznačeno da srpske krivice u tim masakrima, najverovatnije, nije ni bilo.

Onda su tajni centri za psihološko ratovanje isplanirali Srebrenicu. Plan je bio kompleksan i dugoročan. Trebalo je to područje proglasiti "zaštićenom zonom", dići medijsku buku oko nemogućih uslova života u tom gradu, dozvoliti Srbima osvajanje ostalih "zaštićenih zona", koncentrisati više hiljada muslimanskih boraca u tom "demilitarizovanom" području i, konačno, uveriti rukovodstvo u Sarajevu da Srebrenicu, bez borbe, treba predati Srbima.

Računica stranih "pasa-rata" bila je jednostavna. Srbi će se verovatno osvetiti jednom delu Orićevih bandi koje su bile počinile pokolj Srba u mestima oko Srebrenice, jedan deo muslimanskih boraca će izginuti u proboju, jedan će biti zarobljen i zatvoren, jedan deo muslimana će se povući pre predaje, a deo muslimana iz Srebrenice je već bio mrtav, ko zna na kojim bojištima. Pritom treba reći da su neke srpske jedinice odnosno pojedinci počinili zločine nad zarobljenim muslimanima (muškarcima). Sve u svemu, skoro je izvesno da masakra, pogotovo onog u obimu koji mu se pripisuje (od 6.000 do 12.000) nije bilo, ali su zato bile stvorene sve medijske pretpostavke za socijalnu konstrukciju srebreničke tragedije. U tom kontekstu, faktički masakr, u stvari, nije ni bio potreban.

Operacija duhovnog masakra nad Srbima je uspela. Srbi su prihvatili "trojanskog konja" (ili "danajski dar"), neoprezno se poneli nakon ulaska u Srebrenicu i dozvolili zapadnoj propagandnoj mašineriji da se razmaše. Mada su dokazi za navodni masakr bili i ostali traljavi, propagandni ratno-politički kompleks je učinio svoje. Srebrenica je postala jedan od najvećih mitova dvadesetog veka. Srbi su bili optuženi za najstravičniji masakr počinjen u Evropi nakon Hitlerovih vremena.

Sve zločinačke akcije, laži i agresije izvedene protiv srpskog naroda od strane "međunarodne zajednice" su time počele dobivati legitimitet. Srebrenica, neprekidno-periodično nametana od strane medija, postala je halouinski "fakat". Ušla je u anale međunarodnih institucija, u video-igre, u školske udžbenike, u pisane antologije o svetskim genocidima, a Haški tribunal već deceniju zasniva svoje navodno "moralno" postojanje na srebreničkoj tragediji.

Plaćenici iz našeg naroda aktivno šire propagandu o navodnim srpskim zločinima u vlastitoj zemlji nastojeći da u svakom pogledu dokrajče Srbiju. Izmišljale su se hladnjače i masovne grobnice, a zapadni film (Plač iz groba) o tzv. "srebreničkom masakru" - u kom se, uzgred rečeno, ništa takvog nije moglo videti - nametan je srpskim gledaocima maltene svakodnevno. Na otkrivanju spomenika žrtava Srebrenice, nažalost ni sama srpska delegacija, nije ni reč rekla o preko hiljadu pobijenih Srba u Srebrenici i oko nje.

Zaključak koji se neminovno mora izvesti je sledeći. Prva, najhitnija i najsvetija dužnost istinskih srpskih intelektualaca i njihovih foruma je demistifikacija srebreničkog mita, konačno otkrivanje istine, ma kakva god ona bila. Sve dok taj mit bude postojao, i sve dok oni budu ćutali, ništa drugo, sveto, neće i ne može postojati, pošto ta zlokobna fikcija prlja sve napore i svaku projekciju ljudske budućnosti za srpski narod. I neka se ti intelektualci sutra ne iznenade kada, između ostalog, taj isti mit bude (po) služio već uveliko organizovanim separatistima kao ključno opravdanje i kao inspiracija za niz novih sitnijih "Srebrenica", što bi trebalo da u bliskoj budućnosti iskomada i sadašnju krajnje labilnu srpsko-crnogorsku (kon)federaciju, tako da ni od same Srbije ni slovo S više ne ostane na geografskoj karti sveta.

Emil Vlajki, Srpska informativna mreža


Neistine prema sebi

Penjemo se polako, stopu po stopu, ka Gornjem manastiru. Kao i naša želja za isceljenjem, materijalnim i zdravstvenim. Penjemo se i borimo sa sobom da ulijemo nadu beznađu, damo smisao našoj upornosti u preživljavanju svih ovih godina. Da pokušamo da shvatimo, ćutke, da smo pred životom sv. Vasilija svi isti: da nema ružnijih i lepših, starijih i mlađih, bogatijih i siromašnijih..." gdje nema Jelina ni Judejaca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos." (Pavle, kol.3,10)

Nekoliko koraka iza nas, recimo, u strmi put, penje se toliko glas-no napadana Ceca Ražnatović. Dolazi do velikog platoa, kasno je, uzima ćebe da prenoći u punom konaku. Našla je mesto pored jedne žene s decom. Priprema se za odlazak do moštiju, zatim na jutarnju liturgiju. Vraća se kući, skida maramu i nastavlja svoj uobičajeni posao..." (Gospode, daj mi lavlje srce...")!

Bogoljub Karić dolazi dan kasnije, provodi noć i pola dana na gore opisani način, čeka... Mlađan Dinkić stiže kasnije, dok je Miroljub Labus imao neodložan sastanak sa delegacijom MMF-a o prebijanju. (dugova, potraživanja, itd) Zavisno od obaveza, stižu i ostali političari. Naravno da su organizovane i: "Demokrate malene, mi smo vojska prava..." stiže i druga grupa, "Radikali maleni, mi smo vojska prava... itd". Dolaze i sve ostale političke omladinske grupe, sa sličnim sloganima. Vladan Batić nestrpljivo čeka Basaru na teritoriji Crne Gore, već drugi dan. Basara je, međutim, stigao do Meteora u Grčkoj i šalje podrške u istomisliju i ostalima.

Posle molitve, očekuje se sastanak "svih relevantnih.." O, da! Tadiću i Koštunici narod je iz poštovanja ustupio klupe za prenoćište nadomak manastira.

Jedan helikopter kruži nad Ostrogom. Pokušava da nađe bezbednu zaravan. Međutim, monasi se ćutke povlače u svoje odaje. Dočeka nema. Helikopter zuji nad glavama navedenih ljudi koji se bave kulturom, privredom, politikom, ove zemlje. Oni su nekoga prepoznali u kabini. Krste se, mole, viču, zovu obezbeđenje, policiju... Ne dozvoljavaju helikopteru da sleti. Govore narodu, skoro panično, šta se dešava. Narod ćuti. Neki vade novac iz džepova, nude narodu. Narod uzima i viče na helikopter.

Jedna manja grupa, (mislim da su Ostroški Crnogorci ili njihovi bliži potomci, sa svih strana sveta... ili su zajedno)!? odlazi u crkvu i moli se da im Gospod sa Vasilijem Ostroškim da mira, hrabrosti i ljubavi i svim iskušenjima, pa i ovim. Da ih sačuva od laži prema sebi, onima u helikopteru i onima ispod. I da ih sačuva od jednih i od drugih.

Potomci Ostroških Crnogoraca (a i drugi...)! ozbiljno su shvatili okupljanje sa sloganima "Crna Gora i Srbija u Evropi" i obrnuto! Sa istim predsedništvom i učesnicima (terazijskim, vračarskim, pariskim, njujorškim, Los Anđeleskim, sidnejskim, svejedno...)
Očekujemo....!

Slobodan J. Čvorović, književnik, Beograd


Srpske demokratske igre

Neverovatan je slučaj, sada već bivšeg, člana vodeće vladajuće stranke u Srbiji Zorana Drakulića, inače uspešnog privrednika. Čovek koji je godinama materijalno održavao u životu svoju omiljenu stranku, nije u istoj uspeo da sastavi više od osam meseci partijskog rada. Štaviše, i pored neospornih ljudskih, moralnih i kvalifikovanih osobina, nije prošao na izboru kod samog vrha partijskih kolega!

Šta je to što je uplašilo bliske Drakulićeve partijske prijatelje? Da, možda, nisu sledeće osobine: čovek je, istine radi, trenutno jedan od najuspešnijih privrednika i kod nas, i dokazan i u svetu. Ispunjen je i dokazan u svim segmentima života. Ima svoj stav i uvek priča ono šta stvarno misli.

Finansijski i na svaki drugi način je nezavistan, i pored toga što mu lično ništa ne treba - želi da pomogne ljudima kojima su pomoć i saveti potrebni u Srbiji... I gle čuda, umesto da mu svi ovi atributi budu uzeti kao kvalitet i plus, oni su očito shvaćeni kao nešto što može da smeta, i da se kao takav otrgne kontroli. Niko, izgleda, u politici na ovim našim prostorima, ne želi da pored sebe ima nekog, koga ne može ceniti, kontrolisati, manipulisati, usmeravati i prevaspitati.

Demokratski nema šta, zvati sebe demokratom, samo zato što u imenu svoje partije stoji baš taj prefiks - jeste vrhunsko licemerje, ako iza svog rada, ponašanja i moralnih načela ne stoji konkretno i dokazano delovanje. Vreme je da se više u Srbiji ne cene dobri govornici, koji u svom govoru imaju mali procenat istine! A upravo Srbija ima problema sa takvim i sličnim govornicima i političarima.

Milutin Mlađenović, Beograd


Zabraniti preletače među strankama

Nije prvi put da poslanici "preleću" iz jednog tabora u drugi odnosno iz jedne stranke u drugu. Neka oni to čine i dalje ali ne mogu sa sobom da nose i mandat jer ne predstavlja više svoju bazu, odnosno stranku kojoj su birači dali svoj glas. Ovaj paradoks pogotovo je izražen u postojećem proporcionalnom izbornom sistemu pri kome birači neretko uopšte ne znaju osobu kojoj poklanjaju svoje poverenje već se opredeljuju prema programima političkih stranaka.

Taj poslanik ne može glasati u skupštini za tuđe interese, a radi svoje lične koristi. Onog momenta kada poslanik ne zastupa interes svoje stranke, mora se omogućiti građanima tj. bazi da u svakom momentu mogu da opozovu svog poslanika. To je jedna mogućnost.

Druga mogućnost je vrlo jednostavna, efikasna i sigurna. Treba zabraniti poslanicima "preletanje" za sve vreme poslaničkog mandata. Ako neko misli da je to u koliziji sa demokratijom, neka mi objasni šta je ovo što se radi!

Kačić Bratulović, Kovin


Priznata škola

Poštovana redakcijo, pre dvadesetak dana u vašem listu objavljen je članak o privatnim školama u kome se, verovatno nenamerno, čitaocima prezentuju dve neistine, čime je naneta šteta našoj školi.

1. Pored ponuđenog spiska privatnih škola koje su verifikovane od Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije, nije spomenuta i Evropska poslovna škola "Milutin Milanković" (srednja ekonomsko-finansijska škola sa zanimanjem 4. stepena ekonomski tehničar i finansijski tehničar) koja je počela da radi ove godine.

2. Netačno je navedena i najniža cena školarine, pošto je u Evropskoj poslovnoj školi godišnja školarina veća od 1.700 evra. Više informacija o Evropskoj poslovnoj školi mogu se dobiti na njnjnj. evrops. edu. yu S poštovanjem

Nikola Tesla, direktor