GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Anketa o korupciji u visokom školstvu obelodanila praznine u obrazovanju

Znanje u puškicama

Studentska unija Srbije sprovela je istraživanje na temu korupcije u visokom obrazovanju i o stavovima studenata u vezi sa tom pojavom, kao i na temu varanja na ispitima. Na sreću, ispitanicima je ostavljena mogućnost da ostanu anonimni. Međutim, po navodima u štampi, saznajemo da se nadležni iz prosvete nimalo nisu iznenadili, ni zabrinuli, ne daj bože, potresli na ove više nego tužne podatke, rekavši da "podaci istraživanja korupcije u obrazovanju neće izazvati buru jer su svi svesni da akademska zajednica pati od korupcije, što je UOBIČAJENO i u bilo kom delu društva. I da je to posledica lošeg tranzicionog perioda, koji je urušio sistem kvaliteta. Tačka.

Dokazalo se još jednom o kakvom se sistemu ovde radi. Sve što je normalno izgleda sumnjivo, a ono što bi u svakom zdravom društvu trebalo kvalifikovati kao nenormalno, patološki, to prihvatamo najprirodnije, jer, bože moj, takvo nam je društvo.

Da li je moguće da, kako reče uvaženi ministar Vuksanović, neće izazvati buru podatak da je 67 odsto studenata čulo o korupciji i kod profesora, ali i u administraciji fakulteta, da bi njih 69 odsto varalo na ispitu kada bi znali da neće biti uhvaćeni, dok se 53 odsto ne bi loše osećalo posle prepisivanja na ispitu.

Tačno da takvo stanje neće potresti javnost ako se nisu potresli odgovorni. Tačno da je tako i u drugim oblastima društva. Niko se za ništa više brine.

Nisu samo studenti krivi za takvo stanje, ali ipak ne smem da poverujem da ih roditelji podstiču na varanje i laganje. Da li biti spreman za ispit podrazumeva biti naoružan "pomoćnim sredstvima", starinski zvanim "puškice", umesto učenja i znanja?
Svaka generacija je koristila ponekad "ispomoć", svi smo zdušno ponekad šaptali drugu koji je odgovarao. Dok sam kao mlada nastavnica predavala matematiku osnovcima, često sam izbegavala da kaznim jedinicom učenika koga sam uhvatila da ima "puškicu". Pitala bih ga samo da li je sam spremio tu pomoć. Ako jeste, to je značilo da se ipak bavio donekle predmetom. Takođe sam objasnila da varanje nikad ne može biti osnov znanju i da će se kad-tad ta rupa u znanju osvetiti.

Kada su pak studenti u pitanju, očekujemo da je, s obzirom na to da je studiranje potpuno dobrovoljni čin, tu prisutna želja za znanjem, bavljenjem naukom i sticanjem višeg stepena obrazovanosti. Takođe bi bilo poželjno da čovek poznaje sebe, svoje mogućnosti i afinitete i da ne preuzme obavezu koju neće moći ispuniti osim varanjem i laganjem.

Upitajte se da li vam je svejedno da vašu decu uče učitelji koji su sve ispite polagali nekoliko puta sa najslabijim ocenama, ili da vas leče lekari koji su neke ispite polagali varanjem, prepisivanjem, ili na druge načine koje omogućava današnja tehnika. Da li vam je svejedno da ćete naići na advokata koji je kupovao neke ispite, tehnologa koji je prepisao (a nije naučio) neke hemijske procese. I tako dalje.

O moralnom aspektu čitave problematike izlišno je govoriti. Ko o tome još misli. Ko jednom pređe taj prag savesti, više neće imati opravdanja pred sobom da tako ne postupi i u drugim situacijama. Ako laganje i varanje nije nešto zbog čega bi se čovek osećao loše, onda će se desiti da će svi koji još imaju iluziju da obraz nema cenu biti večiti gubitnici. A, sudeći po rezultatima ankete koja je bila povod ovom tekstu, oni su, na nesreću ovog našeg tužnog društva, u manjini.

dr Margit Savović, pedagog,Beograd


Ko je dobar, a ko loš

Poštovana gospodo, gledam, istina kada stignem i kada me posebno interesuje, zasedanje Republičke skupštine.
Ove nedelje pratio sam zasedanje misleći da će se raspravljati o poverenju Vladi.Nakon dvočasovne diskusije, prepucavanja i ubeđivanja, o Vladi ne bi ni reči, u stvari vladajuća garnitura odbi polemiku o poverenju Vladi. Preglasaše one druge i gotovo.

Polemika koja se vodila za govornicom, ubeđivanje opozicionih predstavnika da mora, kao i objašnjavanje predsednika Skupštine da ne treba i ne mora, te da je ili nije po poslovniku, te da Ustav kaže ovo ili ono, samo dovodi u tešku nedoumicu sve nas pored malih ekrana, sve nas koji čitamo novine, sve nas koji stvarno više ne znamo šta je ispravno a šta ne, šta mora a šta ne, i naravno, ko je, bre, ljudi u pravu a ko koga pravi budalom, jer ima veći broj glasova.

Pravila, uredbe, odredbe, Ustav (stari) pa sve je to napisano i sve se koristi onako kako nekome odgovara jer je sve izgleda nedorečeno, naravno tendenciozno, pa se onda svi nalaze pametni da tumače kako im odgovara.

Da skratim, hoće li neko ovom narodu pa i meni objasniti da li je Skupština MORALA da raspravlja o poverenju Vladi ili nije, bez obzira na broj ovih ili onih glasova. Sve ostalo nije više važno, jednostavno je i prosto pitanje svim poslanicima, predsedniku Skupštine, kvazi, i onim pravim stručnjacima.
Prozvana gospodo, dajte validan odgovor ovom narodu i meni jer su ovonedeljne sednice bile i smešne, ali i tužne, ako se imaju u vidu plate.

Nebojša Maksimović Bota, Beograd


Muke pešaka kod Kalenić pijace

Na samom početku Ulice Maksima Gorkog, na Vračaru, postoji uređena taksi stanica sa proširenim kolovozom za ta vozila. Na istom uglu, na delu suženog trotoara, smešteno je mnogo kontejnera za smeće sa cele Kalenićeve pijace. Međutim, taksista je uvek više nego što ima prostora za njih, pa se oni, jednostavno, parkiraju na suženom trotoaru, tako da se pešaci provlače tik uz kontejnere pune đubreta, a kada je kiša, tu je i velika, duboka lokva vode, pa prolaz nije moguć.

U više navrata sam molila policajce koji se katkad tu mogu sresti, da omoguće pešacima prolaz, ali je odgovor uvek bio da oni nisu nadležni, već komunalna inspekcija opštine Vračar.
Najzad, odem u Opštinu pre neki dan, kad tamo inspektori, primaju stranke samo dva puta po jedan sat u toku radnog vremena. Savladam i tu prepreku, pa objasnim problem nas pešaka. Međutim, ni oni nisu nadležni za trotoare, već saobraćajna policija. Dadoše mi punu adresu i rekoše da odem tamo da se žalim.

Saobraćajna policija. Da li ona uopšte postoji. Doduše, ona se može videti na Slaviji i kada neko štrajkuje pred zgradom Skupštine ili Republičke vlade. Ponekad i na drumovima oko Beograda.
Kad bi postojala saobraćajna policija, ne bi bio moguć ovakav saobraćajni pakao po našim ulicama, a naročito po trotoarima, pa pešaci moraju da se kreću kolovozom, gde je opasnost po život veća nego za vreme ratova u poslednjoj deceniji. Gde su saobraćajci da vide vozače koji voze suprotnim smerom od dozvoljenog, ne daju svetlosne signale, ali zato zvučne upotrebljavaju svom silinom. Pešak bukvalno stavlja glavu u torbu, ako prelazi ulicu na obeleženom prelazu koji nema semafor za pešake. Jednom reči- Divlji zapad.

A što se tiče taksi stanice kod Kalenićeve pijace problem je praktično nerešiv, jer niko nije nadležan za trotoare. Ili ako ga ima, taj uredno prima platu, ali svoj posao ne obavlja uredno. I nije samo zakon o saobraćaju mrtvo slovo na papiru. Sa svim ostalim zakonima izgleda da je isti slučaj.

Žika Džabić, Beograd


Raskopaj pa idi

Srpska organizacija posla izgleda ovako: u nedelju, 15. maja, ekipe "Beogradputa" skidaju asfalt sa Niške ulice u Beogradu. Rekao bi čovek bravo, nedelja je, nema puno saobraćaja. U ponedeljak, 16. maja, ponovo ekipe u ulici: kamioni, mašina za asfalt, radnici. Još jednom "bravo". Neverovatno za nas Srbe, vrhunska kordinacija, pomislih naivno.

Ali, avaj, radnici i celokupna mašinerija posle "muvanja" od dva sata se povlače. Bez traga i glasa. Od tada je prošlo 14 dana, ulica Niška raskopana u oblacima prašine, koju ćemo morati da gutamo dok se neko od nadležnih ne seti da ju je ostavio raskopanu. Zvali smo "Beogradput", a tamo - šetnja od Mike, preko Pere, pa do Laze, zovite za dva sata, zovite sutra...

Tipična srpska organizacija. Na kraju dobismo informaciju da elektrane treba da nastave sa radom, ali se ne zna kada. Još jedno "bravo" uz malu kritiku. Gospodo, trebalo je ulicu raskopati prošle godine kako bi elektrane počele sa radom 18 avgusta ove godine, pa da se možete pohvaliti kako ste pripreme na vreme izvršili. Samo je trebalo da nas upozorite da na vreme pribavimo gas-maske.

Milko Glišić, Niška ulica, Beograd


Ko te vodi zemljo moja

Nikada nisam mogla da sanjam, a kamoli da pomislim da ću danas gledati i slušati o ravnogorskom pokretu, a da o njemu govori gospođa Sanja Bauk, udata Čeković.

O kakvom ona to moralu i borbi govori, kada je upravo njen otac prvi započeo otimačinu i propast prve i najjače fabrike "Rivijera" u Kotoru! Čovek komunizma i veliki poštovalac Tita. Tivat u takvim prepoznaje takve ljude, no, Beograd ih očito dobro prima. I Sanja Bauk - Čeković je nosila crvenu maramu i pevala drugu Titu. To Tivat i njena generacija dobro pamti.

Beograde, sve dok dopuštaš sitnim provincijalcima i iskompleksiranim ljudima da kamama i crnim šubarama mašu ispod tvojih prozora nećeš daleko stići. Takve dobro prepoznaje i demokratska Evropa.
Srbijo, probudi se iz tmine i učmalosti i budi ono što jesi. Zaslužuješ ti mnogo bolje. Tvoja deca odlaze jer su oni koji ih nemaju očito zaboravili na njih.

Beograde, zaslužuješ bolje vođe. Ti ih imaš, ali, oni ne mogu da dođu na red od ovih gladnih ( sa agencijama i nekretninama) koje su na prljav način zaradili.

Ana Janković, Beograd


Srpska salata

Na našoj političkoj sceni niko se ne može pohvaliti da je svojim nastupima u kampanji, pored sebe proslavio i neke poljoprivredne proizvode, kao što je to uradio Bogoljub Karić sa sada već čuvenom "srpskom salatom". Bilo je tu još propratnih proizvoda kao što su paprika, paradajz, jabuka, ali salata je postala apsolutni hit, čiju simboliku, poentu i poruku nisu razumeli mnogi zavidni pojedinci na političkoj javnoj sceni. Podsmesi su utihnuli istog momenta kada su saopšteni rezultati pređašnjih predsedničkih izbora.

Nikada nije kasno da ljudi progledaju, prihvate sugestije, naročito ako je to slučaj sa ljudima na vlasti. Dokaz za to je i odluka Ministarstva finansija, kome je bilo potrebno celih godinu dana da shvati da treba carinom da se zaštite neki poljoprivredni proizvodi, to jest proizvođači. Pod novim zaštitnim carinskim propisima su jabuke, kruške, breskve, i gle čuda, u te proizvode je uvrštena čuvena ''Bogoljubova salata''. Naravno, ova mera ne treba večno da traje, već samo do trenutka kada naša nacionalna ekonomija, preduzetništvo, poljoprivredni proizvođači ojačaju i kada se jednog dana pridružimo evropskoj carinskoj uniji... Istorija je puna paradoksa, nepriznavanja, kasnog saznanja u svim segmentima društvenog života.

Čak kako vidimo gore, i u sferi najprostijih zapažanja, mnogi ljudi ne vide dalje od prozora i vrata svojih kabineta i kancelarija. Dalekovidost, percepcija, smisao za predvidljivost, taj dar ima danas nažalost mali broj ljudi i pojedinaca. Upravo ovakve ljude, bar kada je naša praksa u pitanju, obično sputavaju, napadaju, osujećuju ljudi koji unapred jedva da misle, i znaju šta će biti od jutra kada se probude pa do kasno popodne.

Šta je rak-rana našeg društva, ako se lepo i precizno skenira telo naše državne politike? Naravno, reč je o našoj suludoj kadrovskoj politici, gde su retki na mestu koje zaslužuju, a mnogi su na mestima iz nama ne(poznatih) razloga. Jer rezultata i znanja nemaju, a sve ostalo imaju. Trpeljivost prema nesposobnima na važnim državnim poslovima, mi kao društvo prilježno negujemo, kao da je to naš strateški i nacionalni cilj. A nije naravno.

Milutin Mlađenović, Beograd