GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 29. 5. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


INTERVJU Jovan Kolundžija, poznati violinista, povodom novog albuma koji je od sutra u prodaji

Za sve što želimo potrebna su dva života, a jedan imamo

-Emocija i ljubav su jake stvari, dok traju, pobeđuju potrebu da se bavite umetnošću. U toj fazi ste osetljivi i predajete se. Mogu biti dramatične te situacije ako se ne snađete

Jovan Kolundžija, slavni violinista, predstavlja ove godine, kako sam ističe, "dve paralelne priče". Reč je o tri kompakt diska. Prvi, sa snimkom uspešnog koncerta koji su on i njegova sestra Nada Kolundžija, pijanistkinja, održali u Kolarcu 2005. objavio je AFS Internešnel, a publika ga je u martu, na njihovom beogradskom i novosadskom nastupu, dobila na poklon uz ulaznicu. Od sutra, čitaoci Glasa javnosti moći će da ga kupe na kioscima po simboličnoj ceni, uz naš list.

Velika vrednost za malo novca

Ovo je prvi put na srpskom tržištu da se diskovi s klasičnom muzikom prodaju na ovaj način. Verovatno će biti i komentara tipa "eto i klasike, stigla na kioske..."
Tačno, ali ja nisam učesnik u prodaji jeftine robe. Cena je veoma pristupačna, ali to je pre svega dobar koncert koji smo Nada i ja ostvarili. Ali, reći ću to, ne bi se ništa prodavalo na kioscima da situacija u zemlji nije tako očajna. Meni takva ideja ne bi pala na pamet zato što sam nevešt u marketingu.

Nemam kud i radujem se tome

Da li čovek koji se čitavog života družio sa violinom može da je ostavi?
Može, ako u sebi nema konstantan osećaj da ide napred. Drugo su pauze, one su prolazna slabost. Ipak, ovo je posao za čitav život i može da traje dugo ako ne dozvolite da vas poraze razne neprijatnosti, nezadovoljstvo sobom i okolnostima. Osećam da moje najlepše vreme, kao svirača, tek dolazi. Taj osećaj mi prija, nemam kud i radujem se zbog toga. Jer, šta bih inače radio?

Preostala dva diska objavio je Centar lepih umetnosti "Gvarnerijus". Na jednom Jovan interpretira dela Baha, a na drugom Nada svira kompozicije savremenika. Kao učenik čuvenog Henrika Šeringa, Jovan Kolundžija imao je zavidnu internacionalnu karijeru, održao je samo u nekadašnjem Sovjetskom Savezu 14 turneja, deset velikih u Americi. U vreme nesretnih devedesetih nekoliko godina je pauzirao. Danas, kako kaže, oseća da su ispred njega godine kada će moći da izvuče najbolje iz sebe.

- Srećan sam što će toliki broj ljudi biti u prilici da dođe do snimka Nadinog i mog koncerta. Tu je i Glas javnosti koji je sve samo ne jeftin (prema onome o čemu piše), a po načinu na koji se obraća čitaocima uklapa se u tu priču - kaže violinista.

Kako ste upoznali profesora Šeringa?

Pre završene Akademije u Beogradu, upoznao sam prof. Šeringa na takmičenju Henrik Vijenjavski u Poljskoj, gde je on bio potpredsednik žirija. Posle toga, otišao sam u Meksiko Siti na tri meseca i na konkursu "Sabre Marokin" osvojio prvu nagradu. Budući da je imao 150 koncerata godišnje, Šeringu je bilo teško da bilo gde predaje, već je držao majstorske kurseve u Dubrovniku i Meksiku, gde je posle Drugog svetskog rata ostao da živi. On je u poznim godinama napravio jednu meteorsku karijeru, čini mi se da je čitav njegov život bio putovanje od jednog koncerta do drugog i pokušaj da nadoknadi propuštene ratne godine. On je ujedinio fantastičnu tehniku i ogromnu muzikalnost.

Potom je i vaš život pretvoren u odlazak s jednog koncerta na drugi, ali ste ipak odlučili da u jednom momentu napravite pauzu. Zašto?

Posle takmičenja krenula je moja karijera, usledili su silni pozivi, obišao sam 45 zemalja, od 1970. do 1990. imao sam oko 120 koncerata godišnje. Onda je splet okolnosti doprineo tome da nekoliko godina nisam svirao, sve pozive sam otkazivao, čak mi se činilo da sam završio jednu fazu života. Ne, nisam ni vežbao, bilo je to izgubljeno vreme u kom se nisam snalazio. Ne znam ko nije porazno doživeo te devedesete. Bio sam umoran. Onda je krenulo neko vegetiranje iz koga sam se trgao posle nekoliko godina i vratio se na scenu.

U to vreme sanjali ste o "Gvarnerijusu", prelepom prostoru na Dorćolu...

U drugoj polovini devedesetih sanjao sam o tome. "Gvarnerijus" centar lepih umetnosti postoji već četiri godine. Da sam znao da je tolika muka, teško da bih ušao u to jer se podrazumevalo neko znanje o biznisu. Bilo je to teško vreme. Sad sam potpuno posvećen sviranju. "Gvarnerijus" živi neki svoj život, o tome brinu moja supruga Miljana i sestra Nada. I posle mene ovaj prostor mora biti posvećen umetnosti.

Koja interesovanja i ljudi ispunjavaju vaš život kad niste na sceni?

Privatni život i ljudi oko vas, koje vi birate ili vas biraju, s kojima se snalazite ili ne, pomažu vam da se ostvarite ili vam odmažu. Te okolnosti su sudbonosne i život čine uzbudljivim. Kao umetnik bavite se sobom usamljenički, a sad odjednom treba da delite život s nekim ko treba da razume zašto ste nekomunikativni, zašto ćutite. Ko su ti ljudi koji razumeju? Sve se svodi na najbliže okruženje koje je naviklo na vas, to je majka, sestra koja je slične sudbine, to je moja treća supruga, koja me potpuno razume.

Da li ste uspevali da budete dobar suprug i otac?

Jesam, u onoj meri u kojoj moram pomiriti neke stvari. Ne mogu biti niko drugi do ono što jesam. Da bih bio zadovoljan, onda i drugi moraju dozvoliti da se ostvarim u onome o čemu pričamo. Ćerka Katarina je svedok mnogih mojih koncerata. U Šibenskoj katedrali imala je samo dve godine kada je prisustvovala mom koncertu, jedva je čekala kraj i između redova se otela i potrčala ka meni, pre nego što sam uspeo da odsviram bis. To je neverovatno koliko deca intuitivno osećaju da vam treba podrška iako bi htela da se druže sa vama...

Imali ste veoma zanimljivu mladost... Da li ste tragali za nekom idealnom ženom u tom periodu?

Želeo sam da emotivni deo mog života bude skladan. Bez obzira na to koliko vas ova profesija tera da budete sami sa sobom, morate imati skladan privatni život. Mada ima ljudi koji se svesno odriču privatnog života da bi se ostvarili profesionalno. Cena se kasnije plaća. Mogu da ih razumem jer sam povremeno radio u tolikoj meri da mi se činilo da svaka stvar može samo da mi oduzme energiju. Tako ljudi odu u krajnost i pretvore se u posvećenike ili robote. Teško mogu da odredim šta sam ja svesno, a šta je nagon činio od mene.

Emocija i ljubav su jake stvari, u trenucima dok traju pobeđuju svaku potrebu da se bavite umetnošću. U toj fazi ste osetljivi i predajete se. Kroz sve to treba proći i naći meru. Mogu biti dramatične te situacije ako se ne snađete. Da biste sve uskladili, potrebna su dva života, a mi imamo samo jedan.

Biljana Lijeskić


vesti po rubrikama

^Vaskršnji dodatak

Bogdan Diklić o ulogama, saradnji s kolegama iz bivše SFRJ
INTERVJU Jovan Kolundžija, poznati violinista, povodom novog albuma koji je od sutra u prodaji
 
 


     


FastCounter by LinkExchange