GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Zašto (ne) mrzimo Ameriku

Trebalo bi dosta prostora za potpuniji odgovor o uzrocima otpora prema savremenoj globalnoj politici Amerike (SAD). Zbog toga mi se čini da je najsažetiji odgovor - zavist. Ali zavist koja ne proizilazi iz želje za takmičenjem, za napor za sopstveni napredak. Pre bi se moglo reći da je to zavist sa nadom da će Ameriku snaći neka apokaliptična nevolja i tako se ostvariti "pakosni mir u duši i proja u guši".

Ako je neka uteha za nas, nije takva destruktivna psihologija prisutna samo u Srbiji i Crnoj Gori. Ona je u savremenom svetu karakteristična posebno u ekonomski i civilizacijski zaostalim zemljama. Uz to je žalostan paradoks da je kod tih zemalja otpor i zavist prema američkoj politici izražena utoliko više ukoliko su one više korisnici materijalne, finansijske i druge pomoći od Amerike i ostalog ekonomski razvijenog sveta. Ne bi se reklo da je takvo ponašanje definisano po onoj, izvrnutoj, narodnoj poslovici "Ko tebe hlebom, ti njega kamenom!".

Daleko je Amerika i moćna je da bi se na nju moglo posezati kamenom, kojim bi se uzdrmala njena stabilnost. Da li je to zbog toga što Amerika ima uzoran demokratski sistem države u kojoj nema problema nacionalne ravnopravnosti, jer tamo ravnopravno žive i rade, ne samo brojne nacionalnosti, već i sve rase čovečanstva i skoro sve veće verske zajednice. Uzgred rečeno, i Evropa nastoji da ostvari sličnu, mnogonacionalnu, demokratsku i jaku zajednicu. Taj proces se ubrzano ostvaruje, izuzev u zemljama zapadnog Balkana. Šta više, naša država je na putu svog daljeg razjedinjavanja.

- Amerika je najveća svetska vojna sila i sva je sreća što je ta moć u rukama zemlje razvijene demokratije. Kakva bi tek opasnost čovečanstvu pretila kada bi takva vojna sila dospela u ruke ekstremnih, terorističkih, diktatorskih ili totalitarnih režima. U proteklom veku Amerika je imala odlučujuću ulogu u nastojanju da se poraze opasni režimi zasnovani na ideologiji fašizma, posebno u nerazvijenim zemljama Afrike i Latinske Amerike, kao i u mini državama, gde je postojala opasnost da vlast preuzme narko-mafija.

Amerika omogućava snažan napredak nauke i tehnologije i predstavlja lokomotivu opšteg progresa u svetu. Otvorenost američkog tržišta omogućava intenziviranje procesa međunarodnog ekonomskog povezivanja što se vidi kod zemalja koje su u poslednjoj deceniji postigle ogroman privredni rast.

Terorizam je pošast savremenog sveta i Amerika vodi, zajedno sa demokratskim saveznicima, odlučujuću i energičnu borbu protiv ovog zla. Ako se, pored navedenog, izražava otpor i mržnja prema američkoj savremenoj politici, onda se nameće pitanje da li se želi napredak ili vraćanje u mrak i destrukciju. Pravo govoreći, savremenom svetu ne preti opasnost od američkih intervencija već upravo opasnost da se Amerika odrekne uticaja na svetske tokove i usmeri se ka izolacionalizmu.

Slavko Đorđević, Novi Beograd


Ubeđivanje već ubeđenih

Reakcija g. Dragoljuba Zbiljića, predsednika IO Udruženja "Ćirilica" iz Novog Sada, na moj dopis "Davljenje u kompleksima" od 4. maja korektna je i dovoljno ubedljiva, pa kao takva i prihvatljiva. Mada ona računica o odnosu latinice i ćirilice mojih dosada objavljenih knjiga "u odnosu 12:3 na štetu ćirilice" ne može biti prihvatljiva iz razloga što ja nemam nameru da prestanem sa pisanjem, pa dakle ova situacija nije konačna.

To, uostalom, proističe i iz sadržine mojih članaka. Pogrešna je ili samo nepotpuna, mada me to ne dotiče, i ona interpretacija odredbi Ustava Srbije da je "u službenoj upotrebi" samo ćirilica, jer je, po tom najvišem pravnom aktu, to i latinica.

U svakom slučaju, ovakvo reagovanje g. Zbiljića je, dakle, ono što se zove kucanje na otvorena vrata. Iznenađujući je i onaj deo njegovog teksta koji se osvrće na vraćanje pisama iz Hrvatske zato što je adresa napisana ćirilicom sa napomenom da to " nije u skladu sa međunarodnim propisima", kojim povodom predsednik UO Udruženja " Ćirilica" kaže: "No, manje je važno kako se drugi ponašaju prema našem pismu.

Nama mora biti važnije šta mi činimo da sačuvamo svoje savršeno pismo". E, sa tim se već ne bih mogao potpuno složiti. Umesto da se bavi ubeđivanjem ubeđenih, mislim da bi Udruženje "Ćirilica" možda moglo razmisliti o tome šta se, eventualno, može preduzeti da ćirilično pismo ne bude "zabranjeno" u susednoj državi, gde žive stotine hiljade Srba i u koju isto toliko još njih treba da se vrati. Koji su to "međunarodni propisi" koji zabranjuju Srbima u Hrvatskoj da se služe svojim ćiriličnim pismom.

Da li se, s tim u vezi, navedeno Udruženje obraćalo relevantnim međunarodnim forumima, nadležnim za pitanja ljudskih prava i kakav je rezultat? Šta tim povodom može da kaže naša diplomatija?
Malo počinje da mi smeta ta uvrežena navika da se stalno obraćamo sami sebi. Da razgovaramo sami sa sobom, pa i kad se s razlogom žalimo na neke druge.

Tako sam, pre godinu dana, imao prilike da u dupke punoj velikoj sali Srpske akademija nauke i umetnosti slušam vrsne govornike o tome kako su se svi drugi oko nas pokazali kao daleko veći nacionalisti, a u međunarodnim razmerama odijum nacionalizma se okomio samo na nas. Bili su to nadahnuti i veoma dobro argumentovani govori. Ali odjednom to više nisam mogao da slušam. Pobegao sam. Jer, moj emotivni sistem to više nije mogao da podnosi.

To naricanje nad sudbinom srpskog naroda. Ubeđivanje već ubeđenih. A kad nam se pruži prilika da svoje stavove branimo u svetu, odjednom postajemo mutavi, stidljivi... Podsećam da je svojevremeno Milošević odbio ponudu svetske televizijske mreže Si-En-En da pred stotinama miliona gledalaca planete iznese i brani naše stavove! Ponavljam - odbio, dok su se svi drugi grčevito borili da dođu do izražaja! Imao sam prilike i da upoznam neke ambasadore koji su nas, u najkritičnijem periodu za ovu zemlju, predstavljali po svetu. Neću navesti kakav utisak ostavljaju, jer želim da ostanem u granicama pristojnosti.
Dakle, pravo je pitanje je da li za ovu zabranu ćirilice u susednoj državi svet zna. Jer, ako bi ovde zabranili latinicu, to bi se već znalo...

Marko Smukov, pisac, Beograd


Fide u Kotoru lobira za Albance

Poštovani gospodine premijeru Đukanoviću, pišem Vam sa ponosom iz NJujork tajmsa, gde sam sačuvao obraz moje otadžbine Crne Gore i Srbije. Rodom sam iz sela Vrbica Gornja, kraj Nikšića i ovde u NJujorku mi je, drugi put, uručen svetski šahovski Oskar, a prvi put je bilo 1997.

Pošto mi je Karpov tada uručio Oskar u Podgorici, moje knjige putopisa i svetskih intervjua, nagrađene "Zlatnom fontanom", rasprodate su u Igalu, a honorar sam poklonio izdavaču. Vaš savetnik, tadašnji predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije Miško Vuković savetovao je TV CG da iz dnevnika izbace snimak dodele Oskara, pa smo to učinili u NJujorku u šah- klubu u Prvoj aveniji, čiji je predsednik moj zemljak iz Nudola, Vojo Kovačević, što znači da je opet Oskar uručen na crnogorskom tlu jer je i njegov Nudol i moja Vrbica Crna Gora i time se ponosimo.

A vest glasi da ste lično vi bili pokrovitelj zasedanja izvršnog odbora Fide i da je na tome zasedanju donesena odluka o davanju prava albanskim šahistima s Kosova da igraju pod zastavom Fide. Funkcioneri i članovi Fide, koji su se gostili u mom Kotoru, poznati su srbomrsci iz sveta.

Duboko sam uveren da grešite ako ste mislili da je propaganda za turizam dolazak ovakvih ljudi iz sveta šaha. Pozivam vas da pogledate na sajt dečjih olimpijada njnjnj. bjelicaćeš. co. yu, gde možete videti na koji način se služi otadžbini. Prava propaganda za Crnu Goru bila je 1970. godine, kada sam u Herceg Novi, u hotel "Plaža", doveo Roberta Fišera i sve najveće šahiste sveta. Na istom turniru Fišer i ja smo objavili knjigu "Susreti stoleća" koja je prevedena na šest svetskih jezika. U knjižari u Vašingtonu ta knjiga o simultanki koju sam igrao na slepo, i koja je ušla u Ginisovu knjigu, dostigla je cenu od 495 dolara.

Kao što vidite, ja igram na slepo, ali i slepo i propagiram moju otadžbinu, a pojedini moji zemljaci, vode naš šah na slepo i organizuju sastanak sa dobitnicima crnih oskara koji su doneli sramotnu odluku da Albanci s Kosova igraju pod zastavom Fide. Nisam imao prilike da vidim reagovanje naše štampe, ovde u Americi, ali znam da su naši šahovski novinari, nažalost, za flašu piva ćutali o mahinacijama naše šahovske organizacije. Primite srdačni pozdrav

Dimitrije Bjelica


Srpsko stradanje na Sremskom frontu

Pošto se ovih dana i u rubrici "Glas čitalaca" govori o svetloj ulozi Josipa Broza u srpskoj istoriji, nije zgoreg pomenuti delić istine sa jednog od najvećih srpskih stratišta, najvećeg posle zloglasnog ustaškog logora u Jasenovcu. Nažalost, ali i sramotu naših istoričara, o ovoj neospornoj činjenici još nije data konačna reč. Mnogi znaju da se to zloglasno stratište Josipa Broza zove Sremski front.

Posle oslobođenja Pančeva, 13. oktobra 1944. godine, Titova vojska organizovaa je dobrovoljačke jedinice za odlazak na Sremski front. Vojska je stigla u kasarne u Beloj Crkvi, a kurs je bio prema 236. gardejskoj avio-diviziji Crvene armije. Srpski mladići, kod Šida, vojnički neuki, poslati su u rovove, u pokušaju proboja fronta koji to odavno nije bio.

I tada je nastao pokolj. Iskusni Švaba sa mitraljezom, koji je na ratištu od 1939, kosi srpsku mladost poslatu da umre. Toliko o ulozi Josipa Broza u srpskoj istoriji.

Da li se ovi koji i dan-danas brane lik i delo "najvećeg sina" naših naroda i narodnosti nekad zapitaju ko je poslao srpsku nejač međ nemačke kuršume. Neka se zna ko je odgovoran za smrt 30.000 mladih Srba. Nadam se da će istorija i naši sinovi naučiti ko je bio najveći krvnik ovog naroda.

Autor poznat redakciji