Uobičajeno je u Srbiji (pa i kod ostalih naroda) da se vladari veličaju, slave i da u udžbenicima istorije zauzimaju veliki broj stranica. Većina naših vladara od Vlastimirovića i dalje bili su okrutni feudalci, ubijali su svoj narod, uključujući braću i očeve, oslepljivali sinove, sekli glave kumovima, bili turski vazali i rođaci, ženili se (u poodmaklim godinama) devojčicama (princezama) od desetak godina, ali ih istorija ipak slavi.

Mnogi od njih imaju spomenike, nazive gradova, ulica i trgova i istaknuta mesta u istoriji, kulturi, književnosti i ostalim oblastima. Kao što rekoh, pošto to radi i ostali svet, nemam ništa protiv da ih i dalje slavimo, ali budući istoričari moraju posvetiti malo pažnje i narodu.

Međutim, neki prethodni period potpuno zaboravljamo i pogrešno tumačimo. Ovih dana prošlo je 25 godina od smrti Josipa Broza Tita, koji je najduže bio predsednik Jugoslavije, pa normalno i Srbije. NJega ne samo da zaboravljamo, nego i osuđujemo kao čoveka koji je "uništio" Srbiju.

Ne idealizujem ni taj period jer sam i tada dosta puta javno kritikovao vlast. Ali, običan čovek, koji nije prespavao taj period, mora priznati neke nesporne činjenice:
- U aprilu 1941. godine kralj, vlada i većina generala pobegoše sa tovarom zlata iz Jugoslavije (Srbije) i ostaviše narod na milost i nemilost okupatoru. Jedino je Tito imao hrabrosti da osnuje partizanski pokret i bori se protiv okupatora i fašizma. Zahvaljujući tome, postali smo četvrta sila u svetu koja je doprinela pobedi nad fašizmom.

- Za vreme "Titove vladavine" Srbija je postala teritorijalno najveća od doseljenja Srba na Balkan. Možda je bilo veće Dušanovo carstvo, ali je Dušan bio car Srba i Grka i u tom carstvu bilo je oko devet ravnopravnih nacija.
- Za vreme "Titove vladavine" Srbija je najduže živela u miru, bez rata i pogibije naroda.
- U tom periodu, korak po korak, postali smo srednje razvijena zemlja u Evropi i preko 80 odsto stanovništva moglo se svrstati u "srednju klasu" po životnom standardu.

- Sagrađeno je najviše hidrocentrala, profitabilnih fabrika, autoputeva, škola, bolnica i zaposlenost je bila na najvišem nivou (opet kažem - u istoriji Srbije). I kvalifikovani i polukvalifikovani radnici živeli su normalno, svake godine išli su na more, dobijali stanove, imali kola i, čak, gradili vikendice po Srbiji. A, danas?
- Ko ne veruje šta je sve urađeno u tom periodu, neka pogleda samo kartu Beograda 1941. godine (pre rata) i osamdesetih godina. Šta je sve urađeno u Beogradu tada, ali i šta nije urađeno posle Tita, odnosno posle 1989. godine.

- Neki kažu: "To je obezbeđeno kreditima iz inostranstva i zaduženosti Jugoslavije". Ne! Treba pogledati nesporne podatke. Osamdesetih godina cela Jugoslavija dugovala je manje, nego sada pojedine republike. Neke republike bivše Jugoslavije imaju tri puta veći dug nego tada cela Jugoslavija.

- Danas pojedinci pominju komunizam, "komunjare" i slično iako ne znaju šta znači "komunizam". Tačno, postojala je partija "Savez komunista". Međutim, ti članovi nisu imali nikakve privilegije, nego veće obaveze. Preko 90 odsto članova bili su obični radnici, referenti, kuriri, kafe kuvarice.
- U svetu smo bili jedna od najcenjenijih zemalja. Sa našim pasošem mogao si putovati po celom svetu. A danas?

I da ne dužim. Mogao bi navesti još stotine nespornih argumenata da smo tada živeli bolje, mirnije i sigurnije, ali bi bilo preopširno. Zato me čudi da i Tito, kao "vladar" Jugoslavije i Srbije, ne zaslužuje da neka ulica u Beogradu i drugim gradovima nosi njegovo ime. Možda je razlog što je po poreklu Hrvat.

Ali, i ostali srpski vladari nisu čisto, genetski Srbi. Majke su im kao princeze bile Bugarke, Grkinje, Mađarice, Hrvatice, Rumunke i drugih nacija. Znači, oni su po opredeljenju bili Srbi, a ne genetski. I Tito se takođe nije deklarisao kao Hrvat, nego Jugosloven i građanin sveta.

Mr Nikola Radulović, Beograd

Posle balkanskih ratova, pre više od devet decenija, 29. jula 1913, Austrougarska, Francuska, Engleska, Rusija i Italija stvorile su albansku državu. Ova zemlja tada nije imala ni jasno utvrđene granice, niti sopstveni novac, puteve, a još manje industriju, škole ili bolnice. Ipak, evropske sile se nisu dvoumile da je proglase za državu. Danas je, opet, očigledno da se međunarodna zajednica (ma šta taj pojam označavao) ozbiljno priprema da Šiptarima stvori i drugu državu na Balkanu, poklanjajući im deo teritorije Srbije.

Gubitak "svete srpske zemlje" ogroman je i nenadoknadiv, ali ga možda treba posmatrati i sa druge strane. Pod pretpostavkom da nekim slučajem UN I Unmik, Kosovo i Metohiju vrate u granice Srbije, ona bi bi ponovo postala država i onog stanovništva koje je u velikom postotku neprijateljski raspoloženo i prema njoj i prema svemu što je srpsko. Koliko bi samo vremena trebalo, ako je to uopšte moguće, da vekovima gajena mržnja preraste u ljubav ili bar poštovanje i pristajanje na zajednički život?

Istorija Srba u dvadesetom veku i njihova iskustva sa narodima u zajedničkoj državi dovoljno govore o tragičnim posledicama zabluda o bratstvu i jedinstvu. S druge strane, Srbija ima obavezu da svim svojim državljanima, pa razume se i Šiptarima, obezbedi ista prava i uslove za život, da brine o njihovom zapošljavanju, lečenju, školovanju, razvoju... Ako sama Republika Srbija ima danas oko milion nezaposlenih, ta bi brojka, uz povratak Kosmeta, postala još veća. Kolika su sredstva neophodna za nova radna mesta i gde ih naći? Od čega graditi nove puteve, škole, bolnice, stanove..?

Možda gromoglasni srpski "rodoljubi" znaju odgovore i na ova pitanja, ali se iz nekih svojih razloga ustručavaju da ih saopšte javnosti. Kao da će njihovim "prozivanjem"i osudom ista moći da se promeni i reši!

Vojislav M. Stanojčić, Beograd

Pre godinu, dve, kada je zatrovala Tisu cijanidima, država Rumunija platila je odštetu Mađarskoj. Ovih dana nigde nisam pročitao da je i Srbiji plaćena odšteta. Ako nije, zašto nije?

Sada je pukla brana u Rumuniji, pa je u našem delu Banata katastrofa. Padanje kiše i topljenje snega na Karpatima, suviše je naivan i slab izgovor. Rumunija je sada u EU, pa za pucanje njihovih brana treba tražiti odštetu od Rumunije.

Ali od Srbije se samo traže odštete. Pisalo je u novinama: poljski Sejm traži odštetu od Nemačke za Drugi svetski rat, grupa logoraša iz Jasenovca koji žive u SAD trže odštetu od Hrvatske itd. Da li je ko platio odštetu Srbiji i Crnoj Gori za pljačku i pustošenje u Prvom svetskom ratu? Da li su SCG platili odštetu Nemačka, Albanija, Bugarska, Mađarska za pljačku u Drugom svetskom ratu?

Opet ništa. SCG je, od 1990. do 2000. godine prihvatila i izdržava blizu milion izbeglica, čija je imovina opljačkana, dok dojučerašnji "bratski" susedi traže odštetu. Oni imaju pravo da traže, ali zašto Srbija ne traži? Srbija treba da sabere i da traži odštetu za ratove 1914-1918, 1941-1945, 1990-2000. godine, za Tisu, za Banat i za sve štete koje joj drugi naprave.

Stanovnici SCG koji su ostavili imovinu u ovim ratovima, a tada su živeli van SCG, treba da prijave državi SCG gubitak svoje imovine, a SCG da sabere i traži odštetu od sadašnjih susednih država Slovenije i Nemačke. Proteklih decenija, SCG je često bila mekog obraza. U pomenutom svetu se primenjuje "čist račun, duga ljubav". Ili, što kažu Englezi: "Ne postoji engleski prijatelj, postoji engleski interes".

Treba organizovano raditi, dokazivati, znati. Najlakše je ništa ne raditi, biti flegmatičan, a onda komšije primenjuju: "Uzmi Šemso šta je tebi drago". Zahtev vladike Artemija za naknadu štete izuzetno je pozitivan potez. Međunarodno pravo jedna je od oblasti koju u domaćoj praksi treba ubrzano razvijati i primenjivati.

Dr Branislav Nikolić, Novi Beograd

Dugo očekivano toplo leto je počelo, ali ne na morskim plažama već u vašim novinama. Skoro ceo mesec Malta se provlači stranicama Glasa, čemu bi mogli pozavideti turistički radnici Malte. Nakratko bih sumirao tekstove moja dva prethodnika.

Jedan sam od prvih dođoša ovde i pamtim predstavništvo JAT-a s kraja osamdesetih. Nažalost, u veoma lošem miljeu. U to vreme, kada su nam polako vele ruže a ovde se živelo lepo, u JAT se moglo stići samo do vrata i kvake laganim koracima, a otuda smo leteli glavom bez obzira i bili srećni što živi ostadosmo. Naime, tada je na sve odgovor bio "nema, ne može, a šta ti misliš ko si ti da ti ja menjam kartu, imam ja preča posla...".

Onda je došao, sada pokojni, gospodin Sreten Mitrović, kog svi ovde nosimo u srcima kao izuzetnog čoveka, sposobnog da spoji diplomatiju i prijateljstvo, smeh i tugu nas gastarbajtera i vrati ugled kancelariji JAT-a. Bilo je to teško vreme sankcija i patnji, a JAT-ova kancelarija je bila naša mala ambasada.

Vremena su se promenila, ali i postava ljudi u JAT-ovoj kancelariji, a bogami, i na Malti. Od komune koja je brojala oko stotinu građana bivše Jugoslavije, postala je relativno velika komuna Srba, koji su došli iz raznoraznih razloga. I naravno, da ne izneverimo istoriju, počesmo se deliti - prvo na političke rivale, pa po socijalnom statusu i simpatijama.

Sve nesuglasice preživljavala je i kancelarija JAT-a. Menjala se i ona sa nama, uzimala jednu pa drugu stranu i, uglavnom, dok smo mi imali više koristi od nje nego ona od nas, nismo baš obraćali pažnju da li nam neko viče na telefon ili pije kafu na sunčanoj strani ulice. Ali kad je JAT počeo tražiti svoj deo, na primer plaćanje ekstra prtljaga, počele su padati teške reči, a i po "koja stena sa Malteških plaža". U kancelariji JAT-a neko je tada imao bolji tretman, neko baš nikakav, i mislim da se zato narod najviše ljuti.

Mislim da se je JAT-ovo osoblje u jednom tenutku osetilo jako i moćno i zaboravilo da je ovde većina naših ljudi srednjeg ili nižeg socijalnog statusa.
Ne želim da kudim ili da veličam nikog, ali pre ove JAT-ove postave u vremenu od Mitrovića do Damjanovića, kako se ovde meri vreme, ličilo mi je da osamdesete lagano kucaju na vrata. Još malo o nama, ne o JAT-u. Spomenuše moji predstavnici konzula. Naravno, nemamo konzula ovde.

Nemamo čoveka jer ga nismo mogli izabrati. Bilo je nekoliko kandidata i nijedan se nije mogao dopasti većini, zamerali su im da nisu sposobni (a mi jesmo), govorili su čak da su ružni i da takvi ne mogu Srbiju predstavljati, pisali peticije Vladi Srbije protiv nekih kandidata. A mi se ni ne skupismo da prodiskutujemo svi zajedno i izmerimo ko je bolji, a ko ne. Nas još muči malo srce za razumevanje tuđih potreba i misli. Mi ovde još mislimo da ako znamo lokalnog ministra (što baš i nije teško u zemlji od oko stotinu hiljada ljudi), ili njegovog sekretara - možemo sve.

A kad dođu odmori, mi svi u ekonomsku klasu, čak i oni sa ministarskim poznanstvima, pa udri po JAT-u. Poštovana redakcijo, konstruktivna kritika je neophodna za bolji razvoj i zdravo razmišljane, ali ne svaka. Teško breme nas gura u sebičnost i netolerntnost i mala neljubaznost čini nam se ogromna, uperena i lična.

Što se JAT-ovog predstavnika tiče, možda je greška što se suviše spustio u "narod" pa sada, naravno, "braća" traže svoje. A koliko nas dođe na posao u minut i zove telefonom u osam ujutro, ili bi radije na kaficu. Da mi, ipak, JAT ostavimo malo na miru. Oni su došli tek pre nekoliko meseci, a nadam se da će nešto promeniti nabolje, ili ćemo još čekati neka bolja vremena.

Autor poznat redakciji