GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Pokušaji smenjivanja Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije

Putem demokratije heroina i kokaina

Moram da priznam da su se neki naši mediji s punim pravom obrušili na Aleksandra Lukašenka, predsednika Belorusije. Kako se taj čovek usuđuje da se zalaže za promenu Ustava - zar mu nije dosta vlasti? Zašto se ne ugleda na demokratske predsednike na Zapadu? Hoće čovek da bude i po treći put predsednik. Eto drčnosti na delu. Ma, nateraćemo mi njih u bolju budućnost bombama, ili bez! Šta da se radi kada u toj zemlji nema udruženja gazda koji po svojoj volji menjaju predsednike.

Dakle, samo napred za poznate "dobrotvore" čovečanstva. Treba se hitno infiltrirati blizu beloruske granice, te njihovom Otporu deliti mobilne, majice, nešto siće... Kada obave posao, moraće da plaćaju 2.000 evra za školarinu, ali će zato imati ljudsko pravo da čekaju u redovima pred stranim ambasadama za radne vize.

Sramota je za Belorusiju da nema nijednog finansijskog magnata koji bi kupio engleski fudbalski klub. Ubeđen sam da je to nešto čime se ruska nacija ponosi.

Sramota je živeti u tolikoj zaostalosti, da je uzimanje kokaina i heroina na tako niskom nivou, a njihova omladina jedva da je i čula za "ekstazi", a kamoli za druge avangardne stvari. Jeste lep metro u Minsku, ali deluje pusto noću jer nema beskućnika koji će u boljim, dolazećim vremenima tamo spavati. Sramota je da privatizacija tamo toliko kasni da se čak ni džipovi ne mogu videti po ulicama, a kamoli privatni avioni.

Ta nacija je na tako niskom nivou demokratije da nema ništa osim sitniša iz državnog aparata koji će pokupovati članove skupštine. Beda, šta drugo da kažem. I pogledajte koliko holivudskih filmova i serija gleda taj narod na TV-u? Vrlo malo. Čist primitivizam.

Ne brinite, neće dugo taj Lukašenko. I ne bi on ronio suze zato što bi ih ronili drugi. Tuđa je i briga, jel' tako? Ti koji plaču, nisu shvatili demokratiju na pravi način, već nekako bukvalno, pa im se izrodila "demonkratija".

Zato samo napred. Udrimo po slabima i bednima. Ko im je kriv? Sami su krivi jer krenuše putem na kome nema šake srebrnjaka, već samo nekonvertibilnih para. I šta da se kupi za te pare osim da se prostituiše u ime progresa i viših vrednosti.


Prof. Miodrag Bjelić, Njujork


Gradu nedostaju oaze zelenila

Poštovana gospodo, pored odgovornih poslova koje obavljate za dobrobit građana Beograda na zasedanjima Gradske skupštine, obradovali ste nas ovih dana usvajanjem odluke o promeni imena preko 300 ulica na teritoriji grada. Da li će, i kakve, negativne efekte po stanovnike i goste Beograda kroz nesnalaženje i saobraćajne konfuzije izazvati ova promena - pokazaće vreme.

Unija zelenih, vanparlamentarna politička organizacija, zahvaljuje vam što ste imali u vidu i jedan mali park na Vračaru. Neimarski park, vašom odlukom od pre nekoliko dana, zove se Park Jelene Šantić. Povodom odluke o promeni imena parka, navodi se da i jedan park u Berlinu nosi ime naše preminule balerine Jelene Šantić.

Unija zelenih nema ništa protiv da pomenuti park nosi ime preminule primabalerine ali vas, javnost i građane moramo upoznati sa činjenicom koju niste imali u vidu pri odlučivanju o ovom.

Vlada grada Berlina 2003. godine donela je odluku da se novoformiranom, tj. novoizgrađenom parku u Istočnom Berlinu nadene ime po našoj preminuloj zemljakinji Jeleni Šantić.

Posebno podvlačimo pojam novoformirani park. Šta ste vi, gospodo, učinili u vezi s novim i na zaštiti postojećih parkova i zelenih površina! Sredstva javnog informisanja manje-više objektivno objavljuju informacije o samoorganizovanju građana u odbrani zelenih površina ispred svojih naselja, zgrada, kvartova, škola... od privatnih investitora i domaćih i stranih koorporacija.

Vrlo dobro vam je poznata činjenica koju je predložila gradska vlada da su, od brojnih kapitalnih investicija u Beogradu do 2007. koje će potpuno izmeniti izgled naše prestonice, tri u direktnoj vezi sa degradacijom postojećih parkova i zelenih površina, i to: izgradnja poslovno-stambene zgrade na Terazijskoj terasi, izgradnja gradske galerije u parku na Trgu Republike u Bloku 62, umesto zelenog koridora izgradnja poslovno-stambenog prostora.

Da li znate da je svakim danom životna sredina u Beogradu sve zagađenija, a da su aktivnosti unapređenja postojećih i podizanju novih parkova i zelenih površina mrtvo slovo na papiru.
Pitamo vas, poštovani gradski poslanici, šta ćete ostaviti u nasleđe generacijama koje dolaze posle nas? Da li će se i dalje usvajati i donositi odluke u gradskom parlamentu bez brige za interes građana i Beograda, kao prestonice sa istorijom dugom 2000 godina?!

Informativni centar Unije zelenih,
potpredsednik Miroljub Vetmić, Beograd


Zar ovakvi da idemo u Evropu!

Jezivo, krvavo finale tragedije (zločina) koji je trajao godinama, pred očima i "savešću" mnogih, dogodilo se baš onog dana kada su nam otškrinuta vrata EU. Rekoh, finale zločina koji je trajao godinama - jer nije zločin samo to svirepo, monstruozno ubistvo žene pred porođajem pred troje dece već i višegodišnje svirepo, najbrutalnije iživljavanje pred decom suludog alkoholičara nad tom nesrećnom ženom, a time i njihovo krajnje neljudsko zlostavljanje.

Ne čudim se, ne zgražavam se samo zbog (višegodišnjeg) zločinačkog ponašanja nesrećnog bolesnika zavisnog od alkohola (svi alkoholičari nisu agresivci, a malo ih je i tako zverski surovih) već i zbog svih onih pasivnih posmatrača tog višegodišnjeg zločinačkog ponašanja, osobito pripadnika određenih društvenih i državnih službi, od kojih su neke pomenute (rekla bih i prozvane) u prilogu navedenom u podnaslovu.

Komšije su godinama bili nemi, nedelotvorni svedoci tragičnog stradanja svoje komšinice, a time i najvećeg zlostavljanja troje dece. Policija je znala za tu tešku porodičnu tragediju. Socijalne službe takođe i nikada nisu reagovale, pa ni sada! Hitna pomoć se navikla na te masakre, te prilikom poslednjeg, najtragičnijeg, nije htela da dođe ceo sat i po! Došli su kad više nikom nisu mogli pomoći, ni skoro rođenoj bebi. Sa ovim svakako nije završen "popis" svih koji su (u jednoj civilizovanoj zemlji) bili dužni da nešto učine kako ta više nego surova tragedija ne bi trajala godinama i da ne dođe do tog horor "raspleta".

Da li će neko od tih da se javi, da kaže koju reč opravdanja! Da li će neko nadležan da sankcioniše to kobno nečinjenje, povuče neophodan potez radi opominjanja mnogih drugih koji drže zatvorene uši, oči i usta pred ko zna koliko ovakvih i sličnih tragičnih situacija i sudbina.

Zar mirno, pogotovu dugotrajno, posmatranje bilo čijeg krivičnog, osobito zločinačkog ponašanja nije, na neki način, saučestvovanje u tome! Prikrivanje sigurno jeste, a i to je kažnjivo, obavezuje na prijavu nadležnim za sprečavanje takvog ponašanja. Ako nas ne goni savest da nekome pomognemo, da koliko možemo doprinesemo smanjenju patnje i stradanja drugih, neka nas na to obaveže strah od odgovornosti za neprijavljivanje krivičnog dela, a pogotovo za njegovo nesprečavanje od strane za to nadležnih.

Naglasiše da su rešenja usklađena sa zakonodavstvom EU. Sa dosadašnjim stepenom odgovornosti u pripremi zakona, ko zna da li ćemo, i kada, svojim ponašanjem stići u tu Evropu. Koliko smo mi daleko od pravne države, svedoči najsurovija tragedija četvoročlane porodice u Zemunu (ovih dana) zbog, kako mediji javljaju, omče zelenaških kamata. Mračni zelenaši u medijima reklamiraju svoje prljave (a krivično kažnjive) usluge. U "davljenju" dužnika imaju legalnu pomoć advokata, opštinskih službi, sudova!

Zbog dugog siromaštva, bolesti i više drugih nepovoljnih okolnosti, život mnogih naših žena i dece nije nimalo lak, a mnogima je dramatično, pa i tragično težak i bez prisustva nasilnika u porodici. A tek kad je i on tu! Pogotovu u liku spodobe koja može nekog u porodici da liši i života. U tom slučaju niko, baš niko, ne bi smeo da to posmatra nezainteresovano. Zar je potrebno reći da je neuporedivo značajnije, pa i obaveznije, prijaviti nečiji teror, osobito sa očekivanim tragičnim posledicama, nego da se prijavi trgovac koji nam nije dao fiskalni račun.

Da je bilo savesti, a kod nadležnih i službene odgovornosti pojedinaca, Snežana Savić bi sad bila živa, a njeno troje dece ne bi imalo tragično detinjstvo.


Ana Marija Novaković, Beograd


Alal vera gradonačelniče

Poštovana redakcijo, odluka gradonačelnika g. Nenada Bogdanovića da novčano kazni gradskog sekretara za zaštitu životne sredine Branislava Božovića, jedan je od prvih naznaka da naša gradska vlast ide u korak sa civilizovanim i odgovornim rukovodstvima najrazvijenijih evropskih gradova.

Podsećam da je gradonačelnik kaznio Božovića koji je, posle izjava građana da je neophodno što ranije prskanje komaraca, rekao da su Beograđani razmaženi i naviknuti na komfor.

U nekim, ne tako davnim vremenima, možda bi g. Božović bio smenjen sa funkcije zbog jedne prejake izjave, međutim naš gradonačelnik pokazao je svoj demokratski duh i evropski način odlučivanja, jer zašto bi neko zbog jedne rečenice dobio otkaz ako je do tada dobro radio. Mislim da je potez g. Bogdanovića velika naznaka da se naša prestonica konačno vraća u evropsku porodicu metropola, na mesto koje joj pripada po svim parametrima. Kratko rečeno, alal vera gradonačelniče.


Milovan Tasić, Novi Beograd


Žena za ponos

U subotu 7. maja, vozila sam se tramvajem, mislim da je bila linija 7. Vozač je bila žena, Spomenka Krlić, a to sam saznala kada sam je pri izlasku pitala za ime. U toku vožnje primetila sam da je se nekoliko puta, kad je mogla, okretala ka unutrašnjosti tramvaja. Na jednoj stanici izašla je i zamolila da neko ustane i ustupi mesto invalidu koji je imao problem sa rukom.

Ona ga je verovatno primetila kada je ulazio i vodila računa da li će imati mesto da sedne. Kako mu niko nije ustupio mesto, ona je izašla da zamoli putnike da mu ustupe mesto. Mislim da bi naši sugrađani trebalo da pokažu više poštovanja i barem malo pomognu invalidima i povređenima da lakše prebrode svoje nedaće.

Moguće je da neki od putnika nisu ni primetili da je taj momak invalid, ali me raduje da u našem Beogradu postoje veliki i humani ljudi kao što je gospođa Spomenka Krlić.

Mislim da ime ove žene vozača, kojom treba da se ponosi ceo Beograd, treba bar da se zna i pretpostavljam da će ovaj tekst biti barem mala satisfakcija za njeno čovečno ponašanje.


Milica Lukić, Novi Beograd