GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Ostroški Crnogorci

Ostavljene kuće i kolibe ćute. Ostaviše ih brđani. Obiđu po kojeg na izmaku. Kad izdišu, zasuze i odu. Trava, nepokošena. Miriše do neba.
Vidik gore crne, osmatračnica, svetionik južnog Balkana. Jadikovka nemanja, na kojoj su rasli Nemanjići.

Jauk, izdisaj sa krsta, urlik i osveta. Tek ponegde, u noći skupljoj vijeka, gorštački mol.
Istorija gore crne. Podvig.
Vasilije Ostroški...
Istorija Crne Gore može da se predstavi administrativno. Ruski istraživači 19. veka analiziraju običaje, dočaravaju ih ruskoj vlasti i narodu: dešavalo se tako i tada ... ovaj je odlučio... po popisu iz godine te i te, itd... Neznan je samo uzrok sočinjenja baš takve istorije.

Nijedna odluka vladike i knjaza nije bila, jer nije mogla da bude, sitno-trgovačko-sopstvenička uz pogađanje sitih i polusitih stomaka na golom kamenu. Na njega je čovek gore crne pokušavao da se svikne i ostajao nesviknut. Zagledan u nikog do Gospoda, jer drugog boljeg i bližeg prijatelja nije imao.
Ovo je istina, koja se potvrđuje svakim trenom i milimetrom pokloničkog puta do moštiju Svetog Vasilija Ostroškog. Ovo je istina poetskog-životnog, životno-poetskog nerva, kako hoćete, koji je, prosto, način osećanja i razmišljanja Ostroških Crnogoraca. (novi termin, p.a.)

Zimus, nedeljnog prepodneva, terazijski Crnogorci zauzeli su Dom sindikata u najvećem gradu SCG.
Ranije, podvizivali su se dolazeći do Biograda. I tu su stali. Doneli uspomene, jedini i najveći imetak i prosuli ih, ne znajući šta sa njima i za njih.(Uspomene koje je pisanom rečju preneo, između ostalih, Marko Miljanov, nadahnjivale su generacije-čuvaj se drugog ali čuvaj drugog od sebe-ne samo slovenskog življa.)

Pred takvim Crnogorcima stajao je podvig kao krst i znamenje. Danas je zatrpan. Ne zna u novom vremenu. O tome najbolje zna Matija Bećković.
Beograd je jalov grad pomodarstva. Prebogat idejama koja muče jedna drugu i-potonu...

Za sada, Crnogorci koji se osećaju srpski ili Srbi koji se osećaju crnogorski, gostuju domaćinski po svim većim gradovima i selima Srbije i Gore Crne. I- ćute. Pritisak im raste, ali oni - ćute.
Međutim, Radovan Karadžić nije zaštitni znak podele ili jedinstva srpstva i crnogorstva!

Milo Đukanović ima pravo da kliče svojoj viziji Gore Crne, svojim stavom, svojom visoko dignutom glavom. Uporno i ubeđuje građane da je rascep prirodniji i bolji od zbližavanja. Dinastija, prevashodno.
Međutim, ostroški Crnogorci imaju pravo da podvigom svoga karaktera, njegove obožene kulture, pokažu građanima svojih zavičaja da su neraskidivi deo tla koji ih je odnegovao, ali i neraskidivi deo tla na kome su (Srbija van Crne Gore) sa istom kulturom ali različitim pogledima polit-vrhova.

Pozivajući se na pretke, polemike kojima je život bio podvig (podrazumevajući glad za opismenjavanjem u svakom smislu, odlazeći tamo gde je znanje bilo najviše, međutim, tim znanjem šireći vidike, podrazumevajući hrabrost mača, pravednošću uma i zakona. I što je najvažnije, duše, koja nikad nije bila arogantno začaurena, niti se gradila naduvenim i naduvanim aristokratizmom-sem gordih i grabežljivih, naravno)

Takvi Crnogorci moraju pre svih da dokaleme raskalemljeno, da vežu prekinute niti, da razumeju-zilotizam u svemu-posledicu dvadesetog veka, posledicu komunizma, uostalom i oproste mu, na obe strane.
Misionarski, podvižnički
Da ukažu i pokažu da je život, danas, na ovim područjima duhovnog cunamija, svetinja i podvig, svakoga dana, pri svakom susretu. Da probude iskru čojstva, danas, u inat, kada je niko i ne vidi. Da okrenu mržnju u njenu suprotnost, ljubavni odnos prema smrti u ljubavni prema životu i radu u ovom životu... Ustrojenje života u pravu i pravednosti...

Molitveno, bez busanja
Gđa Sonja Jauković, na čuvenom skupu, (terazijskih Crnogoraca u Domu...) imala je divnu frizuru. Lepršavu, plavu i osmeh dostojan prilike. Vanja Bulić nije bio, ali je ime, naravno, dostojno zabeleženo. Govornici su se smenjivali. Matija Bećković je krstio i ovaj skup.
Očekujemo...!

Slobodan J. Čvorović, književnik, Beograd


Ekvador u Srbiji

Ovih dana su svetska i naša glasila objavila vest o prevratu u Ekvadoru. Poenta u priči je: narod je u spontanom buntu zbacio predsednika Republike, Gutijeresa, koji je bio prisiljen da pobegne u Brazil. Za Latinsku Ameriku ta vest i nije senzacionalna jer je takvih ili sličnih prevrata, najčešće uz "demokratsku" pomoć moćne američke obaveštajne službe, bilo i mnogo puta ranije. Ali, ovaj prevrat ipak nije "klasičan" niti ranijima sličan.

Prema novinskim izveštajima, pobunu nije predvodila nijedna partija niti lider i političar. Narodu Ekvadora -kako glasila navode - "bilo je dosta krađa i prekrađa." To što je pokret antisistemski i nije čudo, jer režimi u Južnoj Americi često ne odišu demokratijom. Ali, pokret je i antipolitički "čija je jedina parola bila da se svi nose u... Narod se sam mobilisao u besu i nepoverenju protiv političkih institucija i stranaka".

Hteli- nehteli, ali ova neuobičajena vest zabrinjavajuće i nepogrešivo asocira na našu stvarnost. I kod nas političari ne uživaju veliki rejting (poverenje), sistem iako demokratski, ne funkcioniše onako kako je narodu obećano 2000. godine, sve partije, ali baš sve, su u većoj ili manjoj meri kompromitovane iz različitih razloga. Krađa i prekrađa - na pretek. Životni standard ogromne većine naroda ispod minimuma izdržljivosti...

Naravno, Srbija nije latinoamerička država, niti je toliko siromašna kao Ekvador, a ni Srbi im po temperamentu nisu slični. Najzad, i međunarodni položaj ili bar značaj Srbije je drugačiji. Približavamo se okrilju Evropske unije.

Pa ipak, uprkos pomenutim i nepomenutim razlikama, po mom mišljenju, naši političari i rukovodstva partija trebalo bi da "prouče" ovaj ekvadorski "slučaj"- zbog sličnosti, makar i delimične. Jer, ne bi bilo iznenađenje da na narednim parlamentarnim izborima nijedna stranka ne pređe cenzus i da narod pokloni poverenje nekim sasvim drugim ljudima koji ne bi bili članovi nijedne od postojećih partija. Neizvesno je koliko će uspeti nova penzionerska partija.

I radikali sa svojim "disciplinovanim" članstvom, sa svojom prošlošću i sadašnjošću, mogli bi da dožive iznenađenje ispod cenzusa. Njihovu borbu za dobrobit naroda smo više puta videli i na svojoj koži osetili. Nedavno i prilikom izglasavanja enormnih plata "narodnim" poslanicima srpskog parlamenta.

Mr Damjan Dragojević, Novi Beograd


U automobil "stalo" 230 litara benzina!?

Sa italijanskim partnerima imao sam 18. aprila ceo dan poslovne razgovore u Valjevu, na povratku u Beograd, svratili smo na OMV-ovu pumpu Ćelije-Lajkovac gde sam dopunio rezervoar sa 23 litre bezolovnog benzina. Plaćajući viza elektron karticom račun od 1.550 dinara (u prilogu), donekle zauzet razgovorom s partnerima, nisam obratio pažnju na stiker, koji mi je kasirka gđica M. Zarić stavila na potpis. Tek kada sam kod kuće sravnio račun i stiker kreditne kartice, neprijatno iznenađen, shvatio sam da je stiker otkucan na 15.500 dinara (u prilogu).

Narednog dana izvršio sam intervenciju kod moje banke i pismom OMV-Jugoslavija ukazao na grubu grešku mlade kasirke, jer nije u pitanju automatski već ručni prenos. S druge strane 230 litara nije količina koja može da stane u manji kamion, a još manje u putnički automobil, što znači da je apsolutno prisutno veliko neznanje u radu.

Moja banka je takođe intervenisala kod Delta banke i 20. aprila prenela mi je informaciju da Delta banka tog dana vrši povraćaj više naplaćenog iznosa. Bilo bi dobro da je tako i urađeno. Kada sam 22. aprila svratio u moju banku, utvrdili smo da Delta nije izvršila prenos, kako su zvanično obavestili Rajfajzen banku! Ne mogu da zamislim da je likvidnoj Delta banci potreban i tako mali iznos, jer do danas transfer nije izvršen.

Voleo bih da ovo pismo bude upozorenje svim vlasnicima kartica da budu vrlo oprezni, a OMV bi mogao da interveniše kod Delta banke jer njena poslovnost utiče na njihov ugled.

Danilo Jovanović, Beograd


Da se ne zaboravi!

Prošlo je punih šest godina od kako je NATO avijacija u selu Murino, na severu Crne Gore, pobila šestoro civila: Juliju Brudar (9), Oliveru Maksimović(12), Miroslava Kneževića (13), Vukića Vuletića (47), Milku Kosanović (63) i Manojla Komatinu(67).

Tog ratnog popodneva 30. aprila 1999. godine, oko 16 sati, meštani ovog sela su, slušajući avione kako grme prema Srbiji i Kosmetu, strepeli za živote svojih najmilijih koji su ostali da žive u ratom zahvaćenom području. Za svoje živote nisu brinuli, jer Crna Gora nije bila u ratu. Bar su ih tako uveravali crnogorski zvaničnici.

Juca i Olja, gledajući u nebo, pitale su se šta je sa njihovim roditeljima u Prištini. Njih dve, i njihove sestre Ivana i Teodora, došle su u Murino kod babe bežeći od od NATO bombi i dejstva Oslobodilačke vojske Kosova.

Ali "neko"je procenio da je most u Murinu" jako važan strateški cilj". Usred bela dana, dok su se deca bezbrižno igrala, nekoliko aviona "neustrašivo i nepogrešivo" pogađaju nebranjeni cilj. Most nije srušen, a ubijeno je "šest neprijatelja".

Malog Miroslava bombe su raznele dok je svoje drugarice Olju i Jucu čekao da nešto kupe u radnji koja se nalazila do samog mosta. Njegove drugarice su ostale ispod ruševina prodavnice. Deset dana nakon ovog masakra na mostu, ali ovoga puta u dva sata po ponoći, NATO avioni su ponovo doleteli i srušili most. Ovog puta žrtava nije bilo.

Šest godina roditelji ubijene dece, pitaju se ZAŠTO? Odgovora nema. I pored truda da se ovaj zločin zataška, da se sve zaboravi-neće se to dogoditi. Istina mora izaći na videlo, svidelo se to nekome ili ne, odgovaralo to nekome ili ne.
Decu vam ne možemo oprostiti, a ne možemo ih ni zaboraviti.

Branko Brudar, rodom iz Prištine


Dok lisice meso jedu...

Poštovana redakcijo, lično nikada nisam simpatisao čuvenog gospodina Gorana Svilanovića, a ni njegovu partiju GSS.

Moram da kažem da je rečenica po kojoj je Svilanović ovih dana dospeo u žižu javnih kritika, a podsetimo, izjavio je da je posle NATO agresije Kosovo izgubljeno, na veliku žalost mnogo bliža realnosti od suprotnih političkih stavova.

Svi, ovi koji radi svog rejtinga, govore da nećemo dati Kosovo, opet ne bi uzeli pušku u ruke da brane Kosovo, kao ni onda "kad je grmelo". - "Plači, voljena zemljo" onomad, pisao je, Vaš čitalac Žika Pantić".

Što se tiče ostatka GSS-a i Vesne Pešić koja ovih dana ne silazi sa malih ekrana, gospođe zbog koje me je strah i rernu da otvorim, čuli smo da kreči svoj stan! Ipak veoma se nadam da će se njeno krečenje zaustaviti na stanovima, i da ubuduće neće doći u situaciju da farba ovaj narod i građane! S poštovanjem

Miloš P. Đorđević, Beograd


Program na račun gledalaca

Čitam pre neki dan da Vlada Srbije hoće da uvede pretplatu za TV. Hoće li i Javno preduzeće, odnosno takozvani javni servis otpuštati 50 odsto zaposlenih? Predviđa se da pretplata bude 500 din.

Ima li smisla da te lezileboviće građani nose na leđima, a posebno kad gledanosti i skoro nemaju. Verujem da ćete o ovome pisati principijelno. Ko finansira ostale televizije i koliko one imaju zaposlenih sa celodnevnim programom.

Srdačan pozdrav, Dragan Janković, Beograd