GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Da li su Srbi izgubili osećaj i odgovornost za samoodržavanje, ili bela kuga - srpska tuga

Zemlja bez naslednika

Verovatno je da ne postoji narod koji je tokom istorije toliko stradao u raznim ratnim sukobima braneći svoju slobodu i ognjište, kao što je srpski narod. Nažalost, sa punim pravom se može reći da nema naroda koji je u tolikoj meri pretrpeo biološki genocid. No, bez obzira na sve te nedaće, održao nas je izražen osećaj za samoodržavanje. Nažalost, u novije doba, čini se da je srpski narod izgubio lični osećaj i kolektivnu odgovornost za opstanak.

Bez prinove 800 sela

Na ovaj problem često nas upozorava statistika, crkva, pojedine nevladine organizacije, ljudi od struke: demografi, sociolozi, psiholozi i drugi, kao i nekoliko knjiga. Ali, bez obzira na sve to, nastavlja se sunovrat srpskog naroda u biološkom smislu, tako da veću stopu mortaliteta ima samo Japan, uz napomenu da je reč o državi sa preko 100 miliona stanovnika. Ukoliko se po ovom sudbinskom problemu ništa ozbiljnije ne preduzme, postavlja se pitanje do kada će se ova država zvati Srbija.

Ilustracije radi, valja predstaviti deo demografske "slike" na mikroprostoru u dva granična sela opština Kraljevo i Vrnjačka Banja, Vrbi i Vranešima, ekonomski prilično razvijenim, sa solidnom infrastrukturom: momaka starosti do 30 godina - 122; preko 30 godina - 51; devojke do 25 godina - 120; preko 25 godina - 37. U toku 2003. godine umrlo je 58 osoba, a rođeno devet beba. Prosečna starost stanovništva je preko 50 godina, sa napomenom da je od ukupno 250 stanovnika na jednom biračkom mestu 215 sa pravom glasa!? Ako je ovakva situacija u središtu Srbije, može se pretpostaviti kako je na istoku i zapadu zemlje. Valja istaći i to da u 800 sela godinama nije rođeno nijedno dete. Čitava sela nestaju sa geografske karte, škole se zatvaraju. U tekućoj godini upisano je na hiljade učenika manje u prvi razred. Prema nekim istraživanjima, po jedan učenik ide u 31 školu, 2 u 48, a po 3 učenika u 66 škola.

Sudbinom Maja, Inka i Asteka

Da Srbi ne bi doživeli sudbinu naroda Maja, Inka i Asteka, najviši državni organi odmah moraju preduzeti odgovarajuće mere i aktivnosti jer dosadašnje, očigledno, nisu bile odgovarajuće. Jer, od pitanja populacije nemamo prečeg nacionalnog interesa. Sve je više zaključanih kuća u Šumadiji, a mnoge su bez naslednika. Možda je zbog ovakvog stanja i proplakala ikona Isusa Hrista u srcu Šumadije u crkvi u Kragujevcu.

Mnogi su skloni da ovako stanje pripišu siromaštvu, nezaposlenosti, nerešenom stambenom pitanju. Uz poštovanje ovoga, nema kako ličnog, tako ni kolektivnog opravdanja. Biće, ipak, da je presudna stvar sebičnost, izbegavanje suočavanja sa poteškoćama koje neminovno dolaze sa brakom, a kasnije i podizanjem dece. Kada je reč o trošenju novca iz budžeta, reklo bi se da i nismo siromašna država. Olako se troše milijarde dinara za tri neuspela predsednička izbora, i za to niko ne snosi odgovornost.

Za koga gradimo puteve

Nije loše izgrađivati stanove, puteve i drugu infrastrukturu, ali se postavlja pitanje - za koji narod se to gradi? U sklopu preduzimanja mera i aktivnosti za biološku obnovu stanovništva, neizbežno je i razmišljanje da dečja oprema, odeća i obuća bude oslobođena poreza na dodatu vrednost. Neozbiljna je i neodgovorna tvrdnja bivšeg ministra finansija da ukoliko bi dečja oprema bila oslobođena poreza, "dečja noga bi brzo porasla do veličine stopala Vlada Divca".

U prevazilaženju "hiper bele kuge" neizbežno je, pored države kojoj je to ustavna obaveza, da svoj aktivni doprinos da Srpska pravoslavna crkva i Srpska akademija nauka i umetnosti. Nedavno je u Ivanjici održan simpozijum o insektima na visokom naučnom nivou, pa se postavlja pitanje zašto nema stručne rasprave o opstanku naroda. Došli smo, nažalost, u situaciju da je unosnije prodavati pogrebnu opremu od dečje. Da li ćemo doživeti da istorija kazuje kako su na brdovitom Balkanu nekada živeli neki Srbi koji imahu manu - ne htedoše da opstanu?

Zato, ženite se momci i (ne) mirno spavajte. Neka se Srbijom razlaže plač beba, a ne odraslih. Možda će nam se vratiti zvezda sreće pod kojom ćemo dostojno živeti. Vaše dede i pradede, prolazivši kroz sve stravične golgote Solunskog fronta, u povratku uz slamanje neprijatelja, kao pešadija bili su brži od francuske konjice zbog želje da što pre stignu do svog ognjišta koja, vašom bezosećajnošću i neodgovornošću, ostavljate bez naslednika. Bogatstvo može biti i promenljiva kategorija i na bogatima je veća odgovornost u smislu solidarnosti saniranja ovakvog stanja, uz napomenu da se treba okrenuti za sobom i videti koliko se i kakvih naslednika ostavlja.

Milovan Milošević, selo Vraneš


Centar demokratije mora biti građanin

U Glasu javnosti 1. aprila 2005. godine objavljena je reportaža o otvaranju podzemnog parkirališta u Pionirskom parku, pod nazivom "Garaža - konačno".
Tom prilikom, gradonačelnik Nenad Bogdanović je rekao: "Beograd kasni u odnosu na druge evropske gradove bar 20 godina. Ako Beč, Pariz, Rim imaju u centralnim gradskim zonama podzemnu garažu, bilo je vreme da je ima i Beograd. Ideja da se parkiranje organizuje na periferiji, a da se gradskim prevozom prevezete do centra je besmislica".

Tu "besmislicu" izrekao sam ja, a Glas objavio 2. februara 2004. godine u mom članku "Put do škole male Milice". Poznato je da ljudi iz unutrašnjosti svakodnevno u Beograd dolaze automobilima kako bi obavili svoje poslove. Oni se najčešće ne snalaze najbolje u gužvi "velikog" grada, pa su i najčešća žrtva"Parking servisa". Zbog toga sam mislio da Beograd, domaćinski, treba da dočeka svoje goste na parkirališta na prilazima grada.

Iz pravca Novog Sada parking bi mogao da se izgradi između starog SIV-a i bivše zgrade CK-a i to bi bila severna garaža. Sa zapada, parking bi se mogao izgraditi kod hale "Limes" ili kod novog Merkatora. Iz pravca juga, parking garaža na Konjarniku, a sa prilaza iz Pančeva garaža kod Univerziteta "Braća Stamenković". Parkiranje u tim objektima ne bi smelo biti skupo.

Parkiranje u garaži ispod Starog dvora u pretplati za mesec dana košta 10.000 dinara. Ipak, prilaz automobilom do centra spor je i riskantan put za mnoge vozače. Ako se ima u vidu prosek plata, lako se zaključuje ko može da koristi takvo parkiranje. Da ne treba forsirati saobraćaj po centralnim zonama grada, govorili su i pisali mnogi stručnjaci i građani prestonice pre početka izgradnje te garaže. Upoređivati naš Beograd sa Parizom, Bečom ili Rimom i reći da "mi za njima kasnimo bar 20 godina", najblaže rečeno, jeste preambiciozno. U Beogradu se često menja i dopunjuje GUP prema potrebama dnevne politike. Tako se dešava da uništavamo park ili najlepšu terasu na Terazijama sa jedinstvenom vizurom ka zapadu, a sve radi izgradnje poslovnih zgrada. Mislim da Beogradu mnogo više nedostaju bolje zdravstvene ustanove i bolnice, škole, dečji vrtići i bolja lokalna samouprava umesto podzemnih garaža.

Građani su svesno glasali za demokratiju, a ne za pojedince koji olako troše pare poreskih obveznika. Beograd bi morao malo više da povede računa o pravima čoveka, kao što su pravo na rad i bolju obaveštenost građana prilikom donošenja važnih zakona (zakon o privatizaciji, zakon o radu i zakon o denacionalizaciji imovine - restitucija u Srbiji).
Žitelji Beograda nisu ničiji podanici, već slobodni i ravnopravni građani Beograda.

Petar Lukić, Zemun


Euforija bez pokrića

Svedoci smo euforije političkih delatnika na vlasti povodom pozitivne ocene Studije o izvodljivosti. Ima li taj čin neko pokriće? Veoma malo imamo razloga da učestvujemo u ničim izazvanoj euforiji u kakvoj su ovih dana naši političari i neupućeni pojedinci. Ko imalo misli svojom glavom, ima bistre oči i zdrav razum, kada pročita donje rečenice, više će biti tužan, zabrinut i uvređen.

Podsetimo, SCG je, praktično, poslednja u Evropi dobila pozitivnu Studiju o izvodljivosti koju već godinama imaju Makedonija i Albanija. Da li je ova činjenica opravdana za euforiju i ponos!? Očito da se ćud, karakter, mentalitet naših ljudi uopšte nije promenio još od kraja 14. veka otkad svoje poraze slavimo do dana današnjeg. Nama je malo potrebno da bismo se radovali i digli u ničim izazvanu euforiju, a još manje da iz iste izađemo i kasnije tugujemo vekovima. Bljutavo je i nije normalno slaviti poslednju rupu u Evropi koju treba popuniti i izravnati, a da bi ta ista Evropa mogla da uopšte dođe kod nas.

Nije teško manipulisati javnošću gde je nepismenost i polupismenost izražena dvotrećinskom većinom! Dakle, država uvek ima kvorum za bilo koju odluku svojih organa, bila ona najgluplja ili najpametnija, što je ređi slučaj kod nas. Zbog toga se gro informacija u našoj javnosti saopštava kao gotov proizvod, a ne kao nešto što treba objasniti, razjasniti i dodatno tumačiti. Još jednom da podsetim čitaoce i javnost da moć ima onaj koji ima pouzdane, pravovremene i tačne informacije. Svi ostali su objekt manipulisanja tim istim informacijama. Sva filozofija uspeha, neuspeha, kašnjenje za civilizacijom i uspešnim rezultatima, deo su te priče.

Milutin Mlađenović, Beograd


Podignimo glavu gore!

Poštovana redakcijo, mislim da je krajnje vreme da Srbija otpočne punu saradnju sa onima koji nas poštuju i da odbacimo sve one kojima služimo kao moneta za ucene i koji nas ne poštuju kao ljude. Naš narod se godinama nalazi u veoma teškom položaju. Hrvati su uz pomoć svojih pomagača sa Zapada okupirali Kninsku krajinu, koju više niko i ne spominje. Kosovo i Metohija takođe su okupirani. Srbi moraju svetu reći istinu o svojoj sudbini, jer nas u protivnom može zadesiti još veće stradanje.

Moramo da znamo da nikom ne pada napamet da se bori za naše interese ako sami po tom pitanju ne uradimo nešto konkretno, odnosno pomognemo sebi. Da li činjenica da niko ne spominje okupirane srpske zemlje znači da smo se odrekli svojih polja i livada, svoga naroda i svojih predaka koji su živeli na tom prostoru? Mislim da ne treba ulaziti u Evropsku uniju dok ne stvorimo svoju državu na svojoj zemlji jer EU nije zajednica anacionalnih, već baš nacionalnih država koje imaju svoje granice. Treba otvoreno reći da ne možemo nedefinisani u nešto što je definisano.

Ne treba ulaziti ni u NATO pakt, ne zato što su nas bombardovali, već zato što svetu nisu potrebni vojni blokovi, već njihovo raspuštanje. Od NATO i zemalja koje su nas bombardovale treba tražiti ratnu odštetu. Što se tiče pitanja Kosmeta, ne samo da je nedopustiva bilo kakva nezavisnost, već treba insistirati na punom državnom suverenitetu Srbije, kao što hitno treba ukinuti i bilo kakvu autonomiju Vojvodine i raspršiti želje tamošnjih separatističkih i snaga i izdajnika svoga naroda.

Dragan Đurić, Inđija


Emisar moćnika

Da je diplomatija, po prirodi stvari, prisiljena retko kada da istupa otvoreno, odavno nam je poznato. Za naše prilike najdrastičniji primer za to je odnos Vlade Srbije i inostranih poslova SCG prema g. Sorenu Jesenu Petersenu.

Ne samo da je svakom, pa i prosečno politički obrazovanom našem čoveku, već je i stočarima sa planina i livada (uz dužno poštovanje) jasno da je g. Petersen samo formalno predstavnik bezbednosti, a da je faktički politički službenik administracije moćnika iz međunarodne zajednice.

Nerealno je odnositi se prema g. Petersenu kao prema čoveku koji samostalno odlučuje na KiM (tobože na osnovu Rezolucije SB UN 1244). Gospodin Petersen ništa samostalno ne odlučuje, već to rade njegovi stvarni nalogodavci, a to nije Savet bezbednosti. Zato je logičnije da naši državnici zahtevaju od g. Petersena da poruči svojim nalogodavcima da izmene politiku prema Kosovu i Metohiji.

Jovan Stanković, Obrenovac