Poštovana Redakcijo, prosto ne mogu da se pomirim sa činjenicom da kao doktor pedagoških nauka sa 29 godina radnog staža, na kraju krajeva i kao bivši savezni ministar sa velikim iskustvom, već više od godinu dana ne mogu da nađem zaposlenje. Trenutno vodim tri radna spora, na pomolu je još nekoliko, od kojih (iako radnim sporovima zakon daje urgentnost i rok rešavanja od 6 meseci) još nijedan nisam uspela završiti.
Dok sam bila na Tržištu rada, konkurisala sam za sledeća radna mesta:

1. Učiteljski fakultet Sombor, istureno odeljenje u Subotici, za pedagošku grupu predmeta, jedini kandidat na dva uzastopna konkursa za isto radno mesto. Jedan se završio mojim neizborom posle godinu dana. Podnela sam tužbu. Rasprava je završena 22. 12. 2004. godine i još nije doneta presuda. Naravno, ništa ne smeta da na tom mestu već drugu školsku godinu predaje bez zahtevane kvalifikacije magistar, koji po zakonu ne sme da predaje i ispituje.

2. Viša škola za obrazovanje vaspitača, Novi Sad. Konkurisala sam za radno mesto profesora Više škole, bila sam opet jedini kandidat sa pozitivnim kvalifikacijama. Na izbornom veću su nastavnici pričali da "stručnost nije ni tako bitna jer ona je, kao za nešto odgovorna, pa nastupa na televiziji itd." pri čemu moji kritičari još sami nisu uspeli da magistriraju, a kamoli da doktoriraju.

3. Ministarstvo kulture Srbije, konkurisala sam za načelnika Odeljenja za očuvanje kulturnih dobara. Iako je konkurs raspisan, na to radno mesto došla je gospođa iz Muzeja grada koja je tek pre godinu dana završila teologiju, a prethodno je uglavnom radila u privredi. Predmet je pred sudom.

4. Šef protokola u Opštinskoj upravi Zemun. Nisam ni zapamtila ko je primljen, tu komentar nije potreban.

5. Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Beograd. Savetnik-koordinator za vrednovanje vaspitno-obrazovnog rada. Primljen kandidat iz jedne nevladine organizacije koji nije imao nijedan dokument uz prijavu (osim kopije radne knjižice i nekakvo neovereno uverenje da je magistrirao). Uz to, ta NVO, koja se zove "Petnica", deklariše da je osnovana uz pomoć studenata i nastavnika "nezadovoljnih postojećim sistemom obrazovanja i vaspitanja" i da se, između ostalog, finansira i iz međunarodnih donacija. Takođe ta NVO odbacuje zastarele metode vrednovanja kao što su testovi i ocenjivanje. Pa gde je onda primljeni kandidat stekao iskustvo da bude savetnik za vrednovanje vaspitno-obrazovnog rada u "državnom" sistemu vaspitanja i obrazovanja? Radni spor na vidiku.

Ostala tri konkursa na koja sam se javila su u toku, pa ne mogu da prognoziram ishod samo naslućujem da će "mi već naći nešto". Jasno mi je da posao ne mogu naći zbog tzv. moralno-političke nepodobnosti sa jedne strane, i zato što, ako pogledamo ovaj spisak, za svaku instituciju se zna koji kadar (iz koje stranke) može da se nada zapošljenju. Otkad je došla istinska demokratija, biroi se sve više pune obrazovanim ljudima. Ne treba zaboraviti da smo među prvima u Evropi u nepismenosti i poslednji u broju fakultetski obrazovanih kadrova. Kome još trebaju učeni ljudi? S poštovanjem,

Dr Margit Savović, doktor
pedagoških nauka bez zaposlenja

Ako izgubiš zdravlje, izgubio si sve, kaže stara izreka koja, nažalost, ima sve veću težinu u ovim modernim vremenima.
I, pitam se, u kolikoj meri se narod informiše o kvalitetu hrane, vode i vazduha? Proizvođačima hrane ne pada na pamet da istaknu upozorenja o tome u kolikoj meri je neki proizvod opasan i kakve bolesti sve može prouzrokovati. Odgovor je jasan, jer je proizvodnja i prerada hrane vrlo profitabilna, a briga o kvalitetu i čistoći ionako samo povećava troškove proizvodnje.

Dakle, niko ne želi da antireklamira svoje proizvode, čak se i mnogi štetni potencijalni efekti kriju.

Jedno od mogućih rešenja ovog problema jeste osnivanje takozvanih udruženja potrošača, ili objektivnih potrošačkih informatora. Nažalost, sudbina im je slična radničkim sindikatima koji u borbi protiv krupnog kapitala gube mnoge bitke.
Navešću jedan meni poznat primer iz Sjedinjenih Država. Jedan izveštaj sproveden i objavljen u časopisu Enljuirer Investigation, autora Čarla Hiliarda, predsednika organizacije potrošača "Wireles Consumer Alliance". U studiji se upozorava na rizik upotrebe mobilnih telefona.

Naime, ovi aparati zrače mikrotalase slične onim u mikrotalasnim pećnicama, te su najopasniji na oko 5-6 centimetara udaljenosti. Jasno se predočava da preterana upotrebe može prouzrokovati jaka oštećenja nerva koji vodi od uha ka mozgu.
Sasvim nezavisno od pomenutog američkog udruženja, švedski Karolinska institut objavio je slične rezultate i preporučuje minimalnu upotrebu mobilnih telefona.

I šta da dodam? Samo u SAD postoji 170 miliona korisnika, koji troše oko 60 dolara mesečno. Da li da očekujemo da proizvođači, distributeri i provajderi pristanu na znatno smanjen profit? Ista je situacija i u ostalim oblastima široke potrošnje. Stoga naglašavam da jedino korisnici mogu pomoći sami sebi kroz udruženja o zaštiti potrošača.

Prof. Miodrag Bjelić, Njujork

Poštovana redakcijo, hoću da dam kratak osvrt na pismo g. Joviše Vidića iz Stokholma (4. aprila 2005.) pod naslovom "Dežurne patriote". Ovo pismo se odnosi na članak g. dr Vojislava Popovića, neurohirurga, pod naslovom "Samozvane patriote" (31. mart).

Pa dobro, gospodine Vidiću, baš ste se okomili na lekare koji ipak zaslužuju više poštovanja s obzirom na posao koji obavljaju i na uslove pod kojima ga obavljaju. Pitam Vas šta bi bilo kada bi svi lekari jednog lepog dana stupili u štrajk više od tri nedelje kao piloti i mehaničari JAT-a! Vaše cenjeno pismo odiše cinizmom i zajedljivošću.

Evo dela vašeg dopisa: Glas nije hteo da objavi "nekakvo" njegovo pismo. Kraj dopisa odiše patetikom. Citiram vaše reči: "... i to kao ona sirota starica što priloži, a zveket se ne ču". Dobro da se niste rasplakali nad sudbinom "sirote starice". Što se tiče g. Bjelića iz NJujorka i Vas g. Vidiću iz Štokholma, cenim Vaše mišljenje, kao i mišljenje g. Bjelića, ali bi ipak bilo lepo da se ostavi malo prostora i za nas ostale "dopisnike" Glasa.

Istog dana, 31. marta 2005. godine kada je izašao dopis g. dr Vojislava Popovića i, naravno, istog dana opet je izašao jedan kratak dopis g. Bjelića. E, baš sam se slatko nasmejala. Ovoga puta g. Bjelić piše o kupusu, krompiru i jajima sa pijace Vidikovac. Članak se zove "Treniranje strogoće na pijaci". Citiram deo Bjelićevog dopisa: "Ako pitate mene, ja bih inspektore i one koji su ih poslali gađao zaplenjenom robom". Originalno, zar ne? Ostavljam čitaocima da donesu svoj sud. Visoko cenim patriotizam gospode Bjelića i Vidića, ali zaključujem da je lako biti patriota u NJujorku i Stokholmu, a slati mudre dopise u otadžbinu.

Nedeljka Perišić,
profesor u penziji, Beograd

Mi, stanari zgrade u ul. 27. marta broj 41, dobili smo pre nekoliko dana dopis br. 1060 datiran 22.3.2005. od Vojne ustanove Beograd 2, koja je zadužena za održavanje. Pročitali i zanemeli - zbog gluposti. Pišu da je pre 23 godine greškom ugovoreno održavanje jednog hidroforskog postrojenja iako u "vašoj zgradi ima 2 (dva) hidroforska postrojenja", kako su sada otkrili, pa traže dopunu Ugovora. Eto kako su je često održavali.

Da li je moguće da mislite da je bilo ko u prethodnom periodu mogao zamisliti da se hidroforski sistem u zgradi od 19 spratova deli na dva dela i - da je bio spreman ugovoriti održavanje samo jednog dela?! Ne, nije greškom. Ili da li ste smatrali normalnim da se u takvoj zgradi deli hidroforski sistem na dva dela i da ugovorite održavanje samo jednog dela greškom. (Od prizemlja do 9. sprata, prvi deo, a od 10. do 19. drugi deo). Ne, nije greškom.

Ovo je bezobzirni pokušaj povećanja cena vaših usluga. Izračunajte koliko ste novca dobili od ove zgrade, a koliko puta, i kako, ste intervenisali. Za ono što ste do sada održavali na ovoj zgradi višestruko ste preplaćeni. (Nećemo navesti cifru zbog konkurencije, koju nameravamo angažovati ako se više usluge održavanja uskoro ne poprave). Nećemo spominjati ni liftove, koje vi održavate, a znate kako rade: dva skoro nikako, a jedan povremeno.

U dopisu dalje navodite da je cena održavanja jednog hidroforskog postrojenja 77,50 dinara po stanu od 50 kvadratnih metara, a ne navodite i firmu koju ste angažovali kao podizvođača za ove radove! Znači, vi ćete vašu ortačku cenu prilagoditi stvarnoj veličini stanova, tj. tražićete još veću cenu, a pri tom znate da je u ovoj zgradi najmanji stan 74 kvadratna metra. Kakve veze ima sada kvadratura stana sa davno instaliranim hidroforskim postrojenjima!

Da nešto nije u redu sa vašim poslovanjem uverio nas je listing/opomena vaših potraživanja od stanara, kog smo takođe dobili pre nekoliko dana. Toliko je netačan da se dovodi u sumnju čitavo vaše poslovanje. Ako koza laže rogovi ne lažu. Dođite i uverite se na osnovu uplatnica - drugog nema. Stanari vam neće dolaziti na ispovest, a možda više neće ni plaćati.

D. R.

Poštovana redakcijo, u pismu gospodina Zbiljića, koje je objavio vaš list, sa čijom se sadržinom slažem, pisac izražava svoju zabrinutost za budućnost ćirilice, koju već odavno potiskuje latinica, i potrebu da se nešto preduzme, zaustavi i spreči. Nažalost, često se čuju dobri predlozi i saveti, ali najveći deo ostaje mrtvo slovo na hartiji.

Mene takođe brine i, iskreno govoreći vređa da se u naš lep i vekovima upotrebljavan srpski jezik trpaju razne strane reči, najčešće sasvim bespotrebno, a ponajviše da bi se pokazala "učenost" onoga koji piše ili govori, što se, siguran sam ne odnosi na gospodina Zbiljića. I sam pisac ovog pisma, na čije pismo se osvrćem, odmah u početku upotrebio je jednu reč koja baš ništa ne znači.

Ta reč je brend, koja u engleskom jeziku znači vrsta kao, na primer, vrsta cigareta ili slično. Reč brend mora da je postala voljena u Srbiji, jer sam na nju nailazio više puta u raznim člancima i uvek je nešto drugo značila i zamenjivala našu lepu srpsku reč koja postoji. S poštovanjem, vaš čitalac iz tuđine.

Stevan Piroćanac

Malo se piše o vrednim, radnim medicinskim sestrama, kojima je pohvala i zahvalnost pacijenata najdraže priznanje. Humanost Ivane Perišić (22), koja je zaposlena na Internom odeljenju bolnice u Požegi, jeste za svaku pohvalu. Ivana svakodnevno putuje na posao iz sela Uzići, zaseok Ševarice, koji nije lak, slabo je plaćen, ali je zaista human, pa ga mogu raditi humane osobe koje vole svoj posao.

Ivana je jedna od najvrednijih i najboljih medicinskih sestara koje su zaposlene u požeškoj bolnici . Za nju pacijenti imaju samo reči hvale. U svemu služi za primer. Potiče iz domaćinske i ugledne porodice iz sela Uzići. Pored toga što je vredna i radna, ova šarmantna devojka uvek je nasmejana. Svoj godišnji odmor Ivana provodi u malinjaku, pomažući roditeljima.

Ratko Bolović, Požega