Nadam se da vam i ovoga puta neće zauzeti previše prostora vaš stalni dopisnik, profesor doktor gospodin Bjelić iz Njujorka, pa da možemo i mi nešto da kažemo o autorskim "naučnim" delima naših profesora u Srbiji, o kojima piše i vaš uvaženi list.

Krajem 1999. godine prevela sam, kao sudski ovlašćeni prevodilac (slavista), naučnu literaturu o eutanaziji s holandskog jezika na srpski, pošto je Holandija jedina zemlja koja je eutanaziju regulisala zakonom. Ova naučna literatura bila je potrebna vanrednoj profesorki kriminalistike na pravnom fakultetu u Kragujevcu, gđici Dragani Petrović.

Doduše, nisam baš razumela sasvim šta će nekome ko je "profesor kriminalistike" literatura o eutanaziji, ali sam ipak izašla u susret molbi, ne znajući da će to biti zloupotrebljeno, početkom 2000. godine, u objavljenoj knjizi "Eutanazija" dotične profesorke, autorke izdate knjige, u kojoj je sve doslovce prepisano kao sopstveno znanje, a samo u jednom nebitnom pasusu spomenut autor stručnih mišljenja, kojih je u prevedenoj literaturi bilo više.

Pošto u zemlji u kojoj živim i radim imam reputaciju stručnjaka, nije me mnogo zabrinjavala činjenica da dotična profesorka u svom uvodnom delu nije našla za shodno ni da zahvali prevodiocu stručne literature, kojem nije platila ni dinara za višednevne prevodilačke radove. Za mene je bio daleko šokantniji izvršeni plagijat, kažnjiv međunarodnim zakonom.

Ali ni to nije sve. Više me je zabrinula činjenica kada je godinu dana kasnije, početkom aprila 2001. godine, na adresu jednog biroa u Holandiji stigla prazna elektronska poruka naslovljena samo sa "Plagijat". Poruka je, nota bene, stigla preko Ministarstva školstva Republike Srbije. Ta poruka mi je prosleđena forvarding-sistemom i ja sam je dostavila Ministarstvu školstva, odakle su me obavestili da dotična osoba (Slađana Popović), koja je navodno tu poruku "poslala", kod njih uopšte i ne postoji.

Pošto je dotična profesorka-plagijatorka sestra sekretarice biznismena s mašnom i tašnom Mihajla Zaljevskog iz Kragujevca, Mirjane Petrović, službenice Auto banke u Kragujevcu, nije mi bilo teško da povežem link između prethodnog gnusnog oružanog napada na mog advokata u Beogradu, kojeg sam angažovala kao pravnog zastupnika u procesu protiv Zaljevskog koji je moju porodicu opljačkao sklapanjem lažnog ugovora o gradnji useljive porodične kuće koju je postavio samo kasko, a naplatio je ukupnu cenu od 100.000 DEM unapred, početkom 2000. godine, kada je jedna takva kuća u potpunosti mogla biti završena za daleko manju sumu.

Dakle, elektronska poruka je na jeziku nekih profesora kriminalistike značila: ti mene optužuješ za plagijat i mog "zeta" za prevaru, mi tebi uzvraćamo nasilnim odstranjivanjem tvog advokata. Drugo tumačenje je ovde izlišno jer ja u Srbiji ne živim skoro 40 godina i drugih neprijatelja, osim kragujevačke mafije, nemam.

Na tu mafiju sam slučajno nabasala kada sam "sekretarici i biznismenu" prevodila na međunarodnom sajmu biznisa u holandskom gradu Utrehtu, a upoznala sam ih i preko tetke dveju sestara koje su one imale ovde u Holandiji, gde su se prikazivale kao "intelektualna elita iz Srbije". Posle svih neosnovanih pretnji i zastrašivanja koje sam sa svojom porodicom doživljavala, kao i uniženja preživljenog pred Opštinskim javnim tužilaštvom i sudom u Kragujevcu, sada mogu samo da konstatujem da je intelektualni sloj u Srbiji zakazao i da se Srbija nalazi na donjoj moralnoj lestvici, a na vrhu liste najkorumpiranijih zemalja zapravo zbog sudske i "intelektualne" mafije.

Čitajući u Glasu o plagijatu izvesnog profesora Marića, ništa više me ne bi iznenadilo, premda se sećam da je pomenuta kragujevačka "intelektualna" klapa pominjala i tog gospodina kao "prijatelja iz okruženja". Imajući u vidu da u civilizovanom društvu intelektualci imaju dužnost da vode društvo napretku, mogu samo još da dodam - neka je Bog na pomoći običnom i dobrom srpskom narodu!

Duška Beker-Isaković, Holandija

Boraveći u inostranstvu, sasvim slučajno došao sam do rezultata jednog neobičnog istraživanja. Reč je o ljudima iz svih sredina, koji su dobili izuzetna priznanja, visokostručna mesta, postali svetski funkcioneri, jednostavno, postali svetska elita, a da za to nisu imali nikakvih kvalifikaciji, uz skromne sposobnosti. Među ovim ličnostima nema političara, jer se kod osoba koje se bave ovim poslom foliranje podrazumeva. Tako piše u obrazloženju. Kako stvari stoje rezultati nikada neće biti objavljeni, jer je pritisak na istraživače neverovatan, a pretnje nimalo bezazlene. Stoga je i potpisniku ovih redova rečeno da ni izdaleka ne sme pomenuti izvor podataka.

Šta je to onda interesantno za nas! To što se na spisku ovih "uspešnih" ljudi nalazi veliki broj naših zemljaka iz zemlje i rasejanja. Radi se o nekoliko hiljada imena, koja nisu tajna, ali jesu tajna izvori iz kojih su uzeti podaci. Tako se među prvih 100 nalazi i naš "otac totalnog fudbala", za koga se zna da se svačim bavio, sem fudbalom, ali je dobio sva fudbalska priznanja, kako svetska tako i naša. Brozovska veza, Španija, zujanje po svetskim metropolama, dizanje u zvezde, a da se niko ne zapita koji je to vrhunski rezultat koji naša reprezentaciji postiže sa ovim čovekom! Ili klupski! I šta uopšte znači i kakvog smisla ima glupa kovanica nazvana "totalni fudbal". I tako redom...

Možda bi bilo lepo okrenuti se oko sebe u vreme kada smo zasuti "stručnjacima", "analitičarima, "sveznalicama" i onima, koji nam svakodnevno pametuju s TV-ekrana ili preko novina. Zahvaljujući njima rasterali smo one koji nešto znaju i umeju i ne žele da igraju u istom kolu i uz istu muziku sa Protićima, Trebješanima, Kandićkama, Simeunovićima, nabeđenim književnicima i književnicama, ambasadorima i ambasadorkama i ostalim koji svojom visokoparnom glupošću rasteraše ono što valja.

Da li je dovoljno da svaki psiholog koga upitate dokle će da ih bruka g. Trebješanin koji se razume u sve na ovom svetu od seksualne inteligencije do vojnih pitanja i za sve ima "stručan komentar", odgovori sa "Njega niko ne shvata ozbiljno", ili bi tu pojavu trebalo shvatiti sasvim ozbiljno. Može li jedan književnik da bude ambasador u pijanom stanju, a drugi da bude direktor u javnom preduzeću da kaže da nije znao šta potpisuje, jer nije stručan za to. Pa šta će onda na tom mestu! Zar je to što je član neke partije dovoljna kvalifikacija.

Na spisku o kome je na početku bilo reči, ima dosta naših imena. S pravom. Ali, možemo li dopustiti da nam ovakvi rasteruju one prave, one koji stvarno mogu, znaju i umeju, ali neće u društvo sa pomenutim i njihovim mentorima.

Radoslav Petrović, Beograd

Pošto već skoro deset godina živim u Kraljevu sa statusom prognanog, a budući da često putujem u stari zavičaj, rešio sam da, koliko mogu, informišem izbegle i prognane koji žive na području kraljevačke opštine o svim događajima u mom i njihovom zavičaju. Tako sam ovih dana, posredstvom televizije Kraljevo, sazvao izbeglice iz Hrvatske da dođu na informativni sastanak koji će se održati u prostorijama Antikorupcijskog centra "Lingva" u ovom gradu.

I zaista, odazvao se veliki broj izbeglih i prognanih, gde sam ih informisao o trenutnom stanju u Hrvatskoj. Govorio sam kako žive oni koji su se već vratili i o tome kakva prava tamo imaju kao pripadnici najbrojnije nacionalne manjine koja postoji u Republici Hrvatskoj. Informisao sam ih kako mogu da ostvare pravo na zeleni karton i pravo na penziju oni koji to još nisu ostvarili, a one koji su tamo imali stanove u društvenom vlasništvu upućivao sam kako i na koji način mogu da podnesu zahtev za stambeno zbrinjavanje.

Govorio sam i o tome kako teče obnova kuća onima koji su u određenom vremenu podneli zahteve za obnovu. Podelio sam više primeraka listova i časopisa, koje izdaje Srpski demokratski forum, Srpsko narodno veće i Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", a to su: nedeljne novine Novosti sedam dana i mesečni časopisi Identitet, Prosvjeta i Naša stvarnost.

Pored toga što se bavim ovakvim načinom informisanja izbeglica, pomažem im i na drugi način, koliko mogu. Oni mi ovde daju punomoć, a ja im tamo obezbedim domovnice, rodne i venčane listove i druga razna dokumenta.

Ilija Šekuljica, Kraljevo

U poslednjih nekoliko meseci u štampi, elektronskim medijima i od usta do usta svakodnevna tema je neopravdan rast cena, a kao posledica toga pad životnog standarda (i ličnog i društvenog). Cenim da se sve to dešava zbog skoro uvedenog PDV-a. Da li zbog tog PDV-a rastu plate čelnicima na vlasti i onima oko njih i nje.

Istovremeno, u Srbiji je do usijanja dovedena aktuelna priča o struji. Jedni je koriste radi nasilja nad ljudima, a drugi da bi povećali svoje plate i razne dodatke i privilegije. Dakle, o struji je reč.
Evo kako to izgleda kod nas. Okupatorska vlast u Srbiji, na Kosovu i Metohiji, ne da Srbima struju, jer navodno neće da plate onoliko koliko okupator traži.

Stoga se oglasi čak i generalni sekretar UN gospodin Kofi Anan i izričito traži da Srbi (i druge žrtve ovog njegovog strujnog udara) potpišu ugovor da će (mu) redovno (a valjda i unapred kao akontaciju) plaćati utrošenu struju, inače, on obustavlja isporuku "njegove" struje. A "ostatak" Srbije, tačnije vlast, hvali se da je struja jeftina i preti da mora poskupeti što pre, jer to Evropa traži i diktira.

Zato, pogledajmo na jednom primeru i dokazu činjenično stanje o ceni struje u Srbiji. Naime, iz obračuna struje za januar 2005. godine za stepenište u jednoj stambenoj zgradi u Žarkovu-Beograd vidi se sledeće: Potrošeno je 3 kilovata, a cena jednog je 2,31 dinara, što iznosi 6,93 dinara. Na ovo je dodat tzv. fiksni deo (kVV) 2,16h60, 39 = 130,44 dinara. A na ova dva iznosa "udaren" je PDV od 18 odsto, što iznosi 24,73 dinara. I, ukupno zaduženje za obračun i plaćanje iznosi = 162,00 dinara.

Eto, na 6,93 dinara za utrošenu struju - dodata su još dva rigorozna harača u iznosu od 155,00 dinara a vlast obmanjuje i Srbiju i Evropu time da je struja ovde četiri puta jeftinija od cene struje u okruženju i Evropi.
Pitam se da li ovako nešto postoji u Evropi i da li će Evropa moći i hteti da u svoje redove primi ovakve ljude i ovakve radnje! S poštovanjem i zahvalnošću,

Milovan Radisavljević, Garašanin, Žarkovo

Pre neko veče, na jednoj od televizija, gospođa Pešić, bivši presednik GSS-a, u promociji nekakve koalicije, na neobično žučan način iznela je uverenje da je državnost pre 5. oktobra bila ne kriminalizovana - već kriminalna. Ovom prilikom želim javnosti da dodam da je i sama gospođa Vesna Pešić bila učesnik tog kriminala za vreme pedesetogodišnjeg trajanja pomenute državnosti.

Potvrda o tome izneta je u mom pismu od 12.8.2002. godine, koje se niste usudili da štampate.
U tom pismu sam samo konstatovao kako je gospođa Pešić bila saučesnik vladavine zloglasnog standardskog prava, kao i mnoge druge, sada ustoličene demokrate u poslednjih 50 godina. Sve to na račun vlasnika koji ne samo da su bili razvlašćeni kućevlasnici, nego nisu mogli ni da dobiju društvene stanove koje su i sami izgrađivali svojim radnim doprinosom.

A ona je izrazila žaljenje u emisiji "Devojačka soba" što nije mogla da otkupi privatni stan. Ta hipokrizija oličenje je dvostrukih standarda zato što je netačno da nije mogla da ga otkupi. Tačno je da ga nije mogla otkupiti po ceni na koju je plaćala "zakupninu". Onih deset do 100 dinara mesečno!

Prema tome, kada gospođa Pešić ispravi tu nepravdu, koju je činila pola veka svome "zakupodavcu", ne samo u vrednosti stanarine nego i u ceni ponižavanja i maltretiranja, onda će moći da govori o kriminalizaciji državnosti koja joj je omogućila da bude ono što jeste, na primer čak i ambasador zemlje u Meksiku!

Borislav Bogdanov, Zemun

Poštovani g. Grujiću, zahvaljujem vam na prilogu o maloj Milici, budućoj svetici. Od Kosova do danas, Srbi su žrtve tirana. Lepo je da Srbi imaju što više svetaca. Šta je sa decom koju su ustaše u Jasenovcu pred majkama bacali na bajonete, pa onda u vatru. Zaboravljena je devetogodišnja Ivanka Milošević, koju su udbini zlikovci ubili sa 63 uboda nožem u Domu srpske narodne odbrane.

Možda je ona zaboravljena ili se ne uklapa u "julovsko-ljotićevski sveti sinod" jer je unuka tvorca slobodne srpske crkve vladike Dionisija i poćerka srpskog borca u tuđini, Dragiše Kašikovića. Zato predlažem da mala Ivanka postane svetica slobodne srpske crkve.

Stevan Radovanović, Kanbera, Australija