Na Petoj konferenciji održanoj u Kijevu (Ukrajina) 2003. godine, pored ministra Češke, Poljske, Mađarske, Rumunije, Slovačke i Ukrajine, prisustvovao je i tadašnji ministar za zaštitu životne sredine u Vladi Republike Srbije. Tom prilikom, potpisana je tzv. Karpatska konvencija. Time je i Srbija postala "deo Karpatskog regiona".

Prema navedenoj Konvenciji, deo severoistočne Srbije (Negotinska i Timočka krajina) definisan je kao "Karpatska Srbija" nakon čega je februara 2005. godine objavljena "Geografska karta Karpatske Srbije" koja obuhvata prostor južno od Dunava, ograničen gradovima: Golubac - Tekija - Kladovo na severu; Golubac - Manasija - Vitoševac na zapadu; Jošanica - Čitluk - Knjaževac na jugu i srpsko-bugarska granica na istoku, koji obuhvata oko 8.500 kvadratnih kilometara.

Na donatorskoj konvenciji u Brašovu (Rumunija), predstavljeni su "raznovrsnosti proširene Karpatske Srbije". Tada je Jovan Angelus, izvršni direktor Agencije "Ekoloibri Bionrt", izjavio: "Tada smo dobili punu podršku engleske fondacije DEFRA. Kada završimo formiranje baze podataka, tada otvaramo osnovu za izradu nacionalne EMERALD mreže ekološki osetljivih mesta u Karpatskoj Srbiji. Ukoliko se ne uključimo u realizaciju odredbi Karpatske konvencije, Srbija ima male šanse u procesu približavanja Evropskoj uniji".

Ova informacija savršeno se uklapa u prekrajanju granica na Balkanu. Nakon nestanka Jugoslavije, rodio se naziv "Zapadni Balkan", a navedena Karpatska konvencija rodila je "Karpatsku Srbiju". Namere su očigledne!

Ne radi se o tome da li se neki delovi karpatskog planinskog sistema iz Rumunije mogu odseći i preneti južno od Dunava na prostor severoistočne Srbije, u užem smislu, ili obrnuto da se taj deo Srbije prenese u Rumuniju, već o teritorijalno-političkim pretenzijama i na taj srpski prostor, sa ciljem da se Srbi pritesne na što je moguće uži prostor.

Sadašnji pomoćnik direktora Uprave za zaštitu životne sredine u Vladi Republike Srbije Gordana Petković nedavno je izjavila da je "Karpatska konvencija vrlo bitna za nas" i da se "intenzivno radi na pripremi predloga zakona o ratifikaciji ove konvencije". Čudno! Zar ne?

Simo J. Kostić
N. Beograd

Početkom jeseni 1991. godine, nalazio sam se, zajedno sa pitomcima, vojnicima, starešinama i civilnim licima na službi u JNA u Vojnotehničkoj akademiji u Zagrebu. U potpunom okruženju držali su nas uniformisani pripadnici Zbora narodne garde i MUP-a Hrvatske.

Vređani smo, ponižavani, pljuvani, ostajali smo bez struje, vode, a naše dojučerašnje kolege - oficiri Hrvati, muslimani, Albanci i drugi, napuštali su nas. Ostavljeni sami sebi, čekali smo pomoć za nas i članove naših porodica. Komunicirali smo i posećivali se na različite načine sa ostalima, zatočenim u objektima Vojske u Zagrebu. Vojnik Marko Utržan, koji je došao na služenje vojnog roka iz nekog mesta u Vojvodini, zarobljen je, a ubrzo i ubijen u zagrebačkom logoru, namenjen Srbima i nama.

U tim teškim trenucima, krijući se od ostalih, napustila nas je i grupa oficira Srba koja je, preko Mađarske, bezbedno stigla u Beograd. Oni su pobegli, a sa nama je ostala dr Vesna Kršić, jedna od retkih lekara sa velikim i hrabrim ljudskim srcem. Nekako smo se izvukli iz Zagreba i po dolasku u Beograd naše pretpostavljene starešine ponovo postadoše "pobegulje" iz Zagreba.

Zbog svojih "zasluga", Siniša Borojević dobio je čin general-potpukovnik, a Milun Kokanović general-major. Njihova saradnja nastavila se i po odlasku generala Borojevića u penziju, ali sada on, kao jedan od direktora "Petrohemije" iz Novog Sada, prodaje, a general Kokanović, kao visoki starešina i rukovodilac u sektoru Logistike GŠ VJ, kupuje naftu i naftne derivate.

U međuvremenu, otpustili su iz VJ dr Vesnu Kršić da ima manje svedoka o njihovom "herojskom podvigu". Danas su ponovo zajedno ova dva "velika generala" naše vojske. Prvi je nedavno izabran za direktora "Petrohemije" u Pančevu, a drugog Savet ministara državne zajednice i Vrhovni savet odbrane postavi za načelnika Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane da nastave uhodani posao i ponovo pune ne samo svoje već i džepove onih koji su ih postavili.

Najviše vojne starešine i Organi bezbednosti Vojske, iako upoznati sa njihovim ponašanjem u ratnim situacijama i mahinacijama, i sami to podržavaju pod uticajem državnih moćnika. A mi koji to gledamo, koji smo učestvovali po naređenju tih istih ljudi u proteklim ratovima i koje sada general Kokanović predlaže za penzionisanje, znamo zašto je poverenje naroda u Vojsku spalo na manje od 15 odsto stanovništva.

Očekujem da mi najviši državni funkcioneri objasne kako je moguće da se i dalje forsiraju i unapređuju ljudi koji u najtežim trenucima, kao visoke vojne starešine, ostavljaju svoje okružene vojnike, pitomce i potčinjene na milost i nemilost ubicama, i da li imaju bilo kakav pijatet prema našim ubijenim vojnicima, koji su ispunjavali svoju zakletvu potpisanu državi u kojoj su živeli.

Autor poznat redakciji

Smatram veoma važnim da sedma sila pokrene ozbiljnu kampanju za "spas" naše omladine jer će današnji adolescenti, za 15-20 godina, u budućnosti biti glavni poslovni ljudi našeg društva i čini mi se da put kojim idu nije pravi. Roditelji današnjih adolescenata bili su pubertetlije upravo u vreme kada je i započela kriza, praćena rastakanjem zemlje, koja je do tada počivala na vrednosnom sistemu koji se u toj krizi srušio kao kula od karata, pa su nastala još teža vremena.

Porodica je najvažniji faktor socijalizacije. Dete u porodici usvaja društveno prihvaćene oblike ponašanja, uči kako da se uklopi u društvo, primarno razvije intelektualno, moralno, estetski. Samo u zdravoj sredini punoj ljubavi, razumevanja i pune odgovornosti prema potrebama deteta, ono može da stekne pravilan model ponašanja. Ovo ne podrazumeva da mu na prvu molbu kupimo najnoviji model mobilnog telefona, ili ga " držimo" u kući do 35. godine (sindrom "ljubi ga majka").

Posle porodice, vaspitanje deteta nastavlja se u ustanovama vaspitanja i obrazovanja, tzv. sekundarnom socijalizacijom. Stabilnost porodice se, naravno, prvenstveno postiže obezbeđenim izvorima egzistencije (stan, društvena zaštita, dečji dodatak, porodiljsko itd). Do neverovatnih razmera su porasli i razvodi od kojih svaki znači jedan razoreni brak, nepotpunu porodicu, traume, nemogućnost potpunog kontrolisanja dece, nestajanje autoriteta (posle razvoda 80-90 odsto očeva uglavnom i ne pogleda više svoje dete).

O platama i autoritetu vaspitača, nastavnika i profesora ne treba trošiti reči. Dok se na lestvici od 300 profesija prosveta bude nalazila ispod 250. mesta, nema naznaka ka uspostavljanju autoriteta u toj oblasti.

Poslednjih nekoliko godina, u okviru onog što sam pročitala o školstvu (pa čak i u tzv. bolonjskoj deklaraciji koju želimo po svaku cenu), nisam skoro nijednom primetila izraz vaspitanje. Ko još razmišlja, kada ulazi u odeljenje ili vrtić, kojim vrednostima će danas učiti decu i da li neko uopšte zna šta to znači. Vaspitanje je kod nas danas obična improvizacija.

Gde su svi naši pedagozi (a ne psiholozi i psihijatri, koji se stalno intervjuišu u medijima iako za to nisu pozvani) da daju svoje mišljenje, da pozovu svoju nauku PEDAGOGIJU u pomoć za spas obrazovanja i vaspitanja. Pedagogija je nauka koja treba da pruži smernice šta se vaspitanjem želi postići. Treba samo angažovati stručnjake i postići "opštenarodni konsenzus" i ponovo uvesti vaspitanje u škole.

Vaspitanje (i obrazovanje) počinje od trenutka rođenja, ako ne i pre, još u prenatalnom periodu, ali tada to zavisi od toga kako su se budući roditelji pripremili za odgovorno roditeljstvo i druge društvene uloge. To je ključ začaranog kruga.

Margit Savović
doktor pedagoških nauka, bez zaposlenja

Ovih dana mediji su preneli međusobne optužbe ministra Velimira Ilića i gđe Danice Drašković. Povodom Ilićevih primedbi o ulozi Bjelopoljaca u SPO, predsednik ove stranke osudio je prebrojavanje Crnogoraca po Srbiji i izrazio nadu da će povodom toga reagovati i premijer Koštunica.

Na sednici Skupštine Crne Gore, 10. februara 2005. godine poslanik vladajuće koalicije poručio je opoziciji da se ne brine za sudbinu Crnogoraca u Srbiji kada Crna Gora postane nezavisna. Jer, ako budu proterani (!) iz Srbije, bratski će ih primiti u Crnoj Gori. Nema nikakve sumnje da je pretpostavka o proterivanju Crnogoraca iz Srbije više nego uvredljiva za njene ostale građane.

Na istoj sednici poslanik SNS-a Mandić izjavio je: "Ovde postoji aparthejd za Srbe". Tu tvrdnju potkrepio je i izjavom da u crnogorskoj policiji skoro nema Srba (ni kao običnih policajaca) iako je 32 odsto građana Crne Gore zadržalo srpsku pripadnost. Nasuprot tome, u Srbiji su (iz koje tobože može da se desi progon Crnogoraca) prva tri čoveka policije Srbije (ministar, šef BIA i glavni inspektor) Crnogorci.

Zar taj podatak ne ukazuje da je pretpostavka o mogućnosti progona Crnogoraca iz Srbije više nego uvredljiva za Srbiju? Nema potrebe da se navode drugi pokazatelji o više nego ravnopravnom položaju Crnogoraca u Srbiji, njihovoj apsolutnoj sigurnosti i posle izdvajanja Crne Gore iz zajednice SCG. Da li bilo koji vatreni pistalica nezavisnosti u Crnoj Gori može da zamisli da predsednik Crne Gore bude Srbin iz Srbije!!!

Demokratskoj Srbiji, pokazala je to, nije smetalo da za svog predsednika izabere sina crnogorskog partizana, rođenog u Sarajevu.

Mr Radiša Novaković
N. Beograd

U Beogradu su nedavno trojica mladića uhapšena jer su lepili plakate koji pozivaju na bojkot televizije B92, predstavljajući tu medijsku kuću kao cionistički, mondijalistički i antisrpski punkt koji se, navodno, zalaže i za nezavisnost Kosova i Metohije. Po kratkoj sondaži "sumnjičeni" su i okrivljeni za antisemitizam.

Plakat, međutim, nema nikakve antisemitske (antijevrejske i antiarapske, a Arapi su najbrojnija semitska populacija) konotacije. Šestokraka zvezda nije simbol samo Izraela i Jevreja, već i cionizma. Kad identifikujemo antisemitizam i anticionizam, ne pokazujemo li već da smo uveliko izmanipulisani i zavedeni? Kao što čovek slobodno može biti protivnik komunizma, socijalizma, mondijalizma i masonstva kao ideologije, tako može biti i protivnik cionizma kao ideologije.

Svako ima pravo da pozove na bojkot neke medijske kuće. U prošlosti, imali smo mnoge takve istupe i primere, pogotovo u vreme Miloševićeve autokratije i ratnohuškačke politike RTS-a.

Vasilije Ilić
Aleksinac