Gotovo da nema novinara na celokupnom prostoru nekadašnje Jugoslavije koji je toliko hvaljen i istovremeno osporavan kao Goran Milić. Jedan njegov beogradski televizijski savremenik kaže da su mu superiornost priznavali i najveći kritičari, delom, kaže, i zato što se njegova televizijska genijalnost nije mogla da prenebregnuti. Nisu malobrojni ni oni što su birali da li da mu pre zakače alkohol, žene ili što je Hrvat, a mnogi mu prebacuju što je "otišao iz Beograda". Umesto da su manje brojni, kao da je sve više "naših" koji veruju da je veliki srbomrzac i da ne prestaje da nas "pljuje".

Milić nije čovek bez mane, mada bi onaj drugi tas lako prevagnuo, pogotovo ako bi se merio zanat i kao da njegov slučaj na pravi način potvrđuje pravilo da se najboljih najlakše odričemo. Još kao dečak u jednom upitniku je napisao da bi hteo da bude direktor televizije, a Beogradom se i danas govorka da mu je pre četvrt veka, dok je posmatrao jedan izlog u Knez Mihailovoj ulici, prišao tada jedan "odgovorni drug" iz vlasti i usmeno mu saopštio neslaganje s njegovim radom. Hitno je poslat za dopisnika iz Njujorka. Poslednjih petnaestak godina živi u Zagrebu, a u Beograd navrati povremeno.

Mediji pomogli raspad SFRJ Na pitanje - koliki je udeo medija u raspadu zemlje, ratovima - Milić odgovara da je mržnji doprinela ideologija koja se koristila medijima. "Kad smo bili u Bosni, svi vodeći mediji su bili izrazito mirotvorni - i Jutel, i TV Sarajevo, i Oslobođenje pa je ipak u Bosni bilo najviše mržnje i najviše klanja. Ali, kad je klanje počelo, medijsko dodavanje ulja na vatru je raspirilo mržnju do ekstrema.

Govori sedam jezika, srpski "veoma tečno" Milić je rođen 24.1.1946. godine u Zagrebu, od oca Marka i majke Marije, Dubrovčana. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Počeo na TV Beograd 1970. godine, a od 1980-1985. dopisnik TV Beograd iz Njujorka. Od 1990. do 1992. godine bio je glavni urednik Jutela. Nakon toga radio za Mladinu, Oslobođenje i priloge za inostrane TV produkcije. Od 1996. radi emisiju "Sudnica" na nezavisnoj TV Mreža. Na HTV honorarno sarađivao od 1998, da bi tek 1999. dobio stalni angažman, otkad radi popodnevni magazin "Dobar dan", putuje po Evropi s dokumentarnim ciklusom "Idemo na Zapad". Politički magazin "Brisani prostor" uređuje i vodi od 2001. godine, a od oktobra 2004. uređuje i vodi nedeljni TV Dnevnik. Govori engleski, francuski, španski, italijanski, portugalski, "hrvatski i veoma tečno srpski".

Gospodine Miliću, mnogi su uvereni da razgovor s Vama treba početi od Jugoslavije. Pred kraj prošlog veka, kada se ta zemlja već kidala, sa grupom istaknutih novinara iz svih republika pravili ste Jutel. Kako Vam se ta utopija čini danas?

- U životu često ne možete birati optimalnu soluciju, ali možete izabrati manje zlo. Meni je Jutel bio manje zlo od TV Beograd 1991. godine, a nisam bio tada spreman za TV Zagreb. Novinari koji su se okupili oko Jutela imali su jednu zajedničku osobinu - nijedan nije bio nacionalista-šovinista. Među nama je, ipak, bilo značajnijih razlika, jer je teško zamisliti 30-ak istomislećih novinara iz različitih sredina.

Jedni su hteli očuvanje Jugoslavije uz zadržavanje jednog liberalnijeg socijalističkog sistema, drugi su želeli, ili makar prihvatali prelazak na tržišno, kapitalističko društvo, a svi smo definitivno bili za pluralizam i višestranačje. Kad je reč o raspletu u Jugoslaviji, jedni su bili za očuvanje federacije "uz odlazak ratobornih lidera", drugi su verovali u konfederaciju, a treći u osamostaljenje svih republika, ali bez krvi, na miran, dogovoran način. U koncepcijama smo lutali, kao i svi drugi, zavisno od situacije na terenu koja je potvrđivala, ili demantovala naše percepcije. Naravno, osim novinara, bilo je tu i drugih zaposlenih koji su sarađivali s tajnim službama, ubacivali dezinformacije, ali nisu presudno uticali na generalni pristup programa.

U Srbiji se još mnogi sećaju Vašeg Dnevnika?
- Činjenica je da u televizijskom novinarstvu nisam nikoga imitirao. Preuzeo sam kratak stil - prvo mini naslov pa proširena informacija - od Momčila Popovića, a sve drugo je original. Tako je ispalo da taj stil priznaju u tri države u kojima sam vodio Dnevnik, u Srbiji, u BiH i danas u Hrvatskoj.

Šta je, zapravo, bio glavni razlog odlaska iz Beograda?
- Ako Vam kažem istinu, možda nećete poverovati ali ćete se (verovatnije) uvrediti. Od mog je odlaska prošlo gotovo 14 godina, pa neke reči danas drukčije zvuče nego u vreme kad sam odlazio. Je li dovoljno reći da me niko nije pokušao zadržati? Ili treba da Vas vraćam u dokumentaciju beogradskih vodećih listova iz novembra i decembra 1991. godine? Možda treba i podsetiti da su se baš ispod mog stana, ispred Vidin kapije, svakodnevno regrutovali 20-godišnjaci s bradama (a bogami i s kamama), šubarama i "onim" grbovima.

Ni Zagreb Vas nije dočekao raširenih ruku?
- Što se tiče Franje Tuđmana, on me je uvek cenio kao dobrog novinara koji se, istina, ne poklapa s njegovim viđenjima društva i sveta, ali nije imao ništa protiv mog rada na HTV. Bilo je puno drugih, a ima ih i danas, koji nisu mogli zamisliti bivšeg "jutelovca" na Hrvatskoj televiziji. Bio sam četiri godine bez posla. Nisam imao pravo da se upišem ni na berzu rada. Vremena su se promenila. Danas mnogi levo-liberalni Hrvati vode glavne televizijske emisije, puno je urednika Srba koji imaju značajnog uticaja na TV program. A kad je stanje bezvlašća, to je za mene idealno. Onda napredujem. Tada se meri samo efekat kod publike i gledanost. A po gledanosti sam uverljivo prvi. Moj TV Dnevnik nedeljom je najgledanija emisija u zemlji koju gleda dva miliona građana.

Da li su predsednici (jugoslovenskih) republika mogli (hteli) izbeći poslednji sukob na tlu nekadašnje SFRJ?
- Očito nisu! Jer su svi imali maksimalističke planove, a kad bi ih sveli na minimum, trebalo bi svakome dodati još po 50 odsto teritorija.

U Beogradu Vas i dalje pišu u izdajnike, Vi ste bili besni na JNA što je spalila Slano, recimo, u Zagrebu ste za mnoge i dalje četnik, slab Hrvat. Mediji su često sve to "dosoljavali"?
- Pitanje sadrži i sve odgovore.

Šta sada radite?
- Urednik sam nedeljnog TV Dnevnika i političkog magazina "Brisani prostor" na HRT.

Kako vidite srpsku medijsku scenu?
- Sad ulazite u fazu "žutila", poduprtog političko-finansijskom pozadinom. Ide se na jeftine diskreditacije, a čitaoci još veruju da je puno toga istina pa se stvara poželjni utisak kako je sve propalo, kako su svi lopovi. U međuvremenu, tihi anonimusi preuzimaju finansijski sektor i glavne ekonomske poluge društva. Kad se taj proces zaokruži, imaćete punu slobodu političkog diskursa i veliku zabranu otkrivanja pravih afera, onih koje vrede milijarde dolara...

		O Tijaniću sve najbolje Na molbu da kaže nešto o sadašnjem direktoru RTS Aleksandru Tijaniću, Milić odgovara: - Možete svašta misliti o Aleksandru Tijaniću, ali on je najbolji srbijanski novinar današnjice. To što je bio u ovim ili onim strukturama, više je posledica pritiska svih tih koji su ga hteli uz sebe (a kojima nije uvek verno služio niti su se baš prijateljski rastajali) nego što se Tijanić gurao njima pod skute.

Kakva je situacija u Hrvatskoj?
- Mi smo već u ovoj drugoj fazi. Ekonomski, Hrvatska je vidljivo ispred Srbije. Kod nas u Zagrebu nećete videti nijedno musavo dete. Ekonomske statistike (osim čvrstog kursa kune) veoma su loše, ali kvalitet života je pristojan. Ljudi voze dobre automobile, uzimaju se masovno krediti, ali kad to dođe na naplatu za nekoliko godina...

Da li su se mediji izborili za više slobode, ili su i dalje, manje-više, sluge vlasti?
- Ima promena poslednjih meseci, od dolaska RTL i Nove TV kao konkurencije HTV-u. Sad se stvarno ima šta gledati na ekranima hrvatskih televizija. Dokaz je što dve moćne strane kuće nisu "pomele" HTV kao što su to učinile u Mađarskoj, Češkoj i drugim postkomunističkim državama. HTV je i dalje uverljivo gledanija od konkurencije.

Kakvo je Vaše mišljenje o Aleksandru Stankoviću, čija je emisija "Nedeljom u dva" dosta gledana u Srbiji?
- Pa, nisam malo ponosan što jedan novinar srpske nacionalnosti u Hrvatskoj može slobodno "vaditi utrobu" hrvatskim političarima na Prvom programu HRT i imati gledanost od milion ljudi! Bio sam mu urednik dve godine i nismo imali ni najmanji nesporazum.

Kako se finansira HRT, postoji li pretplata koju ovde opet najavljuju?
- HRT je uverljivo finansijski najjača medijska kuća u regiji. Ima prihod od 200 miliona evra godišnje! Od marketinga oko 70 miliona (jer je sekunda reklame u proseku oko 150 evra) i od pretplate koja iznosi 8,5 evra mesečno ima veći deo prihoda.

Mogu li Hrvati i Srbi ponovo biti dobre komšije (susedi) i mogu li Srbi iz Hrvatske na svoja imanja, dobiti zaposlenje?
- Što se mene tiče, vlasništvo je svetinja i ne može biti konfiskovano zbog ratnih sukoba. Istina, mnogima je nelogično da se prvo obnavljaju srpske kuće koje je srušila hrvatska strana, a da se moja pradedovina u Slanom, koju su spalili rezervisti JNA, nikada ne obnovi (iz formalnih razloga, jer tamo nisam bio prijavljen).

Mislim da ću baš u ovom nedeljnom Dnevniku objaviti priču iz Gračaca gde se vratio mladi srpski bračni par 25-godišnjaka (žena je trudna), jer smatram da ti mladi ljudi koji ništa nisu imali s ratom imaju puno pravo na svoju očevinu, na posao pod jednakim uslovima i na šansu za nov život u zemlji u kojoj su rođeni. Emocije postupno popuštaju i neka prođe još nekoliko godina, stvari će izgledati puno bolje. Moram reći da tome ne doprinosi stvaranje "rezervne Vlade SAO Krajine" u Beogradu.

Srbija ne da Mladića, Hrvatska Gotovinu?
- Nije Gotovina isto što i Mladić. Možda je u mladosti Mladić bio neviniji od Gotovine koji je bio u Legiji stranaca, ali to nije slučaj u ovome ratu. Ima nekih srpskih i crnogorskih generala koji su prokazani preko mere odgovornosti i na koje ne gledam kao zločince (neću ih imenovati jer im ne mogu pomoći, a mogu im naštetiti), međutim Mladića niko ne može oprati od Sarajeva i Srebrenice.

Srbija u Evropi?
- Kad Bugari mogu u Evropu, zašto ne bi mogli i Srbi? Sad mnogi ne veruju, ali pitajte me za pet godina. Videćete koliko će se Srbija promeniti.

Nedostaje li Vam Beograd?
- Dolazim u Beograd, nadam se povratku stanarskog prava koje mi je nepravedno oduzeto, ali ne samo meni nego se osporava i mom pastorku, Srbinu, koji je uvek u njemu stanovao. Beograd postupno vraća stari šarm. Mnogi moji prijatelji, Zagrepčani, posebno oni mlađi koji prvi put posećuju Beograd, vraćaju se s pozitivnim utiscima. Ali, bio bih nepravedan prema istini kad ne bih ono razdoblje 1990 - 1999. osećao kao "devet mračnih beogradskih godina".

Dragan Banjac