GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Lopovi, lopovi!

Već sat i po vremena vrtim u rukama metalni metar i gledam kroz prozor.
Zašto baš metalni metar sigurno se pitate? Zato što je bio najjeftiniji i zato što premeravam sobu po ko zna koji put, ne bih li nešto promenila u svom životu.

A ta soba nije obična soba. To je soba-stan od 26 kvadrata, u kojoj žive 4 duše: ja, moj muž i naše dvoje dece.
U 35-oj sa tendencijom na 36-u godinu, jedino što mogu da promenim u svom životu jeste razmeštaj ovo malo nameštaja, uglavnom polovnog što smo kupili uz "nesebičnu" pomoć naših brižnih roditelja.

Pitam se, dok gledam kako se parkira jedan auto koji bih rado vozila, šta predsednik Skupštine i naravno poslanici misle kada licemerno govore kako veća plata nosi veću odgovornost.

Da li se ta gospoda, bar u skupštinskom bagatelnom restoranu ili luksuznim apartmanima, sete sirotinje, građanske klase.

Ja sam profesor informatike, zaposlena za stalno (kako to smešno zvuči), i po definiciji stvari ne pripadam socijalno ugroženima, ali jesam dugi niz godina. U ovoj državi se već dugo pljuje se po prosveti i svima, koji se ovim odgovornim poslom bave. Gospodo ministri, poslanici, da li vas iole dotiče to što ja i moje kolege imamo platu 200 evra? Verovatno bih otišla u inostranstvo da mogu, ali moja ljubljena domovina mi to ne dozvoljava. Isuviše sam joj dragocena. Kome će se ljubljene partije obraćati sa "moj narode" i ko će pratiti beskonačne predizborne kampanje. Na kraju će u ovoj zemlji ostati samo političari i krimosi, a mi ćemo se isključiti iz stvarnosti, na koju ionako ne utičemo i negde pobeći.

U očekivanju da mi konačno počne život, on prolazi i donosi i odnosi. Nekada baš nemam snage i volje i nisam u stanju da ispratim sve te stvari.

Nisam uključena u politički život zemlje po sopstvenom izboru, ali sam prisiljena, kao i svi ostali, da živim sa politikom, uz TV, radio, novine i bilborde i beskrajno prepričavanje tračeva o našim najvećim zvezdama-političarima.

To vam je situacija kao kad dete mrzi da jede grašak, a vi ga prisiljavate, jer nemate ništa drugo da mu date pa mu na sve načine privlačite pažnju na grašak i objašnjavate kako je važan i neophodan za život. Napolju ima toliko raznog povrća i može se živeti i bez vas i vaših afera, povlastica i nepromišljenih, sebičnih i primitivnih izjava i postupaka. I opet je tu priča o povećanju plata za 30 odsto na stari, oprobani način, da nas svi mrze, jer, zaboga, šta hoće ovi prosvetari pa dobili su povećanje čak 30 odsto odjednom.

Demokratska vlast veoma dobro je savladala lekcije ranijih režima.

I zašto sve ovo pišem. Posle "obožavanog" 5-og oktobra, bilo je raznih priloga na TV-u kako se "prost" narod raduje slobodi. Urezao mi se u sećanje jedan čovek, koji je dograbio mikrofon od zbunjene novinarke i oko 3 minuta ponavljao samo jedno: "Lopovi, lopovi, lopovi.....".

To je bio odraz i mog osećanja. Danas želim da kažem ovima posle 5-og oktobra i ovima pre njega. Sram vas bilo!

Marina Petrović,profesor informatike
Novi Sad


Najlepši na Terazijama

Pre nešto više od 25 godina, jedne nedelje, šetala se Terazijama jedna Jelena. Sa druge strane, kod hotela Moskva, ugledala je jednog Đukića, jednog Vojvodića i nekog Šanju. Stavila je šaku ispred očiju i uzviknula: "Đe ste mi braćo Crnogorci! A što ste se tako osamili! Najljepši ste mi na Terazijama"! Crnogorci su se pogledali i složno zbrisali u prvu kapiju. Sutradan, kad im je kafe kuvarica Jela donela prvu kafu, morali su da je ukore: "Jeco, nisu ti Terazije Durmitor! Ovde se ljudi ne dovikuju preko ulice!" Jelena je bila iznenađena! Nije verovala da se oni stide Durmitora i njenog Barnjeg Dola.

Danas, 1. marta 2005. godine, javljaju nam se iz Francuske naša braća i sestre Crnogorci u Glasu javnosti. Čitam njihov članak: "Separatisti se stide NJegoša", tj. proglas novoosnovanog Inicijativnog odbora za očuvanje zajedničke nam države Srbije i Crne Gore, pa sam srećan što su se obratili nama, njihovoj braći Srbima i Srbiji!.

- Mi smo ovde, naravno, srećni što ste se vi, kao i naša braća Crnogorci sa Terazija, obratili nama, da ne bi previše opterećivali onu našu braću Crnogorce sa Cetinja! Zato i mislim da delim radost i sreću sa svim Srbima i uveravam vas da mi svi odobravamo sve ono što ste rekli u vašem proglasu, kao i ono što ćete ubuduće reći i vi i naša braća Crnogorci sa Terazija ali i Dedinja. Vi dobro znate da smo se mi Srbi i do sada uvek saglašavali sa svim što ste tražili i uzeli i da nas je to činilo srećnim ljudima!

Posebno smo srećni što nas i vi, kao i naša braća Crnogorci, kao i oni sa Cetinja, tako često podsećate da smo i mi, skoro svi, poreklom iz Crne Gore! To nas čini važnijim i lepšim! Kako bismo mi, ovakvi kakvi smo, mogli upravljati sa ovom malom Srbijicom, da nemamo svoju veliku braću Crnogorce!? Zato vas još jednom molim da ne uznemiravate onu našu braću Crnogorce u Crnoj Gori, a što se tiče nas, nemojte se ustručavati!!

Međutim, sreća ne bi bila sreća kada ne bi postojala neka opasnost da nam je pomute - ugroze. Naime, jedan Slavoljub Slava Ž. Todorović iz Mladenovca nas, u ovom istom listu, podseća na Karađorđev ustanak od pre 200 godina i 180 godina od Ustava Ilije Garašanina iz 1835. godine i stvaranje nove države - Kneževine Srbije za vreme knjaza Miloša Obrenovića. Taj Slavoljub, govoreći o novom ustavu i njegovoj preambuli, kaže: "Ako se zna definicija Ustava, šta ovaj dokument treba da sadrži i ako se zna ko je i kad stvorio zemlju Srbiju, onda je jasno čime treba da počne najviši pravni akt jedne države. Dakle, Srbija je država srpskog naroda i nacionalnih manjina koje u njoj žive". "Što ne bole - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća", rekao je Ivo Andrić.

Petar Lukić, Zemun


Gde su pare od privatizacije

Tranzicija u zemljama istočne Evrope, pa i u Srbiji, obavlja se u uslovima ekonomske krize, pa se stoga takvo stanje definiše kao tranziciona recesija.

Osnovna poluga tranzicije jeste privatizacija koja ima za cilj da se, promenom svojinskih odnosa, tj. transformacijom društvene (državne) svojine u privatnu, a u uslovima tržišne ekonomije i profitne motivacije, nađe izlaz iz ekonomske krize i time obezbedi prelaz (tranzicija) iz ekonomski neracionalnog i nedemokratskog u ekonomski racionalno i demokratsko društvo.

Glavna obeležja ekonomske krize u Srbiji su: velika nezaposlenost (oko milion ljudi), veliki inostrani dugovi (više od 14 milijardi dolara), veliki deficit platnog bilansa (više od sedam milijardi dolara), neprihvatljiva inflacija, veći uvoz od izvoza, itd. Jednom reči, u Srbiji postoji privredna stagnacija sa elementima dužničke zemlje.

Međutim, samo postojanje ekonomske krize pokazuje da se ciljevi privatizacije ne ostvaruju. I dalje Srbiju opterećuje nezaposlenost, dugovi, inflacija, itd. Objašnjenje se nalazi u metodu privatizacije, u njenoj neracionalnosti, nepravednosti, neobjektivnosti, itd. Posebno se postavlja pitanje: gde su pare od privatizacije? Dosadašnja praksa pokazuje da se dobijeni novac ne usmerava u svrhe koje bi izvukle Srbiju iz krize. Privatizacija, tj. prodaja nacionalne imovine s ciljem popunjavanja državnog budžeta, kao i privatizacija u vidu davanja besplatnih akcija, s namerom da se njihova vrednost investira, slična je guranju konopca. Naravno, konopac se može vući, a ne i gurati...

Prof. Dragoljub
Stojiljković, Niš


Lako do para od osiguranja

Dana 1.03.2005. godine ušao sam u odelenje za procenu i likvidaciju šteta M. V. "Košum", Beograd ustanička 128, kompanije Dunav autoosiguranje. Bilo je neverovatno, ali službenica je momentalno uzela u postupak moju prijavu. Dok je kontrolisala moj dokument istovremeno je davala instrukcije na drugom predmetu. Pružila mi je odštampanu potvrdu o izvršenoj prijavi štete Ak 504/05. Ustala je i odnela prijavu sa saobraćajnom dozvolom u dnu prostorije u odgovarajuću kasetu.

Nije prošlo ni desetak minuta jedan tehničar je obradio prijavu i jedna dama tehničar-procenitelj Svetlana Krinucović pozvala me je u dvorište kod parkiranog automobila na snimak štete sa beležnicom u ruci i fotoaparatom. Rutinski je opisala štetu u beležnici i fotografisala oštećeni automobil. Za desetak minuta pružila mi je zapisnik o oštećenju vozila na potpis. Pitala je hoćete li popravku u servisu ili sporazumnu pogodbu. Prihvatio sam sporazum. Zamolila je da sednem u prostor za stranke za sto i sačekam. Bilo je i pitanje da li želim kafu ili sok. Zahvalio sam se sa rečima smatrajte kao da sam i poslužen.

Samo desetak minuta kasnije, mlada dama likvidator donela mi je na potpis vansudsko poravnanje na luksuznom pergament papiru (bele boje, prethodna dva su bila zelene). Šarmantna mlada kontrolorka Mirjana Šušić vizuelno je pregledala poravnjanje i odmah parafirala, sa pitanjem želite li gospodine sada da podignete novac.

Nisam verovao šta mi se dešava. Posle desetak minuta dobio sam nalog blagajni za gotovinsku isplatu. Na svega desetak metara, u istim prostorijama, došao sam na šalter blagajne. Kada sam izašao na ista vrata, gde sam i ušao, pogledao sam u časovnik. Za 55 minuta završio sam posao. Drago mi je da i kod nas neko radi "po evropskim standardima".

Ivan Kolarić, Beograd


Teorija zavere

Učestale izjave crnogorskih zvaničnika za odvajanje od Srbije u posebnu državu mogu da iznenade samo neupućene i neiformisane čitaoce i političare. Ipak, mnogi dobro znaju da se poslednjih deset godina na prostoru bivše SFRJ ništa nije dogodilo slučajno.

Prema podeli interesnih sfera u SFRJ, po planu od 1977. godine iz Minhena, SFRJ je uglavnom podeljena između Nemačke i Amerike. Po tom planu, pored ostalih, Crna Gora i Kosovo i Metohija pripadaju Americi. Znači, ništa se ne događa slučajno već prema utvrđenim planovima velikih sila. Šema podela interesnih sfera u bivšoj SFRJ, nađena kod poginulog američkog oficira koji se borio protiv Srba na strani Muslimana, 11. septembra 1995. godine na planini Treskavica, objavljena je u Politici 15. septembra 1999. godine.

Imajući to u vidu, nimalo nisam iznenađen izjavama funkcionera nama bratske republike.

Milan Kovačević, Beograd