Mi Srbi i Srpkinje rodom iz raznih krajeva Crne Gore, nastanjeni već decenijama u Francuskoj, ali u neprekidnoj duhovnoj i fizičkoj vezi sa zavičajem, pratimo sa najvećom zabrinutošću nastojanje sadašnje crnogorske vlasti da razjedini i razrodi jednorodni srpski narod koji živi u okviru svoje zajedničke države Srbije i Crne Gore.

Taj poduhvat je u suprotnosti ne samo sa mnogovjekovnom zajedničkom istorijom naroda Srbije i Crne Gore, već i sa osnovnom ljudskom logikom, etikom i naukom, pošto se u rasrbljavanju Crne Gore ide tako daleko da se njenom narodu ukida čak ime sopstvenog jezika nedavnim preimenovanjem srpskog jezika u maternji, što je jedinstven slučaj u svijetu.

Narodi u velikim i mnogoljudnim državama, kao što su Amerika, Kanada, Meksiko, Brazil, Argentina, Australija, mogu da govore engleski, španski i portugalski, a da to niukoliko ne okrnjuje njihovu državnost, a eto u malenoj Crnoj Gori sa nekih pola miliona stanovnika, ne može da se govori srpski, već se uvodi ruglo od maternjeg kako se navodno ne bi narušila njena državnost! Uostalom, o kakvoj čemernoj crnogorskoj državnosti može biti riječi, kad danas i velike evropske zemlje Francuska, Nemačka, Italija, Španija, Velika Britanija, utapaju znatan dio svoje državnosti u Evropsku uniju, naddržavu u kojoj sve više preovladava engleski jezik?

Stvaranje drugog naroda

Posebno nasilje, sa namjerom istrzanja Crne Gore iz okrilja srpstva, vrši se nad crnogorskim narodom, proganjanjem njegove majke Srpske pravoslavne crkve sa mitropolitom Amfilohijem na čelu i nametanjem tom narodu neke nepostojeće crnogorske crkve, u stvari sekte u ličnosti jednog raspopa, odlučenog i anatemisanog od strane nekada nadležne mu crkve, Carigradske patrijaršije.

Rasrbljuje se srpski nacionalni bard Petar Petrović Njegoš i svodi isključivo na montenegrinskog pjesnika, a njegovo srpstvo se predstavlja kao nekakva zabluda! Istovremeno nestaje naše hiljadugodišnje pismo, ćirilica, a zavladava tuđa nam latinica. Kad se sve to ima u vidu, nije nimalo slučajno što je jedan crnogorski ministar nedavno izjavio da će se takvim mjerama od sadašnjeg crnogorskog naroda moći za desetak godina stvoriti jedan sasvim drugi narod.

Bilo da im je svijest toliko opustošena boljševizmom, bilo da se trude da ugode antisrpskom zlu, što je, raspadom Jugoslavije zarazilo zapadni svijet, tek krajnje je žalosna činjenica da se neki Crnogorci danas žestoko odriču i stide srpstva koje su najveći ljudi Crne Gore, sveti Petar Cetinjski, Njegoš i kralj Nikola, ispovijedali, do neba ga uznosili i njime se ponosili.

Negiranje srpstva ovih i drugih crnogorskih velikana, kneževa, kraljeva, jerarha, svetitelja, stvaralaca i mudraca, predstavlja poništavanje same duhovne suštine i baštine Crne Gore. Ogromno turobno i rugobno zdanje koje su Broz i njegovi satrapi podigli na Lovćenu, razdrobivši mu sa vrhom njegovu božanstvenu krunu, Njegoševu kapelu, sve više odgovara svojoj stvarnoj namjeni, tamnici i grobnici srpstva u Crnoj Gori.

Ne samo da su razjediniteljski i razbratnički postupci današnje crnogorske vlasti protivni zajedničkoj istoriji i kulturi dvije srpske zemlje, već i samom duhu Evropske unije u koju se diljem našeg kontinenta sada ujedinjuju često vjekovima suprotstavljeni i zavađeni narodi raznih jezika, vjera i kultura. Pitamo se kako će oni Crnogorci koji tvrde da se ne mogu složiti sa Srbijancima, među kojima ima više poreklom Crnogoraca nego što ih ima u samoj Crnoj Gori, moći sjutra da žive u Evropi, u koju se toliko zaklinju, u slozi i ljubavi sa Njemcima, Mađarima, Litvancima, Fincima i svima drugima?

Referendum u dijaspori

Imajući u vidu da u Srbiji postoji veliki broj građana rodom iz Crne Gore, najosnovnija demokratska praksa, koja se u potpunosti primenjuje na Zapadu gdje živimo i gdje nam naše dvojno državljanstvo ne smeta da u svakoj prilici glasamo, zahtijevala bi da se ti građani iz Srbije, a takođe i oni poput nas iz rasejanja, izjasne referendumom o daljoj sudbini zajedničke nam države Srbije i Crne Gore. Stoga zdušno pozdravljamo nedavno osnivanje, u tu svrhu, Odbora u Beogradu u koji su ušli neki od najuglednijih ljudi srpskog naroda. Odvajanje Crne Gore od Srbije značilo bi ohrabrenje onim zlim silama koje rade na daljem komadanju srpskog geografskog prostora i na konačnom razbijanju srpskog nacionalnog bića.

Pozivamo svu našu braću i sestre, kako u dijaspori tako u otadžbini, da svim svojim moćima rade na tom velikom poslu, kao što iskreno apelujemo na one koji hoće da izdvoje Crnu Goru iz okrilja srpstva da razmisle o kobnim posljedicama jednog takvog čina i odgovornosti koju bi njime na sebe preuzeli pred poviješću i budućim pokoljenjima.

Komnen Bećirović, Spasoje Krivokapić, Dragoslav Gojak, Radoje Šipčić , Milan Aleksić , Vera Uskoković , Miroslav Baletić, Tanja Rajčević , Đuro Ćetković
Naša adresa : 24, avenue Pierre Semard, 94200, Ivry sur Seine.
E-mail : baletic@wanadoo.fr

S obzirom na to da me je vaš čitalac, gospodin Bruno Zgaga, prozvao entuzijastom za radničko samoupravljanje, dozvolite mi da pojasnim nešto o ovakvom privrednom uređenju. Daleko od toga da mislim da je društveni poredak koji je ostao za nama pre petnaestak godina bio idealan, ali imam pravo na svoje mišljenje kada kažem da je bio bolji od ovog koga danas gledamo, u sumornim vremenima tranzicije.

Kao najznačajniju stavku organizacionog uređenja socijalizma navodim činjenicu da je o disciplini na radu u proizvodnim i drugim preduzećima vodila brigu radnička kontrola. Radilo se po "normi" i učinku, nešto slično po uzoru na takozvani zapadni model. Ne možemo da zaboravimo da se za to svaka tri meseca primao višak plate, a na kraju godine i trinaesta plata!

Sećam se i glavnih blagodeti tog sistema, besplatno školovanje, zdravstveno lečenje, bolnice i lekovi, sindikalna odmarališta u planinama i na moru upola cene...

Naši današnji izabranici, suprotno Marksovom učenju da rad stvara kapital, državni budžet pune prodajom tih istih fabrika umesto da učine sve kako bi pokrenuli proizvodne trake i prodaju robu za čvrstu valutu. Mislim da je mnogo bolje bilo ugledati se na Kinu, koja izvozi proizvode u vrednosti od desetine milijardi evra. Preporučio bih našim liderima da, umesto što kao zvezdu vodilju ističu saradnju sa Haškim tribunalom, zavire u pogone fabrika IMT, DMB, IM Rakovica...

Miloš P. Đorđević
Beograd

Zakon o radu ne treba usvojiti i u pravu je predsednik Boris Tadić što je privremeno sprečio usvajanje.
Više puta je preko dnevnih listova slata poruka poslanicima da se država mora ograničiti u zahvatanju iz dohotka privrede (kao što je to bilo u Japanu 33 odsto i u SAD 28 odsto) ali to poslanike nije zanimalo.

Takođe im je predlagano da se radnicima zakonom omogući da svakog meseca imaju pravo na utvrđen procenat profita, ali uzalud, ni to narodne predstavnike nije motivisalo.
Shvatajući veliku važnost za privredu da se ove dve poruke unesu u zakon o radu, poslao sam Skupštini Srbije ove predloge. Dobio sam odgovor "da poslodavac može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti, ostvarenoj u poslovnoj godini. Kada se ovaj dogovor "prevede" to izgleda ovako: može, ali ne mora. Takvo rešenje i sad postoji i radnici treba da čekaju celu godinu i da im se na kraju saopšti: poslovali smo sa pozitivnom nulom.

Ako se u zakon o radu ne unese: ograničenje države u zahvatanju iz dohodka privrede, i pravo zaposlenih u privredi - da svakog meseca imaju zaradu i na profit, privreda neće biti pokrenuta, jer radnici nisu motivisani. Zar primer "Ju-es stila" iz Smedereva ništa ne znači našim poslanicima: u ovoj firmi radnici dobijaju šest odsto na profit, a produktivnost je povećana za 40 odsto svakog meseca.

Dragomir Đorović
Obrenovac

Prođe i ovo Sretenje Gospodnje, 201. godina od Karađorđevog ustanka i 180 godina od ustava Ilije Garašanina iz 1835, ali još ništa od najavljenog novog ustava. Nekako se tapka u mestu.

U poslednje vreme dosta se polemiše o mogućoj preambuli novog ustava. Ako se zna definicija Ustava, šta ovaj dokument treba da sadrži i ako se zna ko je i kad stvorio zemlju Srbiju, onda je jasno čime treba da počne najviši pravni akt jedne države. Dakle, Srbija je država srpskog naroda i nacionalnih manjina koje u njoj žive. To je jasno skoro svakom državljaninu Srbije, ali nije jasno to zapetljavanje oko aktuelnih naziva i pojmova koje čine neki političari.

Naši aktuelni političari, koji imaju veze sa izradom novog ustava, mnogo se spotiču o reč "građanin", zbog čega je treba izbaciti iz predloga novog Ustava, jer je nepotrebna. Znači reč građanin - napolje! Ako je Francuska država francuskog naroda, Nemačka, nemačkog, Engleska engleskog, Grčka grčkog i druge dražave, zašto onda i Srbija ne bi bila država srpskog naroda!

Od početka vladavine demokratske opozicije u Srbiji neprekidno govorimo o neophodnosti stvaranja pravne države i otklanjanja nepravde karakteristične za diktatorske sisteme od kojih smo patili punih 55 godina. Krajnje je vreme da odbacimo praksu da se jedno govori i obećava, a drugo radi. Svi normalni ljudi su za to, a od ove vlasti s pravom očekujemo da zaista konstituišu pravnu državu - vladavinu prava.

Znači: vlada i parlament Srbije, te predsednik države, gospoda Koštunica, Marković i Tadić biće najodgovorniji! Takođe, dve demokratske stranke DS i DSS, posle oktobarskih promena nisu došle da budu jedna drugoj opozicija već vlast. I čelnici ovih stranaka neka dobro razmisle o sudbini svojih stranaka jer svojim svađama dovode radikale na vlast!

Slavoljub Slava Ž. Todorović
Mladenovac

Srednjovekovne (ne) pedagoške metode u kao što je klečanja na kukuruzu, šibanja i izvlačenja ušiju danas su priče za malu decu. Pratimo modu, globalizaciju i tranziciju i prihvatamo nove pedagoške standarde. Danas nije dozvoljeno, moralno, niti profesionalno da prosvetni radnik grdi, kažnjava ili, ne daj bože, bije učenika.

Nije jer danas učenik ume, sme i može da bije svog profesora! Da, dobro ste čuli. Nije retka pojava da današnji vaspitač, umesto zahvalnosti i lepe reči, od svog đaka dobije pendrek, pesnicu, pretnju ili čeličnu šipku po glavi! Žalosnu sliku našeg školstva, materijalno ojađenog, od društva odbačenog - a od najšireg auditorijuma nepravedno potcenjenog, sve češće upotpunjavaju i kolorišu ovakvi slučajevi.

Naduvani, neispavani, neshvaćeni i "oštećeni" klinci - umesto da svojim znanjem i trudom isprave greške svojih roditelja (za šta ih neprestano optužuju!), sve češće posežu za svađom, grubošću, drskošću i... fizičkim obračunima. Profesoru je danas bolje da ćuti, trpi i ne upušta se u duel, jer iza mnogih učenika stoji poneki bos, diler, ili obični siledžija, koji je dobro savladao džiudžicu i čije "ruke u testu" odlično mese.

Pri tome su i "čuvari prirode" jer, "čiste sve za sobom"! Zaista je tužno, jadno i bedno da ovakve ucene izazivaju smeh, bivaju prećutane i zataškane, jer se mnogi prosvetari, koji časno i dostojanstveno rade, dovode do očaja, poniženja i šoka.

Slavka Andrić, profesor
Zavlaka