Mislite li, dragi moji, da ljubavnici preteruju
kada kažu: "Umirem od ljubavi" ili "izgubio sam
glavu"? Ne, to nikako ne može biti preterivanje. Šta sad
to znači reći "volim te"? Ništa drugo nego - umreti
od ljubavi, izgubiti glavu! Kako to? Zar mi muškarci ne lažemo
kada govorimo "draga, mila, ljubljena, volim te". Zar
ne mislimo, u stvari, "draga, mila, ljubljena, skini se"?
Stvar
nije nimalo jednostavna - ljubav nije samo reč. Ljubav je biće
koje postoji nezavisno od izgovorenih reči, biće koje se hrani
slobodom onih koji su u ljubavi. Reći "volim te", a
da između one kojoj to govorim i mene nema ljubavi, to ne znači
baš ništa. Svejedno je da li sam ja uradio to, ili se negde na
dnu okeana nekakav slinavi crv koprcnuo ugledavši drugog crva
koji je naumio da ga poždere. Između ta dva događaja nema ontološke
razlike.
U tom postupku nema ničega - ni ljubavi, ni govora ni smisla.
Tu se samo krevelji sirovo, razmaženo, balavo dete koje će doživotno
da masturbira, bilo sa nekom ženom ili ne. Ako kažem "volim
te", a ljubavi nema, već hoću da se uvučem u svilene gaćice
priručne gospođice, onda ni ja ni ona ništa ne radimo. Ne postojimo.
Kako sad to? Evo kako to ja vidim: Dat mi je život i on ima kraj.
Sve što činim ili govorim tu gorku činjenicu ne može promeniti,
pa čak ni velika količina samoljublja s kojom smo svi naoružani.
Ali, to samoljublje me vuče izvan života - u smrt.
Glupo "ja" ne može da shvati da je ljubav, a ne ono,
život. Ono hoće da se održi po svaku cenu, da sebi pribavlja zadovoljstvo
na račun nekog drugog. Ono hoće zauvek, kako je naučeno u detinjstvu,
da bude omiljeno "ja", koje sve dobija bez pogovora
i to odmah. Hoće doveka da se poji, jede, onaniše. Ne može, bedno,
da shvati šta je život; ne može da shvati da za njega nema nade,
da je nikada nije ni bilo.
Da bih zaista živeo, moram se odreći života kakav sam naučen
da vodim: moram žrtvovati slobodu, dati je njoj na poklon; moram
prihvatiti njenu slobodu koju mi ona prinosi na žrtvu. Da bih
živeo, moram umreti: odreći se prava na beskonačnost "ja"
i zahtevati isto to od nje. Jalovo "ja" je beživotno
i ostaje iza mene. Siguran u sve što jesam, sa usana mi se, ne
nužno svesno, otima: "Volim te". U tom trenutku sam
kročio u prazninu, u vakuum; ostavio sam život kakav sam poznavao
iza sebe, u tom momentu sam umro.
U istom tom času sam spoznao svetu tajnu života, i kanuo žučnu
suzu koju prolivaju prokleti: shvatio sam da je ljubav samo tragično
saznanje načina na koji život "radi". Jezivo saznanje
o tome da moram umreti da bih živeo, o tome da živeti znači umreti.
Izgovorivši ove slatke i strahovite reči umro sam, nastavljajući
da živim i preživeo sam - umrevši.
Igor Ćuzović
