Čitav život čekaš da ti se desi to kao na filmu, da te zgrabi, pošto je zbog tebe prešao sedam mora i sedam gora, kaže ti "Volim te". Zatim dug poljubac.

A sve je to išlo nekako drugačije. Ne mogu da kažem da nikad nisam čula "Volim te", bilo ih je, naravno. Kao i ono najfilmskije koje sam doživela još u srednjoj školi "Volim te i uvek ću te voleti, pa čak i ako se operišeš u muško". Ali poslednjih godina tih izjava nije bilo. I čekala sam to "Volim te" kao sunce posle markesovskih kiša. I dočekala. U 30 i nešto (sitno, ali ne i zanemarljivo) postala sam, izgleda, odličan mamac. Kad se sve sabere, proteklih godinu dana čula sam ga nekoliko puta.

"I love you, really" (Volim te, stvarno), stigla mi je poruka, više kao reakcija na neko moje večito prebacivanje, nego kao prava izjava s težinom. I onda u toku iste noći, neizmamljeno: "Cut to the chase. You are the one". (Potraga se prekida. Ti si ona prava). Naravno, on se sutradan toga nije sećao.

- Volim te - rekao mi je pošto smo odgledali nekoliko filmova i ljubili se pre i posle, samo to. Bio je on tu za sve moje napade besa i tuge, ali to valjda nije sve. Osim toga, zar možeš drugome tako lako ispljunuti osećanja koja su tek počela da se formiraju? Ma nije strah, samo ne volim preterivanja.
- Volim te, ali ne možemo da budemo zajedno. Shvataš, nisam računao da ću te osvojiti. Planirao sam pre toga da završim neke stvari.

Mislim da nijedna devojka na svetu nije čula pragmatičniju izjavu ljubavi koja kao da je skovana da bude negacija same ljubavi. I hej! Pa nisi ti mene osvojio, ja sam se predala! U ratu, ali u ljubavi, postoji velika razlika između toga.

I opet poruka: "Volim te, to mogu da ti kažem ovako pijan". Ne odgovaram. Šta reći na takvu izjavu nekome ko ti se nikad nije zagledao u zenice, nikad te nije poljubio, nije saznao nijednu tvoju tajnu? Vole, ne voliš me. Samo se praviš. I posle dve-tri nedelje opet isti broj: "Drago mi je što sam te poznavao i voleo. Zbogom."

I na kraju, besmisao dostiže vrhunac. Idem na posao i u "silikonskoj dolini", vidim jednog od onih nedefinisanih komšija-poznanika, pije kafu. Kratko se zabavljao s jednom mojom drugaricom, tražio da ga upoznam s drugom i... mesecima se nismo ni sreli. Pitao me je, može li, neobavezno, da izađe s mojim društvom. Može, ostavila sam mu broj. Nisam ni ušla u redakciju kad mi je stigla poruka "Volim te. Boki". Valjda je na taj način hteo da mi ostavi svoj broj telefona.

I opet ta reč. Njeno rabljenje me boli. Kako se ne plašite da s njom zbijate šalu, da ćete je izlizati od prevelike upotrebe, da je skrnavite?
Ili više prave ljubavi nema, nego su oko nas sve smešne ljubavi? I volim te, izgleda, više nije ono što je nekad bilo. Moraću da smislim neku novu, neizrabljenu, čistu reč. Za slučaj da se to desi. Ikada.

Milica Bjelovuk