Pre izvesnog vremena, pozvali ste nas da vam pišemo. I evo, odazivam se tom pozivu ne znajući da li je vaš poziv bio ozbiljan i istinski, odnosno da li šta treba dodavati onome što redovno posmatramo i doživljavamo.

Sve više verujem da ove sada mlade na pragu života generacije skoro i da ne znaju za nestali duh srpskog čoveka. Za kulturu koja je bila neodvojivi manir življenja i u gradu i na selu. Ovde ne mislim na gorštačke zabiti, koje su posle sloma građanske Srbije i poplava sa svakakvim muljem koji je doneo komunizam, naterale čoveka da naglo siđe sa svoje planine.

Takozvano rodoljublje

Srbija je svoj primitivluk izvezla i na daleke kontinente. Učinila je to posredstvom satelitskih programa raznoraznih televizija, tako da i u rasejanju sve više preovlađuje duh primitivnih, duh takozvanih patriota. Nekada najviše lepog u rasejanju, a silom proleterskih prilika u emigraciji, mogli smo da upoznamo družeći se sa starom emigracijom, voleći ih kao roditelje, kao rođake.

Oni su nama prognanim od komunista oživljavali pravila u mom detinjstvu kada sam bila okružena sličnim ljudima, ostacima kruga prijatelja mojih roditelja. Jer, većina iz tog staleža emigrirala je u tom prvom talasu bežanja od "novog srećnog doba".

Zaista sam u rasejanju širom sveta upoznala divne ljude iz tog prohujalog i uništenog srpskog vremena.
To obrazovanje, otmenost duha, prelepi maniri i, iznad svega, neka uvek mladalačka čistota skoro detinja naivnost krasili su te ljude. Nažalost, oni odlaze. Većinom su otišli, nisu više sa našim mukama i strastima.

Nekada smo odlazili na skupove gde su se najviše sastajali predratni intelektualci, oficiri, sve ono što je proterano iz otadžbine kao nepoželjno i kao opasnost da će uništiti "korov" koji sada vlada i guši Srbiju. To su bile slave, godišnjice i proslave za pamćenje. Sa svojim sjajem nikad moguće poništenim jer ti ljudi su pripadali epohi koja je nestala sa prostora Srbije.

Nažalost, sada izumire zajedno sa njima. Moja ljubav je njima posvećena. Imam u sećanju bezbroj likova i biografija te divne generacije, tog srpskog cveća, i po moralu, i po pameti i po talentima. Nekadašnje srpske mladosti koja je bila ravna svakoj kulturi svake evropske zemlje.

Sećanje na davna vremena

Sada, kada smo ugušeni, i u zemlji i u emigraciji, korovom svake vrste, a naročito one kroz orijentalnu muziku i neukusno oblačenje, jedino što nam preostaje jesu sećanja na minula vremena naših čistih srpskih predaka koja su davno za nama.

Ipak, najžalosnije je što morala više nema! To je prava boljka, ta ogromna erozija morala! To je srž svakoga problema od pojedinačnoga do kolektivnog. Smrt morala nagoveštava katastrofu širokog ugla kao pogled što je sa najviše stene prema pučini okeana. Katastrofu koja je gutala mnogo veće civilizacije i narode od srpskog. I uvek je predvodnica bila ta potpuna degradacija moralnih vrednosti i slepilo narodno pred svakim grehom!

Tom slepilu doprinose satelitske televizije iz Srbije, doprinosi i Internet na kojem dežuraju lažne patriote na raznim forumima, oni isti starci vuci u novom ruhu, dežurni protagonisti fališirane pravde.

Kao jedno veliko jato sjatili su se na prostore matice Srbije, a i van nje da preko raznih elektronskih foruma i u ime naroda i njegovog ćiriličnog pisma i svega onoga što je srpsko pozivaju na sve veće duhovno i materijalno siromaštvo i bedu koju svet prezire.

Eto, bejahu to neka razmišljanja možda poslednje srpske generacije koja je znala da čuva svoje poreklo u srcu i daleko od otadžbine.

Duška Beker-Isaković
Holandija

Srbi su po prirodi vesela i muzikalna nacija. Za igru, pesmu i veselje lakše se nalaze razlozi nego za rešenja naših mnogobrojnih problema. Što reče pesnik, "manastiri i krivo gudalo, to je srpski narod održalo", još da dodamo i gusle javorove, setimo se Filipa Višnjića... A naš narod kaže "peva k'o slavuj..."ili "ko peva zlo ne misli". Imati glas je dar Božji.

Mi jesmo muzikalna nacija, ali ove stare dobre maksime, uz onu izrečenu za sva vremena "Pesma nas je održala, njojzi hvala". Ali, kome danas "hvala", kad sve ove velike misli nigde tako nisu zloupotrebljene kao u muzici. Ako bismo se ozbiljno zapitali šta se radi na našoj estradi, može se ukratko reći: ništa novo, uz "nogatanje" folk "zvezda" i "zvezdica", jer nije važan glas koliko stas... Bolje da ljulja, nego da žulja.

Folk foliranje

Pod etiketom narodne muzike nudi nam se folk-foliranje, turbo-folk-"srpske pesme ni za lek, a dobro došli u 21. vek" - što reče M. Popović Zahar. Uz nogatanje i ubijanje, pa i zavijanje, skikanje. Konkretno rečeno: skrnavljenje srpske narodne muzike i kulture - što vodi ka duhovnom ponoru. Muziku koja nije sa našeg podneblja, u kojoj se ciči, skiči i zavija nametnuli su neki "pametnjakovići" kao novokomponovanu "narodnu" muziku.

Kroz razne medijske emisije propagandnog tipa kao "Grand šou" TV Pink, u stilu - narod to hoće i traži. To su pesme mimo naroda. Važno je samo doći do novca. Sve ostalo je nebitno. To nije folk. To je "fol" - kičeraj i šund. Legendarni šumadijski "slavuj" Miroslav Ilić, koji nedavno proslavi u Centru "Sava" (30 godina muzičkog rada i stvaralaštva, ili pesnik, sa sela živa legenda), i Dobrica Erić, Miroslavu Iliću napisao tekst za prvu pesmu "Devojka iz grada" - potvrdili bi ove navode.

Takođe i Bora Dugić, koji se prosto "igra" sa frulom i Miša Mijatović sa svojim orkestrom koji su bili gosti Miroslava Ilića, i tako uveličali jednu dugu i uspešnu karijeru, koja traje. I tako treba raditi i stvarati, a kič je životni saputnik savremenog čoveka i ima ga na svakom koraku. Ne možemo ga preskočiti pa čak da se trudimo da kroz život idemo zatvorenih očiju. Mnogi tvrde da se danas bez kiča ne može.

U muzici postoje različiti ukusi, i o njima se ne raspravlja. Ali ovde se radi o nečem drugom, vreme je svedok vrednosti, ono što je dobro ostaje i - traje. Kao muzička remek-dela, za sva vremena. Svaki dobar muzičar, pevač teži da ostvari nešto trajno. Sećanje, kao i Vida Pavlović, "Ostala je pesma moja". Ili nekrunisana "kraljica" srpske pesme Lepa Lukić, danas Merima Njegomir, te Cune, Toza, Staniša koji su mnogo zadužili našu muziku i kulturu.

Približava se Nova 2005. godina, kakav će to urnebes biti po našim lokalima, ali i medijima. Nove godine su se nekad slavile uz maestralni repertoar melodija i sjajne izvođače. Pevale su se i kič i nekič kompozicije - pesme. Tada se znalo da su do ponoći nastupali solisti koji su izvodili laganije klasične melodije, a od ponoći su na scenu stupali oni koji pevaju pesme za "pod sto" i za "na sto".

Promeni program

Danas rasporeda više nema, a na marginu su potisnuti školovani glasovi. Prevagnuli su uporniji. Ima onih koji se bave muzikom iz ljubavi i onih koji to rade zbog biznisa i novca. Gledamo te programe u kojima su izmešani Mulen-ruž i harmonika. Čovek poželi da je u toku. Jednom je neka od tih "zvezdica" iz istog lonca rekla-ne moraš da gledaš, promeni kanal! To nije rešenje.

Neko će se jednom upitati - gde sam to ja, kako to da nemam više osećaj za lepo. Pitanje na šta će ličiti naša omladina koja sada ima između 15 i 23 godine. Naš mladi svet je izabrao liniju manjeg otpora. Šta će sa njima biti za 10 godina, kako će oni da čuju svet, šapat vetra kada nemaju osnovni odnos prema današnjoj muzici koja je uvredljiva.

Slavoljub Ž. Todorović
Mladenovac

Mnoga su se zla desila u HH veku, a nastavljaju se i u HH· veku. Zašto čovek čini zlo čoveku, zašto u nama dobro (Bog) ne prevlada nad zlom (đavo)! Moramo se svi zapitati, a najviše državnici, posebno oni koji vode velesile.

Terorizam je postao jedna od glavnih tema, ako ne i glavna u svetu. Terorizam veliki, državni i međudržavni, ubistva, atentati... Pitajmo se zašto! Zašto je u HH veku u nekim lokalnim i građanskim ratovima stotine hiljada ubijenih? Zašto više miliona prognanih sa svojih ognjišta, milion i više samo na teritoriji bivše SFRJ?

Koja je to nevidljiva sila (đavo) koja prouzrokuje sva ta zla? Ko stoji iza ubistva državnika, predsednika i premijera: Kenedija, Lumube, Aljendea, Indire Gandi i njenog sina Sadata, Zorana Đinđića i mnogih drugih državnika, privrednika i novinara?

Sve se aktivnosti svode na likvidaciju posledica, što treba činiti, ali se stvari na taj način neće nikada rešiti, mogu se samo umnožavati, ide osveta na osvetu. Glavni je problem u uzrocima, dok se oni ne iskorene, neće biti rešenja.

Ko izrodi Al kaidu i Bin Ladena, ko desetine i stotine drugih manjih terorističkih grupa i klanova. Državnici i svi umni ljudi sveta moraju staviti prst na čelo, više i dublje razmišljati o ovim pojavama. Poznato je da svaka akcija izaziva reakciju, kako u prirodi tako i u društvu, pa, ljudi, razmišljamo.

Majke nas rađaju da živimo, radimo i srećni budemo. Zato nam je Bog dao ruke i noge, ali šta je najvažnije i mozak, pa koristimo to za dobro svoje i dobro drugih. Potrudimo se da svet bude bolji i lepši.

Dragan Ugarčina
Čačak

Iz Aranđelovca i Bukovičke banje "Aranđelovac-prevoz" ima osam autobuskih polazaka dnevno za Beograd i isto toliko povrataka iz glavnog grada. Pored najniže cene autobuskih karata, povratna karta je 300 dinara, prtljag se ne naplaćuje, đaci i studenti imaju popust više od 50 odsto, deca se voze besplatno. Po želji putnika, autobus se zaustavlja na određenom dozvoljenom mestu, a ljubazno osoblje - vozači i mlade kondukterke, posebna su priča. Njih bi poželeli mnogi prevoznici. U toku vožnje putnici se služe slatkišima.

Dok su mnogi prevoznici drastično povećali cene autobuskih karata, "Aranđelovac-prevoz" to nije učinio jer, kako kaže Rade Pavlović, vlasnik i direktor "Aranđelovac-prevoza", cilj je da su autobusi puni i tada se ostvaruje dobit jer prazni autobusi voze u gubitke. Često putujem za Beograd sa ovim autobusom ovog prevoznika i samo imam reči hvale. Poželela bih ovakvih prevoznika što više na našim putevima na opšte zadovoljstvo svih jer tada je i put kraći...

Milanka Janjićević
Aranđelovac