Poštovani čitaoci,
Koristimo ovu priliku da vam se najiskrenije zahvalimo na poverenju koje nam već godinama ukazujete i da vas ujedno pozovemo da nam i dalje pišete o svemu što vas tišti, muči ili raduje. Ujedno vas molimo da dužinu svojih rukopisa ograničite na tridesetak kucanih redova, da bi zbog ograničenosti prostora sva mogla da budu objavljena. Hvala na saradnji.

Redakcija Glasa javnosti

Kao što i red nalaže, najpre da se predstavim: Moje ime je Jakovljević Aleksandar 1981. godište, inženjer sam grafičke tehnologije i student na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Inače sam rodom iz Bajine Bašte i poreklom iz Bosne.

Odumiranje sela

Sasvim slučajno sam naleteo na vaš sajt i veoma me je prijatno iznenadilo da se neko interesuje i zalaže i za naše selo i seljake u njima. Ne znam koliko ste upućeni o mom kraju: bajinobaštanska opština ima trideset sedam naselja i dvadesetdevet mesnih zajednica, region od oko 700 kvadratnih metara i preko trideset hiljada stanovnika. Otprilike dve trećine stanovništva živi po selima. Naravno, kao što i sami kažete, i ovde je kao i u ostalim delovima Srbije, učestala tendencija opadanja broja populacije u selima.

Za razliku od mnogih mojih vršnjaka, pa i starijih, svestan sam opasnosti koja nam kao narodu preti i upozorava nas na ono što nas čeka u veoma bliskoj budućnosti. Da li se naši ljudi prave da ne primećuju šta se to zbiva sa nama, ili jednostavno misle da se to njih i ne tiče. Mislim da se varaju.

A deca, šta je sa našom decom, o njima kao da niko ne misli. Da, dobro sam rekao, zaista niko ne misli. Jer siguran sam da je najmanje važno šta ćemo obući, koliki će nam roditelji kapital ostaviti pa i koje ćemo škole završavati.

Sve je to tako nevažno. Jer gde ćemo se nositi, gde ćemo to naše stečeno znanje primenjivati i gde ćemo to lepo živeti ako ne bude bilo više naše Srbije? Možda će nekima ovo zvučati trivijalno i suviše crno, ali...

Najbolji primer za to je samo Kosovo, nekada naše a sada... Teško nam je i da izgovorimo, ali realnost je tu, odmah ispred nas, i ne da nam da živimo u iluzijama. Šta je - tu je. Samo mislim da je krajnje vreme da se otreznimo, prestanemo da druge krivimo i shvatimo da nam nije kriv ni Amer, ni Albanac. Krivi smo mi!

Mi smo im dozvolili da pokupuju naše kuće i imanja na Kosovu za velike pare, a sada tražimo nešto naše natrag. Šta? Pa sve smo uglavnom prodali. Znam, bilo je i pritisaka, ali bilo ih je i za vreme Turaka još mnogo većih, pa ipak je ostalo naše. A danas, jedino svetinje kojih je sve manje, svedoče o tome da nas je tamo n e k a d a b i l o. T r a ge d i j a!!!

Zdravo tkivo

Neka je ovoj zemlji Bog u pomoći, pošto izgleda da od nas više pomoći nema. Daj Bože da sam u velikoj zabludi.
Sve ovo sam pisao da bih skrenuo pažnju na najbitniju stvar, i ujedno najveći problem, a to je naš sopstveni mentalitet, koji je iz godine u godinu sve tužniji i sramotniji. Rekao bih da je jedino zdravo tkivo od nas ostalo baš i jedino na selima, kojih je, kao što i sami uviđate, sve manje.

Zato mislim da je jako važno da probudimo svest u narodu i pokušamo da skrenemo mnogo više pažnje na selo i seljaka. Jer, kao što reče naša velika pesnikinja, ovo je ipak "zemlja seljaka, na brdovitom Balkanu".
Želeo bih da budem u kontaktu sa vama i da, što je to više moguće, pokušam da se i ja uključim u ovu vašu plemenitu ideju.

Tražim od vas da mi pomognete u dobijanju što većeg broja informacija o ovom problemu moga naroda, a kako bih mogao da budim svoj narod koji je zaspao. Mislim da je jako važno da se uključi u ovu akciju što veći broj omladine i mladih ljudi mojih godina. Jer ako mi mladi ne shvatimo ozbiljno ovaj problem, onda je posao uzaludan i kratkog daha.

Ne znam koliko ste aktivni u području Bajine Bašte, ali ako već niste, mislim da biste trebali, tj. da bi smo trebali da se aktiviramo.
Moja mladost, želja i ljubav prema sopstvenom narodu i naciji, stoji na raspolaganju.

S poštovanjem,

Aleksandar Jakovljević
Novi Sad

Počesto se u zadnje vreme govori da u našim medicinskim ustanovama ne pokazuju preveliku brigu za pacijente. Bojim se da tu ima istine. Evo primera koji svedoči u prilog tome.

Pre više godina otišao sam u posetu rođacima u Nemačku (Keln). Odjednom me je strašno zaboleo zub. Mislio sam da ga odmah vadim, ali sam na kraju odlučio da u ambulanti zamolim da ga prethodno snime. Učinili su to, ali tako što su me najpre celog prekrili da bi me zaštitili od nepotrebnog zračenja. Prekrili su mi čak i vrat, a ostavili su samo ono što je trebalo neposredno snimiti.

Bio sam vrlo prijatno iznenađen, a oni su mi objasnili da zbog zuba nema smisla i sve drugo izlagati rendgenskim zracima i pogotovo što je to štetno. Bilo šta tamo da odete da snimite, H-zracima će izložiti samo ono što treba pregledati, a sve ostalo će zakloniti. To je pravi odnos prema pacijentu i njegovom zdravlju.

Kasnije u Beogradu, otišao sam u zubarsku ambulantu u samom centru grada da snimim jedan drugi zub. Mislio sam da će postupiti kao njihove kolege u Kelnu. Prevario sam se. Njima nije bilo ni na kraj pameti da me nečim prekriju. Zbog jednog zuba, celog su me ozračili. Kad sam im to prigovorio, naljutili su se što im se "mešam u posao".

I bilo šta da odete da snimite kod nas, pa makar to bio i mali prst, ozračiće vas od glave do pete, ne misleći uopšte da to može škoditi vašem zravlju, jednostavno nije ih briga. Ni u kom slučaju vam neće zaštititi one delove tela koje ne treba snimati. To je, nažalost, praksa u velikom broju medicinskih centara u Beogradu, a u unutrašnjosti verovatno u svim.

Čovek mora s vremena na vreme da se snimi, a kad se razboli pogotovo. Zato je jako važno da tokom života bude što manje izlagan rendgenskim zracima, jer naprosto, to škodi zdravlju. Ali, nažalost, naši medicinari o tome ne vode računa.

Slavoljub Todorović
Beograd

Poštovana redakcijo,
Reših da svoju muku stavim na papir, znam da će je on istrpeti, jer ja sve manje mogu. Star sam, onemoćao i odavno napušten od meni najdražih ljudi. Međutim, nije to ono što mene tišti. Ono sa čim ne mogu da se pomirim je usud da, u ovim nakaradnim vremenima, svoje godine i sve što one sobom donose moram da nosim kao teret i prokletstvo.

Na svakom se koraku (a jedva ih činim) srećem sa netolerancijom prema nama starcima. U prodavnici smetamo, u prevozu smetamo, u pošti smetamo, na ulici smetamo... Kud god se okrenem čujem: "Gde ćeš, bre, ti deda, gde si ti takav pošao kad si s obe noge do kuka u grobu"!?
Šta da odgovorim na takve reči? Pognem glavu i sklonim se. Pa, misli li iko da je meni moja muka mila, da me je obest naterala da im se nađem na putu, ili su smetnuli s uma da će i oni jednog dana ostariti!? Znam ja da nikom nije lako i da je svako zanet svojom teskobom, sve ja to razumem.

Ali da moram da se stidim svoje starosti e, to već ne mogu i neću da razumem. Od sveg srca se nadam i najiskrenije svima želim da dožive moje godine, ali da ne dočekaju da ih nose i proživljavaju ovako kao mi sad.
Ne smeju da zaboravljaju da su svi ti starci po ulicama "njihovi" očevi, majke, dede il bake.

S poštovanjem,

Milija Cvetković
Beograd