Kao i sva dosadašnja ubistva, tako i pogibija vojnika se razvlači sa istragom, iznose se više verzija, a sve zbog istine, kako kažu zvaničnici. Formira se posebna komisija, a ne pamtimo da je bilo koja komisija učinila pomaka do sada. Izuzetak je komisija na čelu sa čovekom iz Španije koji je rekao da je bilo krađe glasova, a na taj način i nepoštovanje zakona ili, bolje rečeno, zloupotrebe.

Ne sećam se da je za to iko odgovarao pa čak i onaj koji je bio najodgovorniji. Sada odgovara samo za ono što je radio - zloupotrebljavao međunarodne zakone a kod nas u zemlji šta je sve radilo i šta nije radio a trebao je niko nije pokrenuo njegovu odgovornost, kao ni drugih. A bilo ih je to je sigurno. Mi, obični građani, ne verujemo u ove naše sudove i javne tužioce. Sve su to farse. To pokazuje dosadašnji rad njihov.

Posmatrajući i prateći dosadašnji rad u vezi ubistva vojnika u Topčideru, postavljamo sledeća pitanja:

1. Zašto ćute (nismo čuli njihovu reč) zapovednici straže? Oni su najbliži saradnici stražara i znaju i prate njihovo ponašanje.

2. Zašto se skoro uvek formira posebna komisija? To znači da nam je profesionalni rad organa neažuran, hoćemo reći, ne znaju ili neće da rade. To treba otvoreno reći - priznati i otpustiti neradnike.

3. Nije li sramota, grehota, strah od Boga, tih vojnika za sve one koji manipulišu sa njihovom decom, a koje su oni sa pesmom poslali da služe svome narodu! Mi, obični građani, ovo gledamo i doživljavamo kao farsu pa običan građanin može, a kaže da li može jedan posao da završi ili ne i za koje vreme. Naravno, pod uslovom da želi da radi iskreno i uvek ima na umu da su roditelji izgubili svoju decu i da se ne ogreše o njih. Ovakav način rada, sa ovim ponašanjem oni sada kažnjavaju i roditelje jer se ne zna kako su im nastradala deca, kao da su otišli izvan zemlje u džunglu.

Naravno, ljutimo se ponekad i na neke novinare jer svojim pisanjem ili ne pisanjem štite one koji treba da rade svoj posao. Zamislimo samo lekara koji, umesto prave dijagnoze i ordiniranje pravog leka, greši namerno ili slučajno što pacijenta direktno vodi u produbljivanje krize ili smrt.

Stiče se utisak da oni koji su školovani da stručno rade posao koji im je poveren i za koji su plaćeni, uopšte se ne pridržavaju nauke i diplome koju su dobili. Škola i zvanje im više služi za manipulacije. Kao dokaz mi, građani, prvo čujemo izjavu nekih glasila, a tek onda ovlašćenje i stručnjake.

Na taj način se svesno obmanjuje javnost i stvaraju se po nekoliko verzija a narod voli svašta da čuje i da onda komentariše. Već su stvorene navike kod naroda i sada to prolazi dosta dobro. A za poginule, ko za njih mari! Oni ne govore. A njihovi roditelji? Oni imaju svoju muku.

Svetomir Nikolić
Boleč

Jedna fotografija od 10. decembra u popularnoj rubrici "Glas čitalaca" samo govori za sebe. Dva čoveka penzionera u nekom parku razgovaraju, iza njih prolaze dva dečaka - đaka, pošli u školu, jedu čips... Ispod slike piše: "Ma kakav čips, u njihovim godinama nismo imali ni za leba...", kažu oni.

Sve ovo navodi na razmišljanje dokle smo "dogurali" - nisu imali kad su bili dečaci, a danas!? S našim standardom, stariji ljudi se sećaju posleratnih vremena kada se gladovalo, a bilo je i prinudnog otkupa namirnica kako bi sirotinja preživela, i u gradu i na selu. Ovo je potvrda o hlebu - hrani, ili nešto više. Odnosno, društveno-istorijski značaj hleba. - Ne zaboravimo da je Isus, uveravajući sumnjičave, rekao: "Ja sam hleb života", ja sam hleb živi koji siđe sa neba, ko jede od ovog hleba, živeće večno!

Hleb naš nasušni

I tako, "hleb naš nasušni" u Srbiji se ne koristi samo za jelo. Hleb je, to je poznato, najjeftiniji prehrambeni proizvod, pa se koristi i za ubacivanje u kontejnere. Pošto je toliko jeftin koristio se i u jeftinim političkim kampanjama. Setimo se lidera jedne velike stranke koji je "obećavao" hleb za tri dinara kad oni dođu na vlast... Takva "obećanja" podsećaju na onu basnu o oraču i vuku "sejem i jedem...".

Vuk bi posejao i odmah jeo, a zna se koliko je teško doći do hleba na trpezi, te nije potrebno pričati o procesu proizvodnje od oranja, setve, ulaganja do brašna i hleba. Neki nezahvalni "hoće preko hleba pogače", neki kolače, razna peciva. I tako - igre i oko hleba, ali i pevica se nastavljaju.

Malo - malo pa privatni pekari krenu da "plaše" sirotinju kako će hleb poskupeti - dva tri dana trube o tome, a onda se sastanu političari iz vlasti i stvar je sređena dok si reko keks.

Nema poskupljenja! Narod ima da jede po starim cenama, crni (ili polubeli) za 13 i beli 23 dinara po vekni. Ali, reklo bi se privatni pekari, pa i društveni proizvođačim, kao što je "Makovica" u Mladenovcu, glavni proizvođač hleba u gradu, nisu zadovoljni sadašnjim cenama hleba pa "šibaju" po pecivima - od obične kifle, lepinjice, pekmezare, kajzerice... kako bi nadoknadili "razliku". Umesto da su peciva jeftinija u odnosu na cenu hleba koja nije baš mala. Naročito za veće i siromašnije domaćinstvo.

Potrošačka korpa

Zato nije neobično da još uvek ima sirotinje koji obilaze oko kotejnera, gledajući da nešto od hrane - hleba "iščeprkaju". Igre s hlebom se nastavljaju. Kod nas se godinama lome koplja (politička i ekonomska) na ceni najjeftinije vekne, na onom narodnom hlebu. Srbija, inače, od svih zemalja bivše SFRJ ima najjeftiniji hleb, a opet njeni se državljani uvek uzbune kad pekari zaprete poskupljenjem.

To jasno govori o ekonomskoj moći građana Srbije. Džaba nam svi izbori, i parlamentarni i predsednički, kad ova država svojim državljanima godišnje ne može da obezbedi takav standard da mogu da kupe makar i najjeftiniju veknu. A - gde je potrošačka korpa, šta sve staje u nju, i koliko ona košta - bolje da ne pričamo.

Praznično raspoloženje

Eto, dok siromašan narod razmišlja o hlebu i kako da preživi - pretprazničko raspoloženje počelo, najbogatiji Srbi opustošili turističke agencije. U svet na doček, ne treba im poček. Prema pisanju naše štampe - ako je suditi prema novcu koji će Srbi izdvojiti ili su već izdvojili za doček Nove 2005. godine.

Srbija ne samo da je puna para već u njoj i "ruže cvetaja". Naime, aranžmani u prekookeanskim zemljama kao što su Kalifornija, Maldivi, Singapur, Malezija, Ujedinjeni Arapski Emirati, koštaju po osobi više od 2.000 evra, za pojedine ture i dvostruko više, već su "planuli".

Pojedini Srbi bogataši, u žarkoj želji da vide pretprazničko raspoloženje u Kaliforniji, po osobi će potrošiti - 3.070 evra. Neki će najluđu noć provesti u Rimu, Tunisu, Kipru, Atini, Pragu... I vratimo se na početak teksta i pomenutu sliku. Šta je cena hleba i čips prema raskošu za najluđu noć - prosudimo sami.

Slavoljub Ž. Todorović
Mladenovac

Zovem se dr Dobrosav Jovanović, lekar specijalista kardiolog. Sebe s pravom smatram osnivačem kardiološkog dispanzera u Boru, budući da sam početkom devedesetih pokrenuo inicijativu za osnivanje ove službe preko katedre za kardiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Svesrdnu pomoć u formiranju dispanzera pružili su naši ugledni profesori kardiologije dr Dragoslav Avramović i dr Predrag Đorđević. Zahvaljujući njihovoj podršci, zalaganju prethodnih uprava ZC Bor, kao i mom ličnom entuzijazmu, kardiološki dispanzer je u periodima prethodnih uprava (dr Stojadin Stanojević, dr Dragoslav Savić) doživeo svoj vrhunac. Naime, u kardiološkom dispanzeru su se obavljale preventivne aktivnosti, skoro kompletna dijagnostika kardiovaskularnih oboljenja, kao i lečenje.

Ovo je od neposrednog značaja zdravlje i život građana Bora, ako se ima u vidu da su kardiovaskularne bolesti vodeći uzrok smrti u celom svetu, kao i u našoj sredini. Zahvaljujući odličnom radu dispanzera, Zdravstveni centar Bor je uključen u naučno-istraživački projekat JUSAD-studije, koje se bavi blagovremenim uočavanjem faktora rizika za razvoj kardiovaskularnih bolesti u periodu detinjstva.

Uključivanje ZC Bor u jedan ovakav međunarodni projekat predstavljalo je istovremeno i veliku čast za našu ustanovu, i priznanje u pogledu kvaliteta rada kardiološkog dispanzera.

Opstanak službe

Dolaskom novog direktora opstanak kardiološkog dispanzera biva doveden u pitanje. Za razliku od ranijeg perioda, kada sam ja svakodnevno radio u kardiološkom dispanzeru, mojim prisilnim penzionisanjem, iako je postojala pravna mogućnost da radim još nekoliko godina, ova služba gubi stalnog kardiologa što dovodi u pitanje i njen opstanak kao takve.

I ne samo to, posledice po građane Bora postaju evidentne. Jedini svršeni kardiolog u ZC Bor jeste dr Blagica Đorić-Stojčevski. Međutim, ona je po sistematizaciji raspoređena u Interno odeljenje Opšte bolnice u Boru kao šef koronarne jedinice, a samo povremeno radi u kardiološkom dispanzeru. Ona je osposobljena samo za kardiologiju odraslih, a ne i za dečju kardiologiju (čime sam se ja posebno bavio).

U novonastaloj situaciji, samovoljom direktora dr Dragana Stojadinovića kardiološki pregledi se zakazuju i po 4-5 meseci, a pedijatrijsku kardiologiju niko kompletno ne radi. U više slučajeva do sada pokazalo se da ovakva nakaradna praksa može da bude i sudbonosna po živote i zdravlje naših pacijenata. Takođe, ukinuta je realizacija pomenutog naučno-istraživačkog projekta u našoj ustanovi.

Ispolitizovan štrajk

Uprkos hvalospevima nove uprave ZC Bor, stvarni učinak direktora Centra i nekih njegovih saradnika je sledeći:

1. U upravljačke strukture centra ušli su ljudi, koji su u vreme ispolitizovanog štrajka, koji je bio usmeren na obaranje tadašnje uprave, a ne na poboljšanje standarda zaposlenih u zdravstvu, pozivao na nezakonitu obustavu rada čak i u službama u kojima je to izričito zakonom zabranjeno (dečji dispanzer, dečje odeljenje, kardiološki dispanzer i dr. službe primarne zadravstvene zaštite). U seoskim ambulantama bio je obustavljen potpuno svaki rad, o čemu postoje i pismeni dokumenti.

2. Totalno su pogoršani međuljudski odnosi u centru i napravljena je oštra podela između simpatizera nove uprave i svih ostalih - koji misle drugačije.

Na kraju, kao građanin grada Bora i kao lekar koji je ceo svoj radni vek ugradio u borsko zdravstvo želeo sam da se na ovaj način oglasim, te da uputim poziv nadležnim strukturama da povedu računa o svemu ovome.

Dr Dobrosav Jovanović
Bor

Povodom teksta koji ste objavili 14. decembra pod nazivom "Janko Lazarević, v. d. predsednika Vrhovnog suda Srbije, o pravosudnoj mafiji Sudije nisu podmićene, samo greše iz neznanja" nemam trenutno vremena da vam prepričavam silne dopise koje sam povodom pravosudne mafije, koja po meni, obuhvata i sudije i advokate i pravnike na mnogim pozicijama, a koje sam revnosno kao pravi građanin (a ne kao malograđanin!), dostavljala godinama na razne adrese, pa ću ovom prilikom postaviti samo dva pitanja Janku Lazareviću:

1) Koliko predmeta 15 korumpiranih sudija (koje ste pomenuli u tekstu) je u svojoj "karijeri" obrađivalo? Čak i da su svi predmeti koje su radili bili pošteno odrađeni, sem 15 "uhvaćenih", da li ste svesni koje su sve posledice mogli da donesu tih 15 "korumpiranih" predmeta, i to ne samo za direktnog klijenta, već i za celo društvo? Molim da objavite javno koji su to slučajevi?

2) Da li smatrate da je neznanje sudija lakši "prestup" od korupcije i da može da im bude olakšavajuća okolnost? Da li ste svesni posledica neznanja, naročito u sudstvu?!?

Molim da hitno objavite vaše podatke o sudijama neznalicama. Ako ne znate, rado ću vam pomoći da konkretne slučajeve iz moje dokumentacije objavite radi dobrobiti svih nas.

Nije Vrhovni sud Srbije socijalna ustanova za pravnike koji nisu ispekli svoj zanat kako treba.

Jasna Simonović-Zagorac