Bivši specijalni američki izaslanik za Kosovo Džejms Dobins izjavio je da je "Haradinaj izabran na demokratski način i mi ćemo morati sa njim da radimo..." Čak i naš ministar inostranih poslova g. Drašković u "Suočavanjima" na BK televiziji u četvrtak zagovara istu tezu. Za američku politiku se ne čudimo, iako smo ogorčeni. Ali, ako je i od Vuka...

U Srbiji valjda nema nijednog jedinog građanina koji ne zna da je iza politike šiptarskih separatista sve vreme stajala i danas stoji zvanična Amerika. Otuda je formulacija Džejmsa Dobinsa da će Amerika (i "međunarodna zajednica") morati sa njim da radi (sarađuje) grubo licemerje. Jer, Haradinaja je izabrala i ustoličila Amerika, a OVK i njeni simpatizeri su samo odigrali ulogu pajaca na "demokratskim" izborima.

Haradinaja su Amerikanci nagradili za savezništvo u ratu protiv Srba. A Srbe kaznili za savezništvo u Drugom svetskom ratu u kome su šiptari u ogromnoj većini bili na strani fašizma. Istorija će crveneti zbog takve nepravde i cinizma. Amerika će ne samo da "sarađuje" sa Haradinajom, već će mu i dalje diktirati antisrpsku politiku sve dok Amerika bude jedina velesila koja upravlja svetom. Već je postalo otužno ukazivati na ove činjenice.

Ali, vredi ukazati na nešto drugo: na tragikomično poigravanje (zloupotrebu) sa pojmom i sistemom demokratije. Jer, uz pomenutu izjavu Džejmsa Dobinsa o demokratskom izboru Haradinaja, prirodno se postavlja pitanje kakvo je to biračko telo koje glasa za notornog ubicu?

Haradinajevi glasači, članovi OVK i njeni simpatizeri, ali i većina glasača za druge šiptarske partije, naravno vrlo dobro znaju koliko je Srba i nealbanaca ubila OVK po naređenju Haradinaja. Ali, oni smatraju da su ti zločini bili opravdani, patriotski, borba za demokratiju. Tako se postavlja pitanje mogu li ljudi (šiptarski birači) koji opravdavaju zločine biti normalno, demokratsko biračko telo.

Kakva je razlika između Hitlerovih zločina i zločina šiptarskih terorista? Po toj logici, i Hitler je bio "demokrata" jer je za njega glasalo 99 odsto Nemaca. A i Hitlerovi "izbori" su bili podjednako "demokratski" kao i izbori na Kosmetu 2004. posle proterivanja Srba sa njihovih ognjišta i uništavanja srpske kulturne baštine u Pokrajini.

Poznato je da je "demokratija" za Ameriku samo sredstvo za nametanje svojih interesa ostalom svetu. Zvanična Amerika je podržavala, i danas podržava, i diktatore u raznim delovima sveta koji su radi sopstvenih materijalnih interesa pristali da rade za interese Amerike. Tako je i teroristička OVK proglašena za demokratski pokret koji ima pravo da "demokratski" izabere zločinca za predsednika privremene kosmetske vlade. Naravno da Del Ponteova, koja u Tribunalu, za lepe pare, sprovodi američku antisrpsku politiku, neće ni smeti ni hteti da otvori zapečaćenu optužnicu protiv Haradinaja.

Da li ćemo doživeti kraj nasilja američkog svevlašća? Zašto li Dostojevski napisa onaj čuveni roman?

Miodrag Simić

Jedno jutro sam na gradskoj televiziji video i čuo lepuškastu direktorku JP "Pogrebne usluge" kako saopštava nerazbuđenoj utrnuloj javnosti da je to preduzeće upravo nabavilo nekoliko najsavremenijih rovokopača koji će svojom zastrašujućom revnošću zaseniti čak i dosadašnje udarničke kvote večito deficitarnih grobnih mesta. Direktorica je poručila zlosrećno probuđenim gledaocima da više ne treba da brinu za svoj ukop jer će sa ovim skupocenim, najmodernijim mašinama sve biti okončano za tili čas.

Naravno da priča izgleda uvrnuto i morbidno, ali zar je život drugačiji! Smrt je upravo ona njegova samurajski najodanija i najčestitija pratilja, najbliža rođaka, najbolja rasad, zaštitnica i dvojnica, svirepom besmrtnošću. Ona je ta koja ga pokreće, mamuza, kroti, doji, dresira, zaokružuje, osemenjava, osmišljava, prosejava, fotografiše, retušira, zapisuje, memoriše, ispraća i nikada ne odlazi. Ona je uvek tu. Kao kakva samarićanski milosrdna, časna sestra.

Nestvarna dimenzija

Pre nekoliko meseci sahranjena je i moja majka na Bežanijskom groblju u Beogradu. Skromno, tiho i brzo. Bez reči, kako inače odlaze majke. (Da li ikada zaista odu!). Oni stotinak metara od kapele do grobnice, kovčeg sa njenim telom prevezen je pogrebnim vozilom sa besramno istaknutim, gotovo reklamnim truležnim rupama na pragovima i na trulim patosom koji je debelo zevao kao odvaljeni đon raspadnute cipele. Dajući tom tužnom činu jednu pandemonijumski nadrealnu, grotsknu dimenziju. I danas, to isto vozilo sa onim istim truležnim ornamentima i poluodvaljenim patosom, neumorno obavlja svoju službu. Zar je smrt zaista toliko teška!

Nedavno sam bio i na sahrani prijatelja obavljenoj na Novom groblju u Beogradu. Sva pogrebna vozila bila su u sličnom, neveselom stanju, kao da je njih trebalo sahraniti a ne njihove dragocene tovare. Minimalistički ogoljene i katatonično ukočene i odsutne "lade-nive", izrešetane truležnim rupama i neveštim zakrpama, s uočljivim tragovima nemarnog premazivanja grubom četkom po upadljivo crnoj mat farbi, zapuštene, oronule, kao da su jedva izvukle živu glavu sa kakvog ratišta ili u poslednjem trenutku izvučene iz čeljusti prese za recikliranje.

Zar tako mora

Bilo je tužno posmatrati takvu sramotu. Stideo sam se pred svim tim ljudima koji su ispraćani sa ovozemaljskog sveta i ne znajući kako. Stid nas je sve nadživeo. I mrtve i žive.

Zar baš mora tako! Zar je nemoguće i preskupo kupiti nekoliko pristojnih vozila bez prenaglašeno morbidnih ornamenata raspadanja, ako se već sa njihovim dragocenim tovarima ne može ništa slično učiniti! Zar baš sva ta vozila moraju biti zastrašujuće crna i studena, zauvek ugašenog sjaja, bez lika, bez poslednjeg zraka sunca na sebi, prebijena i izranavljena kao da su kakav ukleti ratni plen! Zar ne bi mogla biti anđeoski bela, maslačak žuta, ticijan plava, pšenično zelena, kao krv crvena, detinje čista, uskršnje sjajna, bar poslednji put dostojanstveno izgledna i, zbog čega ne, vedra!

Sahrana je i onako mučan i težak, gotovo neprirodan čin da bi ga scenaristički pojačavali svakojakim gnusnostima, farisejskom patetikom, olovnim arijama, turobnim bojama i senkama smrti. Uostalom, šta ako smrt nije crna, nego razigrano veselih boja uskršnjih jaja ili blještavo zelene boje pšenice u aprilu, sedefno zelene u maju, maslinasto zelene u junu ili ćilibar žute u julu, pred žetvu!? Šta ako je smrt oslikana upravo bojama žita?!

Dostojanstven ispraćaj

"Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padne na zemlju i ne umre, ostaje samo; ako umre - mnogo roda rodi". (Jevanđelje po Jovanu, H··, 24.).

Zato molim gospodaricu beogradskih grobalja i gospodara Grada da učine sve kako bi se bar na sahranama opsenarski osećali kao živi stvorovi koji dostojanstveno ispraćaju svoje voljene i poštovane a ne kao hodajući mrtvaci kojim se različite emanacije smrti u vidu rđe, truleži, raspadanja, okrutnog onečovečenja i zaborava satanski rugaju jer su nas i one, sa sve onim kafkijanski preteškim stidom, već odavno nadživele.

Zakrpite, zaboga, te proklete, nesnosne rupe truleži i srama, izvidajte već jednom te opscene, žive rane sa kojima sahranjujete i žive i mrtve? A za rake, ne brinite. Kopamo ih od rođenja, tragovima koje ostavljamo i ožiljcima koje su nam drugi utisnuli. A takve životne belege nikakva mašina ne može načiniti.

Milija Milovanović
Beograd

Povodom teksta "Engleska bakica Medlin Mejson, kandidat za Ginisa" (Glas, 24. oktobar 2004 - rubrika "Ljudi i događaji), kojoj se posrećilo da u 93. godini života, da posle 30 godina od nastanka njenog romana, proda svoja autorska filmska prava. Ova spisateljica je u 93. godini uspela da ostvari svoju davnu želju i tako ispuni uslov da bude upisana u Ginisovu knjigu rekorda.

Stanimir R. Arsenijević, profesor hemije, naš junak priče, u 94. godini života završio je deveto izdanje organske hemije, udžbenika za studente viših škola i fakulteta. Devetnaestog jula ove godine, završavajući sa kucanjem sadržaja svog omiljenog dela - poznatog udžbenika, prestale su da funkcionišu njegove radne ćelije, kad su ga napustile i životne. Jer, put do kupatila prekinut je ispred, u predsoblju, ne stigavši da se "osveži".

A, samo nedelju dana pre rastanka od profesora Arsenijevića, novinari Naučnog programa RTS - ·· program, (12, 13. i 14) vodili su razgovor s njim, radi stvaranja storije o njegovom životu, radu, dostignućima i nagradama. Ta emisija bila je na programu RTS-·· program 21. septembra, koju on, nažalost, nije video. Televizija nije jedina koja je njegov život i radni put prikazala.

Učinio je to, 1999. godine, i Radio Beograd, ·· program, putem više vođenih razgovora, na osnovu kojih je i objavljena knjiga "Život sa hemijom", autora Miloša Jevtića, kao 86. publikacija razgovora sa poznatim i znamenitim ličnostima Srbije.

Na promociji ove knjige, 16. maja 2001. u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograd, u prisustvu mnogih viđenih profesora, naučnika, akademika, kolega i prijatelja, kao i bivših učenika, supruge Nade i Stanimira Arsenijevića, čule su reči zadovoljstva i istinske časti koja se odražavala na licima prisutnih zbog mogućnosti prisustvovanja ovoj svečanosti organizovanoj u čast profesora Arsenijevića.

Đorđe Marković

Pročitah tekst o spetaklu koji se odigrao u prepunom požarevačkom hotelu "Dunav" i nisam mogla da verujem svojim očima. Da li, dragi čitaoče, možete zamisliti rvanje (ženska ekipa) u 150 kilograma rastopljene čokolade.

Ovaj sport je popularno nazvan "Fanfo fajd". Pošto smo trenutno vrlo uspešni u svim sportovima, hajde da probamo i ovo čudo. Pitam se kome je palo na pamet da organizuje ovakvu manifestaciju, za čije pare i uz učešće naših poznatih umetnika. Čak se i Đorđe Marjanović oglasio svojim hitom "Ko nekad u osam".

I dok na hiljade ljudi nemaju posao, nemaju ni za hleb, već se hrane iz kontejnera, pojedine "dame" se kupaju, odnosno rvu u rastopljenoj čokoladi. Verovatno da organizatori ovakve manifestacije misle da će naš put "čokolade" što pre odvesti u Evropu. Ako tako misle, gorko se varaju. I dok se jedni kupaju u čokoladi, većina našeg napaćenog naroda se kupa u suzama.

Sve ovo me podseća na istorijsku istinu iz vremena vladavine francuske kraljice Marije Antoanete. Kada joj je predočeno da narod nema hleba, ona je naivno odgovorila: "Pa neka jedu kolače". U to ime, narode srpski, umesto hleba jedi čokoladu!

Nedeljka Perišić
Beograd