Istog dana kada je "nosilac" stotinak optužnica za najteže zločine počinjene na Kosmetu izabran za predsednika vlade ove nesrećne pokrajine Srbije, dopisnik BK televizije iz Vašingtona javio je da se o tome g. Petersen dogovorio u SAD na veoma visokom nivou.

Te dve vesti nisu iznenadile (ogorčile) nikoga kod nas ko makar i površno prati politiku SAD prema Kosmetu i Srbiji u celini tokom poslednjih godina, nešto pre bombardovanja pa do danas. Na osnovu svega onoga što se u tom periodu dešavalo, kao i onoga što nije, a moralo je prema Rezoluciju SB br. 1244, više je nego jasno da su UN, preko svoje Misije na Kosmetu, dobile nečasnu ulogu da konzerviraju i legalizuju etničko čišćenje izvršeno na Kosmetu od strane albanskih terorista i separatista, uz pomoć NATO trupa, a delimično i pre njihove agresije i dolaska na Kosmet. Jer, mirovne snage UN na Kosmetu uglavnom su trupe članica NATO koje su učestvovale u agresiji na SRJ.

Koji su ciljevi glavnog aktera tragedije nealbanaca na Kosmetu (i cele Srbije) više nego transparentno pokazuju dešavanja na i oko Kosmeta u toku poslednjih 6 godina, osobito totalno odsustvo neophodnih mera za povratak proteranih Srba i drugih nealbanaca i za efikasnu zaštitu preostalih, od koordiniranih i sistematskih mera i aktivnosti albanskih separatista da i njih proteraju.

Sankcionisanje pogroma

Dozvoljavanje, a zatim nesankcionisanje monstruoznog martovskog pogroma nad znatnim delom na Kosmetu preostalih Srba (uz masovno uništavanje njihove imovine, kulturnih i verskih spomenika) crna je stranica u istoriji UN, njenih mirovnih aktivnosti.

Odlaskom svakog prethodnog šefa misije UN na Kosmetu nadali smo se, osobito Srbi sa Kosmeta, da će sledeći bar početi da ostvaruje zadatke Misije predviđene Rezolucijom na osnovu koje je i došla na Kosmet. Nažalost, pokazalo se da su pesimisti bili u pravu, da je i sledeći šef Misije UN provodio istu politiku: štitio interese albanske većine, pre svega nevraćanje Srba i jačanje pozicija albanskih separatista za konačnu odluku o nezavisnosti Kosmeta.

U toj funkciji je i izbor Haradinaja za predsednika vlade. Zbog svega toga, pored ostalog, uverenje da Haradinaj neće stići pred Haški tribunal nije samo pesimizam već i pesimistička realnost. Da takva odluka nije doneta g. Petersen bi spečio taj opasni i nečasni izbor.

Ne bi se oni koji su mu to dozvolili (ili "sugerisali") kompromitovali takvom podrškom čoveku koji će u Hagu odgovarati za najteže ratne zločine i doprineli maksimizaciji otpora terorista i separatista u slučaju izručenja Haradinaja kao predsednika vlade. Da Hag nije "perspektiva" za Haradinaja pokazao je to i on, svojom "hrabrom" izjavom da će njegova vlada poštovati zahteve Haškog tribunala.

Da on neće stiću u Hag kao optuženi ukazuje i brza promena stava (usklađivanje sa stavom premoćnog prekookeanskog saveznika) Brisela. Pre ovog skandaloznog izbora g. Solana je isticao da ne bi bilo dobro da se na takvu funkciju izabere čovek opterećen tako teškim optužbama. Samo dan posle izbora, portparol g. Solane izjavio je da neće to komentarisati, dok Haradinaj ne postane i zvanično to za šta je izabran i ne čuju njegov ekspoze!

Moć međunarodne pravde

Treba biti zaista preterani optimista ili pak verovati u snagu međunarodnog prava da bi se verovalo u izvođenje vođa albanskih terorista, odgovornih za brojne zločine, pred Haški tribunal. NATO, pre svega SAD, neće dozvoliti da im se sudi za zločine koje su počinili i uz njihovu pomoć, pre svega u vreme NATO agresije.

Po završetku ovog pisma čuo sam (TV CG, 5. decembra) izlaganje jednog profesora američkog univerziteta za "Glas Amerike" o velikim razlikama između Amerikanaca i Evropljana, ne smo u političkim shvatanjima, već i psihološkim, kulturološkim i dr.

To je, pre svega, objašnjavao odsustvom ratova (pogotovo tako stavičnih kakve je imala Evropa na svom tlu) u njihovoj zemlji, velikim doziranjem u prikazivanju strahota u zatvorima koje Amerikanci vode, propagandom ratništva i sl.

Zbog toga, kaže profesor, Amerikanci lakše pribegavaju vojnim akcijama nego Evropljani, koji su zbog svoje tragične istorije više okrenuti traženju diplomatskih rešenja dokle god za to ima mogućnosti. Zabrinjavajuće, ako ne i zastrašujuće, s obzirom na dominantnu ulogu koju sada u svetu imaju SAD.

Mr Radiša Novaković
Beograd

Čovek i pas pripadnici su samo dve vrste od nekoliko desetina hiljada vrsta koje žive na zemlji. Da li ih je stvorio bog ili su evoluirali po Darvinovoj teoriji, nije važno. Važno je da sve imaju biološku vrednost baš kao i dato pravo na život.

U civilizovanom društvu čovek i pas imaju i ekonomsku vrednost. I tu su veoma slični, bar po tome što im vrednosti variraju u korist jedne ili druge vrste, u zavisnosti od razvijenosti čitavog društva. Dok u ekonomski razvijenim društvima vrednost čoveka može biti ogromna, baš kao i pseća (ukoliko su pedigrirani ili naslednici bogatstva), u nekim siromašnim društvima ljudi žive običnim psećim životom.

Ekološka vrednost, međutim, ove dve vrste prilično udaljava. Dok je pas korisna životinja koja održava ekološku ravnotežu čovek je u svakom smislu - štetočina koja poput maligne tvorevine sve oko sebe razara, uništava i zagađuje, i nekontrolisano se širi. Čovek je zapravo jedina vrsta koja svesno uništava sopstveno stanište.

Život u ljudskom brlogu, načinjenom od asfalta, betona i čelika, ukrašen limenim mašinama koje gaze svojim točkovima, "namirisan" izduvnim gasovima i industrijskom čađi, potpuno odudara od prirodne sredine. A kako je od svih vrsta, deset posto geografski proširio upravo čovek, i pas se našao, ne svojom voljom (baš kao i mačke, mnogi glodari i ptice) u ovom brlogu koji mu uopšte ne prija.

Ali zašto ih je čovek tu doveo?
Upravo zato što kao vrsta ni čovek ne može da živi sam bez drugih vrsta. Potreba za suživotom sa ostalim živim bićima mu je genetski urođena. Zato su ljudi gradeći svoju civilizaciju, vekovima osećali potrebu, da i pored asfalta i čelika zadrže vezu sa prirodom pa su se i biljke i životinje unosile u taj civilizacijski brlog. Tako su i psi naterani da žive tu.

Dakle, više je pas bio potreban čoveku, nego čovek psu. Psi su tako, po volji čoveka, naučili na život u stanovima, podrumima, na vožnju kolima i avionom, ali i na kontejnere i ulice. Problem je samo što mnogi ljudi nisu naučili da se ophode sa psima. Motkom, šutiranjem, kamenovanjem i povikom na pse, a posebno ispoljenim strahom, ne mogu očekivati ništa drugo nego da im se istom merom vrati, ali na pseći način - lajanjem i ugrizom.

Zato, ako morate da prođete pored nepoznatog i agresivnog čopora, umesto kamenom "gađajte" ih hlebom ili koskom. Istog trenutka umesto neprijatelja, steći ćete prijatelje. I rešili ste problem sa psima zauvek. A strah od pasa je za kliniku. Ko se plaši pasa, plaši se života, jer život u obličju samo jedne vrste, na primer ljudske, nije moguć. Osnovni prirodni zakon je suživot različitih vrsta.

Grad u kome više ne bude bilo ni jednog psa, mačke ili ptice, napuniće se pacovima, miševima i crvima, a počeće da izumiru i ljudi. Zato se brojnim evropskim i univerzalnim konvencijama zabranjuje nekontrolisano ubijanje životinja. A ko ovde stalno priča o Evropi?

Ana Nomić
Beograd

Uskoro je pred vama zakon o radu, najvažniji zakon za našu uništenu privredu. Do sada su odbačene dve verzije ovog zakona, a za treću verziju predsednik Sindikata g. Smiljanić kaže da je mnogo bolja, što nije tačno, jer je najbolja prva verzija koja je predviđala da radnicima pripada deo profita, po kojoj bi radnici bili motivisani da bolje rade, uvode inovacije i imaju veće plate.

Međutim, neki od "eksperata za uništenja privrede" zavapili su i "ubedljivo" obrazložili: "Radnici ne učestvuju u gubicima, zašto bi učestovali i raspodeli profita". Ovi laici za privredu ne shvataju da su za gubitke odgovorni rukovodioci a ne radnici, pa su uspeli da ovaj, najvažniji član za privredu, izbace iz zakona.

Podsećam privredne kočničare na ovo: Firma "Ju-Es-stil" iz Smedereva daje 6 odsto profita radnicima, pa je povećala produktivnost za 40 odsto, a radnici su uveli znatan broj inovacija. U Japanu već godinama 33 odsto pripada radnicima i rukovodstvu i svi se trude da produktivnost bude što veća. Guverner Avramović predlagao je japanski model, ali ga kočničari nisu podržali, pa ni sidnikat, ali niko nije rekao šta to ne valja u japanskom modelu.

Međutim, zna se zašto je odbijen. Zato što japanski model ne trpi nekreativan rukovodni kadar, a mi takav kadar imamo i za "izvoz". Zato smatram da radnici treba najenergičnije da traže od svojih sindikata da u zakon uđe raspodela profita i za radnike.

Poštovani poslanici, ako usvojite taj nakaradni zakon bez učešća radnika u raspodeli profita, nanećete štetu inače propaloj privredi a pred narodom Srbije snositi veliku odgovornost.

Dragomir Đorović
Obrenovac