Počeo bih razmišljanjem: ako sam čovekov najbolji
prijatelj, zašto mi onda daje koske, kaže jedan pas, asocirajući
da se čovek urazumi.
Da li čovek stvarno treba da se urazumi baš zbog te prevelike
ljubavi prema životinjama i kućnim ljubimcima.
Često se u našoj štampi, pa i u Glasu, piše o nedelima psa lutalice
ili o prepucavanju na temu "čovek i pas" - "Bolji
dani za životinje", "Živeti kao pseto", "Strah
od psa lutalice", "Pseći teror", "Grizu redom",
"Četvoronošci kao napast", "Uhvaćeno i pušteno
47 pasa" i drugi bombasti naslovi. Potežu se neke prvo "naopake"
odluke, pa "prave" odluke nadležnih, pa konsultacije
odgovornih, pa članovi "nekih" propisa i šta sve ne.
Iznose se i lični stavovi. Obično se podigne graja, javi se neko
iz zaštite životinja ili društvo i cela akcija propadne.
Mišljenja su razna: jedni napadaju, drugi brane životinje, da
ne kažemo i psima. O različitim "ispravnim" mišljenjima
počev od pojedinaca i medija o statusu četvoronožnih ljubimaca
i onih najoštrijih da životinje budu proterane iz grada. Oni koji
nisu ni za jedne ni za druge, već nešto između.
Eto, i gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović kaže - "ovaj
problem je ozbiljan i dvojak. S jedne strane imamo ujedene ljude-žrtve,
a s druge strane, ljude koji imaju human odnos prema životinjama"..."
I šta sad! Grad nema pare da organizuje akciju hvatanja pasa lutalica
i "šinteri" koštaju... Pseći teror se nastavlja, dolaze
podaci iz Beograda i širom Srbije.
Tako, devojčicu Katarinu Miletić na Karaburmi umalo rastrgao
čopor pasa lutalica, jedan je ujeo devojčicu i odgrizao joj deo
mišića. Ili, Gabrijela Lanđelović ujedena kod Kliničkog centra.
Onda primeri iz Mladenovca, tri osobe ujedene u Ulici Janka Katića
- devojka, stariji čovek i jedna baka... Žrtve su primile injekcije
i zavijene rane u domu zdravlja. Tu je i pretrpljeni strah, a
krivicu snosi grad i treba da plati odštetu, čuje se među građanima.
Od pasa lutalica, od kojih se žene najčešće brane tašnama, jer
"ćifkaju" po ušima i sokacima. Ljudi koji imaju kuću
i dvorište, pa imaju nešto i da čuvaju. A šta čuvaju pa u soliterima!
Muče samo jadne životinje u interesu neke svoje "kulture".
Kao čula žaba da se konji kuju...
I plaše ljude životinjama poput poruka iz dvorišta: "Čuvaj
se psa", "Pazi ovde on čuva", i tako redom. U stilu:
"ko ne voli životinje ne voli ni ljude..." Čija je to
"krilatica" da li neko više voli životinje nego ljude,
kad se zna da su lutalice znale i dete da rastrgnu. Neki su ljudi
bežali izujedani i spas tražili u kolima. Ali stariji bake i deke
ne mogu da beže. Da li da nose motke...! Ko ide pomoću štapa i
da se brani - dvostruka uloga štapa, ali... i to nije siguran
spas kad se radi o čoporu.
Ipak, čovek je kriv što je od psa napravio lutalicu da skita
po ulicama oko kontejnera, tražeći hranu, ali na ulicama često
i stradaju. Zato se i kaže "živeti" kao pseto, a ono
to nije zaslužilo. Neko šaljivo reče - kod nas bezmalo sve može
da se proda i reši tenderom samo ne i pitanje slobodnih pasa u
glavnom gradu.
Psi su ugroženi, a čovek nije, kažu "ekolozi". Za koju
godinu biće više kerova nego građana. Kome treba zaštita. Čoveče,
urazumi se, za sve si ti kriv.
Kad već ujedeš, onda budi pas, i preduzmi lutalice.
Slavoljub Ž. Todorović
Mladenovac
Srpsko nasleđe