Sve nešto razmišljam ovih dana: nije velika šteta
što više ne mogu da putujem, iz finansijskih i ostalih dobro nam
poznatih razloga. Drugo me tišti. Postoje razlozi koji više muče
i iznenađuju a onda vas nateraju da se mirite, jer nam druge nema.
Glodalizacija!
Moji bliski rođaci rade u Italiji i pre nekoliko godina platiše
mi put, pa ja radosna odoh u Trst, moju omiljenu destinaciju iz
nekih šezdesetih. E, ljudi moji, tada je mirisao Trst na parfeme,
Hausbrant kafu i topla peciva, već od jutra. Sada, nakrcan kineskom
robom liči na švercerski centar. Srozao se, što bi rekli, niti
smrdi, nit miriše. Odem prošlog leta u Grčku, posle deset godina
neletovanja.
Onaj otmeni Solun, koji je osvajao elegancijom, kao i mirisima
najlepših i najvećih kolača i restorani koji su odisali mediteranskim
dahom, sada je preobrnut u tekstilne radnje prepune majica, patika,
veštačkog krzna, opet mahom iz Kine. Što da putujemo? Zar nije
u Beogradu isto? Svi idu da se obuku kod Kineza. Nije da tu nema
lepe robe, ali - ide se zbog siromaštva.
Sve su se zemlje srozale, svaka na svoj način, zavisi samo šta
je ko pre toga imao. Nas su glodale godine rata i sve veće nemaštine,
pa smo u opštoj svetskoj glodalizaciji prošli kao najveći siromasi.
Što bi narod rekao, šta si tražio to si i dobio a, osim toga,
negde smo ipak u vrhu tabele.
Sirotinjo i Bogu si teška, veli narod - pa zato narod više ne
ide mnogo ni u crkvu. Ne znam da li da ne vređaju Boga, samo vidim
da u glodalizaciju svi počinjemo da verujemo. Još da mi je da
znam u tom kineskom sindromu da li mi pomažemo njima ili oni nama,
pa kad ne umemo sebi, da smo bar nekome od koristi. Sećaju se
moji vršnjaci one "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska".
Ipak, oni u svom pohodu ojadiše i oglodaše svet. Uostalom, neprevaziđeni
Minimaks jednom reče: "Šta ćemo raditi posle ovog rata? Nešto
mislim, pravićemo novog Tita od blata". Dakle, umeo je on
i sa svetom, a naročito sa nama, pa svima beše dobro. Bejaše,
bilo!
Mila Milosavljević, Beograd
Srpsko nasleđe