MAROVAC - Nemojte da vas zavara što u našem selu ima još teladi, ali nema mlade čeljadi. Plač deteta i svatovi se u ovom kraju retko čuju i viđaju. Preostale starine još čuvaju ponešto od stoke u raskrovljenim i naherenim štalama, pripoveda Živka Ristića meštanin u selu Marovcu, najudaljenijem selu opštine Medveđa, uz samu administrativnu granicu prema Kosovu. Živkova su deca već odavno po belom svetu.

Selo Marovac, naseljeno krajem 19. i početkom 20. veka ljudima iz Crne Gore, na nekadašnju Tursku granicu, opet je na granici, ali sada granicu nema ko da čuva. Struja je u ovaj brdsko-planinski kraj stigla tek krajem osamdesetih godina sada već prošlog veka, a put od Sijarinske Banje, dug oko 17 kilometara, nasut i popravljen pre dve godine uz pomoć državnog Koordinacionog centra za jug Srbije i donacije iz inostranstva još čeka asfalt.

- Da imamo predsednika ili nekog drugog funkcionera u Medveđi ili Beogradu, možda bi asfalta i bilo. Ovako, čekamo i odbrojavamo poslednje dane i godine, sebi, ali čini nam se i selu. Čović je dolazio jedne zime, imao dobar džip i stigao do kuća Adžića. Dosta je obećao, malo šta se i obistinilo a više nije dolazio.

Družimo se sa žandarmerijom i vojskom koja nadzire granicu prema Kosovu, kažu vremešni meštani Marovca reporteru Glasa, dok za dugu predstojeću zimu spremaju drva, brašno i hranu za ono malo stoke koju sa mukom čuvaju. Mučenicu od šljiva i divljih krušaka, prepečenu ove jeseni, već uveliko degustiraju.

M. Doderović